Kada je pre dve godine u Ministarstvu kulture Srbije objavljeno da je osnovan Filmski centar Srbije (FCS) da spase ono što je ostalo od srpskog filma, Đorđe Milićević, potonji direktor istog, „mesija“ sa holivudskim pedigreom i odgovarajućim optimizmom, zasenio je sve voštane srpske velikodostojnike između kojih ga je vodio put do pres sale. Bilo je, u prolazu, gurkanja između Draže i Stepe, Vojvodi Mišiću neko je stao na nogu, i najzad, prvo što smo shvatili, bilo je to da je gospodin Milićević tokom tri decenije u Americi naučio da je premijerni nastup presudan. Odmah je objasnio da ćemo, ako film tretiramo samo kao umetnost, postati prosjaci. Da u Srbiji para za film ima i da će FCS biti transmisija između države, sponzora, producenata i umetnika. Da se treba osloniti na filmske fondove u Evropi i učlaniti u Eurimaž. Da je Avala film još pre dve decenije umrla ali da to niko nije konstatovao i da treba graditi studije veće, lepše i američkije...
I dok lupiš dlanom o dlan, FCS je registrovan u Trgovinskom sudu, 11. novembra 2004. Na predlog Upravnog odbora za direktora biva imenovan Đorđe Milićević, što usvajaju i ministar Kojadinović i Vlada Srbije. Iz njegovog CV-a saznajemo da je maturirao u Zemunskoj gimnaziji, da je studirao Građevinski fakultet, a zatim proučavao filmsku umetnost u beogradskoj Kinoteci. Odlazi 1975. u SAD, gde se bavi modnom i reklamnom fotografijom, u Njujorku i Los Anđelesu radi kao scenarista i reditelj. Kao jedan od koscenarista potpisuje film Pomahnitali voz Andreja Končalovskog. Iz jednog intervjua saznajemo „da nije član Američke akademije za film jer iza sebe nema dovoljan broj samostalno potpisanih filmova“. Godine 2003. vraća se u Srbiju i postaje savetnik za kinematografiju ministra kulture.
Ubrzo, ovo imenovanje pokazuje direktora u novom svetlu. Uočava se da je sklon autokratskom ponašanju, nepoštovanju važeće regulative u organizaciji rada, kao i samovolji u angažovanju saradnika i donošenju finansijskog plana.

Od 35 filmskih projekata koji su pristigli na konkurs Ministarstva kulture, gotovo polovina onih koji su dobili sredstva nikada nisu realizovani. Ispada da je Ministarstvo, zapravo ministar Kojadinović, na osnovu slobodne procene dao oko 37 miliona dinara za projekte koji do dana današnjeg nisu ni ušli u fazu realizacije. Na primedbe gotovo svih umetničkih asocijacija da pravila ne postoje, direktor FCS izjavljuje da oni koji su dostavili spisak primedbi mogu i da ga pocepaju.
Đorđa Milićevića u Kanu 2005. nije bilo. FCS zastupali su njegovi honorarno angažovani saradnici, da bi pod sloganom Redescovering Serbia 2005 potrošili oko 40.000 hiljada evra na prezentaciju srpske kinematografije, bez vidnijih rezultata po istu. Već iduće godine, u usmenom izveštaju po povratku iz Kana rečeno je da je srpska kinematografija, zahvaljujući FCS, najavila povratak u krug velikih igrača. Pod sloganom Serbia on the Roll (2006), na konferenciji za novinare gospodin Milićević svečano izjavljuje da je „stranim producentima ponovo pružena mogućnost da snimaju u našoj zemlji“. Javnost koja guta sve progutala je i ovu priču, očekujući da će uskoro na naše planine, rečne brzake i u etno-sela nahrupiti filmski radnici iz sveta. Primećeno je, doduše, da je prethodno potrebno doneti Zakon o kinematografiji, poreske olakšice za snimanje u našoj zemlji, omogućiti liberalizaciju transfera novca za finansiranje projekata, izgradnju studija i laboratorije... Ova kanska tura srpsku kinematografiju olakšala je za oko 100.000 evra.
Ažurnost u pribavljanju sredstava ne podrazumeva efikasnost obavljanja osnovnih aktivnosti koje bi FCS trebalo da radi. Izdvajamo dva ilustrativna primera. Filmovi Želimira Žilnika bivaju zarobljeni skoro dva meseca na carini, u transportu sa jednog na drugi festival (Prag-Pariz), jer nema službenika FCS da ih preuzmu. Inače, Žilnikovi filmovi tokom poslednje dve do tri godine prikazani su na čak 75 festivala i manifestacija u svetu, ali to od strane FCS ili Ministarstva kulture nije podržano ni jednim jedinim dinarom. Retrospektivu srpske animacije na Međunarodnom festivalu animiranog filma u Zagrebu prošle godine iz svog džepa direktno finansira gospodin Nikola Majdak, jer FCS za ovu manifestaciju nema raspoloživih sredstava (6.000 dinara), iako je jedna od osnovnih delatnosti Centra „međunarodna promocija domaćeg audiovizuelnog stvaralaštva“.

U FCS-u ne gube dah. U decembru 2006. inauguriše se novi festival, Nacionalni filmski festival (čije bi sedište prve dve godine bilo u Novom Sadu), u organizaciji FCS i Egzita. Njegova maglovita koncepcija govori o tome da je ova odluka pre bila iznuđeno nego dobro promišljeno rešenje. Pored opštih mesta o predstavljanju domaće kinematografije, saopšteno je da na čelno mesto ove manifestacije dolazi Dragan Bjelogrlić, koji će svoja iskustva (kao prvi
čovek Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu doveo je ovaj festival do finansijskog kolapsa) ugraditi i u ovu smotru.
Da ljubavna idila vlasti i FCS-a ne traje večno, pokazuje i poslednji „slučaj“ koji je obeležio kraj 2006. Reč je o filmu Sveti Georgije ubiva aždahu, po scenariju Dušana Kovačevića i u režiji Srđana Dragojevića. Za ovaj projekat, odnosno za svog partijskog kolegu Kovačevića, „odlazeći“ ministar Dinkić je kao „Božić-Bata iz vreće pune zlata“ izdvojio čak 1,5 miliona evra iz vladinog fonda, van ikakvog konkursa ili postojeće regulative. Pošto je trebalo „institucionalizovati“ ovolike pare, izgleda da se direktor FCS obavezao da će se novac „preterati“ preko FCS, a bez konsultacija sa svojim Upravnim odborom. U novembru, na jednom od sastanaka UO dokonalo se da je Đorđe Milićević „uključen“ u projekat „Aždaha“ te se razgovaralo o njegovoj odgovornosti, kao i o kolektivnim i pojedinačnim ostavkama članova UO FCS. Posle tri sednice UO FCS na ovu temu, pored konstatacije da je direktor FCS u poziciji ostavke, koju je sam predložio, odlučeno je - da se ne uradi ništa. Pošto „budna“ javnost nije reagovala, očito je da ni sami članovi UO nisu smatrali da oko ovog slučaja treba dizati prašinu, da UO ne treba da izlazi u javnost sa ovim nedoumicama, jer će na taj način raditi protiv sebe. Umesto povlačenja građanina Milićevića sa čela FCS-a, složno je dogovoreno da se od Ministarstva kulture za predstojeći Festival nacionalnog filma, a na predlog direktora Centra, traži ne 800.000, već 1,5 miliona evra. Skromno i udarnički. Za novi srpski film.