Redovni učesnici svih dosadašnjih Borinih nedelja, pa tako i ove, urednici su u izdavačkim kućama koje Mihailoviću objavljuju knjige - Radivoje Mikić, koji je i predsednik UO Borine nedelje i Gojko Tešić su iz bivše „Narodne knjige” (Mihailoviću objavili: Svrtka u Nesvrtu i Kraj će kaže), a Marko Nedić iz Srpske književne zadruge (Ključne tačke). Oni su i članovi Organizacionih odbora svih dosadašnjih manifestacija, a ujedno i članovi žirija za dodelu većeg broja književnih nagrada kod nas. Manje poznati, ali konstantni članovi Odbora su i gradonačelnik Miroljub Stojčić, zatim Cerina supruga Sunčica Denić, bračni par Cenić i uvek u senci – Radojica Stojiljković, radnik Istorijskog arhiva, inače Cerini intimni prijatelj. Ove godine, tu se našao i budući zet, nesvršeni pravnik – Slađan Milošević. Sem što je ove godine bio u Odboru, Milošević je, uz Radojicu i pesnika Živorada Nikolića, bio u plaćenom žiriju koji je ocenjivao pristigle literarne radove učenika (Mihailović se ratosiljao prosvetnih radnika koji su bili u žiriju ranijih godina, jer su se učlanili u UKV).
Svake godine je prisutan na manifestaciji i nezaobilazni Mihajlo Pantić, urednik u Matici srpskoj (Mihailoviću objavili Metla za po kuću) i u „Filipu Višnjiću” (Mihailoviću objavila Lom i Sol na ranu, a njegovoj supruzi Sunčici Denić Tri sveta).
Pantić je potpredsednik PEN, zadužen za promociju srpske književnosti na svetskim sajmovima i za selekciju „Sto slovenskih romana“, te za priređivanje antologija. Međutim, najvažnija mu je činjenica što je Pantić od 2006. do nedavno bio predsednik komisije za dodelu nacionalnih penzija! Tako da je potpuno jasno o kolikom se ličnom interesu ovde radi. Važno je dodati i da je najveći broj dobitnika Nagrade „Borisav Stanković” objavio svoje nagrađene knjige upravo za izdavačke kuće čiji su urednici sa onog spiska redovnih učesnika Borinih nedelja!
Nekoliko godina unazad, na Borinoj nedelji je prisutan Srba Ignjatović, trenutno na kormilu UKS i Aleksandar Jerkov. Spisak ranijih zanimljivih gostiju je podugačak, ali pomenimo samo još Radoša Ljušića, visokog funkcionera DSS i bivšeg direktora Zavoda za udžbenike, sada samo člana UO Zavoda (Mihailoviću objavili Dovde mi je više), Milovana Danojlića, radikalnog nacionalistu, dobitnika Nagrade „Borisav Stanković”, pokojnog Kapora, promotera literature u maskirnoj uniformi, Bećkovića, Jerotića itd. Ako tome dodamo i redovne dobitnike NIN-ove i Nagrade „Meša Selimović”, dodatna pojašnjenja nisu potrebna. Ko želi precizan uvid neka pogleda spiskove učesnika od 1989. naovamo, pa će se i sam uveriti o kojim se imenima srpske književne misli radi. Nedostaju samo Peter Handke i Danijel Šifer, jer je Miroslav Toholj, nekadašnji Karadžićev ministar informisanja, već bio i iz Vranja odneo Nagradu „Borisav Stanković”!

U žiriju za dodelu Nagrade „Borisav Stanković” već godinama sedi i Aleksandar Jovanović, čovek koga je uvek poželjno imati u žiriju, jer je njegova karijera, pored Vase Pavkovića, takođe učesnika nekih ranijih Borinih nedelja, i Pantića, jedna od najparadigmatičnijih kada je u pitanju uticaj na kreiranje kulturne scene. Sem što je član žirija Nagrade „Borisav Stanković“, on je i u žiriju Nagrada „Desanka Maksimović“, „Zaplanjski Orfej“, „Dis“, Nagrade beogradskog Sajma knjiga itd. Takođe, on je jedan od specijalnih konsultanata za formiranje kritičarskog borda Nagrade „Meša Selimović”. Kako je Mihailović do sada uspeo da „izboksuje” samo „Drainca” i „Zmajevu” 2004. (u žiriju je bio Mihajlo Pantić) od poznatijih nagrada, više je nego logično na čemu trenutno radi. Redovni učesnici - Mikić, Tešić, Nedić, Pantić, Jovanović – sede u žirijima za dodelu svih književnih nagrada koje donose brojne beneficije, recimo status „istaknutog umetnika” što Mihailoviću, koji ima samo srednje stručno obrazovanje, omogućava platu od 65 hiljada dinara, pa nije zgoreg objasniti kako se taj status stiče. Pa, upravo ako „ubijete” neku od nagrada: „Andrićevu”, NIN-ovu, „Rakićevu”, „Zmajevu”, „Disovu”, „Vasko Popa”, „Desanka Maksimović”, Povelju za životno delo ili Veliku medalju UKS!
Mihailović je već došao u posed „Zmajeve” i to za Sol na ranu (poezija na dijalektu, što je mimo pravila), a Veliku medalju UKS je dobio čak dva puta, što je, takođe, nezabeleženo! Cera je, naime, koristeći se neobaveštenošću većeg dela ovdašnje javnosti, doveo izvesnog Miljurka Vukadinovića iz UKS, da mu ove godine na otvaranju 44. Borine nedelje ponovo dodeli Veliku medalju za, kako tada objasniše, „izuzetan doprinos razvoju srpske kulture, afirmaciji antologijskih dela književnika Bore Stankovića i organizaciji tradicionalne manifestacije”, iako mu je ona već uručena povodom dve decenije postojanja KZ - 17. jula 2009. godine! Tipično za Mihailovića, zar ne? Uz to, septembra meseca je, opet po istom sistemu spojenih sudova, potencijalnom zetu „izboksovao” nagradu „Matićev šal” u Ćupriji.
Jedna od zanimljivih stavki koju nikako ne treba preskočiti su i teme o kojima se raspravljalo na dosadašnjim Borinim nedeljama: „Kuda ide srpska proza“, „Srpska kratka priča“, „Dijalekti i srpska književnost“, „Književnost i nacija“, „Ratni roman nekad i sad“, a ove godine „Treba li Srbiji književnost?”. Debatovali su, naravno, Radivoje Mikić, Milo Lompar i Aleksandar Jovanović uz još nekolicinu gostiju. Mikić je na kraju zaključio da su „danas u Srbiji na delu pokušaji da se razori svaki oblik svesti pa i književnost, te da je sama književnost u kompleksnoj, jako opasnoj situaciji, čak na optuženičkoj klupi“. Neki od prisutnih su sigurno pomislili da je on zapravo pokušavao da odbrani Mihailovića od sve češćih napada opravdano revoltirane javnosti. Predočeni argumenti jasno govore šta manifestacija poput Borine nedelje znači za Vranje, a šta za samog Mihailovića.