Tranzicije - Oberhauzen 2022
Međunarodni festival kratkog filma u Oberhauzenu održan je ove godine od 3. do 10. maja, na veliku radost „veterana“ i nestrpljivih novih gostiju ovog festivala, distributera, filmskih laboratorija, filmskih arhiva, mreže festivala i filmskih akademija, kustosa i kustoskinja, umetnika i umetnica, filmskih radnika i radnica, studentske i dečije publike. Poslednje dve pandemijske godine, Festival se bio u potpunosti prebacio na internet, i omogućio je pristup programima ogromnom broju posetilaca širom sveta, koji inače ne bi mogli da putuju i prisustvuju. Ili ne bi ni želeli – uticaj avio prevoza na klimatske promene potakao je brojne rasprave o neophodnosti da se intenzitet ovih putovanja koje prizivaju festivali i turizam redukuje, i da se imperativ ugodnosti publike promisli i smeni. Totalna obustava putovanja i okupljanja na najstarijem festivalu kratkog filma u Evropi poslednje dve godine proizvela je novu digitalnu infrastrukturu Festivala koja je prilagođena ne samo premošćivanju pandemijske situacije, već i distribuciji i diseminaciji sadržaja koji su mišljeni, stvarani i namenjeni online realmu. U svom uvodnom govoru, direktor Festivala dr Lars Henrik Gas (Gass) opisao je kako je Festival uspeo da ostvari ideju o budućnosti, a to je festival koji slavi film na zajedničkom mestu, i istovremeno omogućava pristup filmovima ljudima širom sveta. On to vidi kao korak dalje u demokratizaciji filmske kulture, u skladu sa osnivačkom premisom festivala kao „staze do suseda“, i da je to istovremeno pokušaj da se razvija nova društvena perspektiva za filmsku kulturu kada kino gubi svoj komercijalni značaj.
„Način na koji gledamo film se značajno promenio poslednjih godina. Stoga, anti-ciklična akcija u kulturnoj politici je neophodna da se obezbedi što više tačaka pristupa za što više ljudi. Ovo je verovatno dublje značenje ideje „kulture za sve“ koju je zazivao Hilmar Hofman (Hoffmann). U suštini, ovo je pitanje društva, a ne kulture: svako ko kino vidi ne samo kao biznis model već i kao kulturnu praksu, svako ko želi kino ne samo kao zabavu u četiri zida već mesto javnog učešća, mora da misli drugačije prostorno planiranje i zgrade kulture, jer mandat politike nije da garantuje profit biznisu, već da osigura pristup filmu i kulturi. (…) Kino je savršeno za ovo: istorijski je oblikovano tržištem, sada se može ponovo osmisliti kao kulturno zdanje društva; nastanak kina mogao bi biti model za druga područja kulture i odgovor na pitanje: Kako želimo da živimo?“
Gas je upozorio i na pogrešnu postavku koja, u senci potražnje kao ultimativnog merila, nameće kvantitativne indikatore uspeha umesto kvalitativnih, jer ako neko „hoće negde da stigne“ sa kulturom, već je izgubio. Ni komercijalni giganti ne znaju hoće li opstati ovaj nivo potražnje za digitalnim sadržajem preko platformi. Festival ne zna da li će i njegov hibridni model biti stalni oblik festivala, ali javila se nova perspektiva za filmove koji se produciraju i osmišljavaju na novi način. Ono što je važno ne prestaje da bude važno samo zato što ga niko ne gleda.
Ove godine, ipak je za važne stvari bilo puno očiju na festivalu u tranziciji, a one su u gustom programu, kao i obično, bile grupisane u: takmičarske programe, zatim kurirane programe pod ovogodišnjom Temom: „Sinhronizuj! Panafričke mreže“ (Annett Busch i Marie-Hellene Gutberlet) i našim Epilogom teme od prošle godine „Solidarnost kao disrupcija“ (kustoskinje Branka Benčić i Aleksandra Sekulić), takođe su tu i brojna distributerska predstavljanja i selekcije iz filmskih arhiva, umetnički profili, radionice nezavisnih filmskih laboratorija, koje su pratili programi/performansi proširenog kina, i na kraju i roboti kao subjekti filmskog performansa u finalnom programu ciklusa „Conditional Cinema“, kojeg je na Festivalu godinama uređivao Mika Tanila (Taanila).
Na završnoj večeri, pre ceremonije nagrada, čuli smo neverovatne brojeve poseta online i živog kina Festivala, ja ih ne pamtim i ne prenosim, možda i zbog toga što sama još nisam stigla da pogledam sve propuštene programe u video-biblioteci koja je učesnicima dostupna. Iz jednog skromnog dela takmičarskih programa koje sam uživo gledala izdvojio se po svojoj specifičnosti film „Wheathering Heights“ autorke Hane Viker Vikstrom (Hannah Wiker Wikstrom) iz Švedske. Kako je pre projekcije film najavila kao pokušaj da se prikaže naš uticaj na klimu, očekivali smo film o ekološkoj perspektivi, ali uvučeni smo u niz naizgled nepovezanih igranih prizora različitih junaka: deteta, njegove porodice, njegovog nestanka u šumi, neobičnih razgovora… Tek po upuštanju kamere u mikro svet – nivo insekata i larvi, počinjemo da naziremo vezu između ovih nivoa i tranzicija subjekata priče iz jednog u drugi nivo egzistencije. Narativnom strukturom, film je izuzetno originalna emancipacija, na „stazi“ slobode koju je odškrinuo Dejvid Linč (David Lynch) u filmskoj naraciji, a priziva iz sećanja i mnoge autorske postupke iz istorije književnosti. To ne treba da zavara – ovo je film koji svojim bogatstvom pre svega razvija slobode filma – kamera je neverovatno samosvesna i preživljava velike izazove u tranzicijama od insekata preko ljudskih složenih situacija do totala kretanja oblaka i reljefa. Čak je i gluma osvešćena na način da podcrta nivoe realnosti, te imamo glavni tok tranzicije i one koji su u nju slučajno uvučeni, odnosno delegirani. Pogledajmo na primeru jedne scene: dvoje bolničara nalaze ženu kako leži u travi, u šumi, i koja na njihove upite o bolovima odgovara na njima nepoznatom jeziku. Ovaj je dijalog komičan, jer ona govori o nečemu neizrecivom (publici je preveden govor žene na nosilima), a oni je prekidaju pitanjima da li je alergična, da li govori engleski, da li mogu da joj pregledaju zenice, i to naglašeno pozorišnom glumom. Međutim ovi „Papageno i Papagena“, svojevrsni komični substitut procesa transformacije iz kojeg je junakinja ispala, postaju uvučeni u ljubavni zanos, da bi posle strasti, obmotani u sopstvenu sluz, krenuli/bili suspendovani u sopstvenu transformaciju. Makro-nivo na ovo odgovara intenzivnim kretanjem oblaka po švedskim planinama. U katalogu festivala, sinopsis ovog filma obećava posthumanističku perspektivu, pretvaranje u forme sa kojima još nismo spremni da se nosimo. Film svojom sopstvenom formom svakako postavlja taj izazov.
„Wheathering Heights“ je dobio dve nagrade, među kojima i glavnu. Kada su prozvali rediteljku, nije se pojavila. Juče je bila tu, čuo se žamor. Možda ne voli reflektore, možda negde spava, a možda treba da pogledamo oblake i zamislimo u kome pravcu tranzitira Hana.