Beton br.18
Utorak 01. maj 2007.
Piše: Tomislav Marković

Tajno društvo krvoslavaca

Uvod u nogoslovlje

SVETI OCI I UČITELJI KRVOSLAVNE CRKVE

Krvoslavci su srpski ogranak sekte tagova, fansigara ili davitelja, najkrvoločnijeg verskog kulta u istoriji. Tagovi su vekovima delovali u Indiji, ubijajući i pljačkajući desetine hiljada ljudi godišnje, verujući da ubijaju demone u ljudskom obličju. Krvoslavci svoje prljave poslove rade inkognito, skrivajući se najčešće pod maskom pravoslavaca i boraca za boginju Naciju. Infiltrirani u redove klira, intelektualaca i političara, krvoslavci su vremenom preuzeli gotovo sva značajnija mesta u crkvenoj, državnoj i kulturnoj hijerarhiji. Vođa ovog krvoločnog kulta tokom devedesetih bio je Slobodan Milošević, prvosveštenici - Radovan Karadžić i Ratko Mladić, a jedan od vrhovnih proroka, svetih otaca i učitelja neformalne Krvoslavne Crkve - Rajko Petrov Nogo.
Književni kritičari, zboreći bezvremenim glasom koji dopire iz kule od slonovače, Nogovu poeziju ocenjuju kao „rijedak, i rijetko uspio, spoj visoke pjesničke kulture i autentičnog doživljaja istinskog bola“ (Jovan Delić), kao „poseban vid jezičke i imaginativne usredsređenosti na bitna pitanja pojedinačne (pesnikove) i opšte (kolektivne) egzistencije“ (Mihajlo Pantić), kao poeziju pisanu „na jakoj biblijskoj, posebno novozavetnoj podlozi“ (Novica Petković) itd. Međutim, čak i letimičan pogled na plodove Nogovog stihotvorenja dovodi nas do zaključka da ovaj pesnik sve vreme zapravo opeva osnovne dogmate krvoslavnog kulta.

 

PUCANJ U SRCE EVROPE

Nogo se u srpskoj poeziji javio objavom vrhovnog zakona krvoslavlja: Svet se ipak deli na nas i gadove,/nas treba pobiti što gadovi žive. Krvoslavna etika je jasna: Mi smo sinovi svetla, Oni su đavolji nakot koji treba jednostavno istrebiti. Planeta je tesna i zato jedini kategorički imperativ za koji znamo glasi: Udri i ubij! Zgromi i polomi! Ovakav pesnički svetonazor neminovno vodi ka znatno pragmatičnijoj akciji: Prepuni gustog kriminalnog mraka,/ iz ko zna još kakvih pradjedovskih tmica,/ mi pucamo strasno, iz publike, s lica (Nadiremo skitski). Poenta citirane pesme pokazuje nam da krvoslavci imaju posve originalan metod prevazilaženja konačnosti: U vrijeme tako utisnusmo stope/pucajući ravno u srce Evrope. Jedini tragovi koje krvoslavci ostavljaju u istoriji su rupe od metaka, rezovi kame na vratovima i masovne grobnice. Poezija je rezervisana za nežne, kontemplativne duše koje nemaju dovoljno kuraži da postanu ljudi od akcije. Evropa nije slučajno pomenuta. U teoriji krvoslavlja Evropa je zakleti, vekovni neprijatelj, istočnik svakog zla. Evropa je čudnovata zajednica ljudi u kojoj vladaju nastrani običaji da se ubistva i pogromi predvide a počinioci kazne.

 

KAKO SU STIHOVI POSTALI GRANATE

Opasnost od Evrope vreba sa svih strana, evropski virus sve više uzima maha i među nama, pogotovo u gradovima. Mržnja prema gradu je stajaće mesto Nogove krvoslavne poetike. Čak i Gojko Božović primećuje da Nogo nije pesnik grada, pa veli: „Grad se u njegovim stihovima pominje u funkciji stvaranja kontrasta u odnosu na privilegovane planinske prostore, bez kojih je u ovoj poeziji nezamislivo počelo“. Sa jedne strane pomenutog kontrasta stoje stihovi Za ovaj grad samo me prkos veže,/u njemu živim jedino iz inata (Moj slučaj) ili To nijesu za ljude gradovi/Već tavnice za nevoljne sužnje (Rašta bolan ode u hajduke). Sa ovakvog polazišta lako se stiže do stihova Grade, kad te srušim (to će biti skoro),/ tvoj siroti duh uklet će da luta/(baš kao što ja sam oko tebe moro)/ponad zverinjaka. Da strašnog li puta! (Magla). Objavljeni u knjizi Zverinjak 1972. godine, ovi stihovi su morali da čekaju tri decenije da bi se volšebno preobrazili u granate koje su tri godine padale po Sarajevu. Ovakav razvoj događaja ne treba da nas čudi, ako imamo u vidu kakvom se to počelu Nogo vraćao u privilegovanim planinskim prostorima. Nezadovoljan zakonima profane civilizacije u anemičnom dobu, pesnik u prirodi traži neke druge, sakralne kanone, bliže hajdučkim precima i praocu belom vuku: Sve češće idem u planine/međ zveri, među krvoloke -/kad prospu drob tanke srne,/ja učim sveti zakon stoke. (...) bezazleno i krv se siše/sa zverinjakom dok se njušim (Među zverima). Pesnik je na svom alpinističkom poduhvatu pronašao žuđeno počelo, načelo po kome treba živeti i raditi - zakon džungle (koji se, usled odsustva elementarne pesničke veštine, pretvorio u sveti zakon stoke, uprkos činjenici da zveri ne mogu da se svrstaju u stoku; stoka - to su domaće životinje, kao što lepo piše u udžbeniku za poznavanje prirode i društva za prvi razred osnovne škole). Nasuprot gradu, privilegovani planinski prostor je mesto gde ne važe nikakva moralna ograničenja, gde jači tlači a slabiji biva umoren, mesto koje legitimiše svako nasilje a šarolikost života svodi na samo dve mogućnosti: pojesti ili biti pojeden. To je sve što krvoslavci imaju da suprotstave civilizaciji i kulturi - predatorsku žeđ za krvlju, goli nagon za opstankom, pseudopoetskom alhemijom uzdignut do sakralizacije i obogotvorenja.

 

ŠTA JE BILO NAPOSLETKU

Nakon što je poezija krvoslavlja doživela opaki transfer u realnost, pesnicima ovog kulta ostalo je samo da pevaju „pesme o porazu“ (izraz Radovana Vučkovića). Žal nad kolektivnim porazom u ratovima o kome govori Vučković, zapravo je ozlojeđenost zbog nedovršenog posla, zbog etničkog čišćenja koje nije sprovedeno do kraja. „Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma“, napisao je pre devet decenija dr Miloš Perović. To bi mogao da bude zgodan moto za poglavlje o pesnicima krvoslavlja u nekoj budućoj istoriji srpske književnosti.

NLO na prvomajskom uranku

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.