Beton br.71
Utorak 19. maj 2009.
Piše: Aleksandar Novaković

Taj ludi, ludi terorizam

Bader-Majnhof kompleks Ulija Edela u vrtlogu politike i rokenrola

betonbr71_straftaTerorizam, definisan kao akcija čiji je cilj izazivanje straha u društvu i koja predstavlja nezakonitu i nelegitimnu upotrebu sile protiv kako vojske i policije tako i civila a zarad određenog političkog/ideološkog cilja, od druge polovine prošlog veka postao je jedan od glavnih političkih brendova. Treba napomenuti da se odnos prema terorizmu polako redefinisao, tako da se oni koji su u čitankama svojih naroda proglašavani za patriote mogu definisati kao fanatični nacionalisti i teroristi („Crna ruka“, „karbonari“, „fenijanci“...). Očit je primer SAD koje su dugo odbijale da okarakterišu Irsku republikansku armiju kao terorističku organizaciju, iako su brojni civili u Velikoj Britaniji, zemlji saveznici SAD, stradali u napadima IRA.
Tako su teroristi, u zavisnosti od političke potrebe, postajali „razbojničke bande“, „preprodavci droge“, „ubice civila“ ili „gerila“, „tajne organizacije“ pa čak i „borci za slobodu“. Modus operandi „krv unutra – krv napolje“, zajednički svim terorističkim grupama, zaintrigirao je mnoge reditelje. „Uvučeni u priču“, oni su „stilizovali zlo“ da bi ga bolje shvatili. Tako outlook zapadnjačkog teroriste varira od klasičnog iz Hičkokovog Sabotera tridesetih, preko Zinemanovog plaćenika OAS-a zaronjenog u hedonizam sedamdesetih iz Dana Šakala, rokerskog Rorija Devajna u Devil’s own, „savršenog Amerikanca“ (po mnogo čemu srodnog Tihom Amerikancu Grejema Grina) „rođenjem upisanog u republikance“ u Arlington Roudu, irskog teroriste zapitanog nad svojom seksualnošću u Igri plakanja i revolucionarne grandžerske trojke na ivici nasilja u Edukatorima pa do velikog „benda“ sa marksističkolenjinističkim korenima u Bader-Majnhof poznatog kao „RAF“ aka „Frakcija Crvene armije“ aka „Grupa Bader-Majnhof“.
S druge strane terorističkog filmskog tantuza su islamski fundamentalisti, uglavnom dezorijentisani, drogirani, preplašeni, maloletni, nepotpuni karakteri, sa fanatičkim fosforom u očima. Tu su i prikaze iz Istočnog bloka, „eks-štazijevci“ u Umri muški 1 i 3, napaćeni ministar Republike Srpske sa atomskom bombom u rancu (Mirotvorac), te rusko-grčko-srpska mafija koja nuklearnim holokaustom preti Njujorku (Loše društvo).

 

NA POČETKU BEŠE KOMUNA

Izbacimo iz Bader-Majnhof kompleksa puške, eksploziv, nasilje i marksizam. Ubacimo gitare, menadžere i grupi devojke. Rezultat: priča o rokenrol odrastanju. Ulrike Majnhof je novinarka levičarske provenijencije, ušuškana u pospanost više srednje klase koja sebi ugađa malim libertinskim iskoracima kao što su nudizam i promiskuitet. Zgrožena poratnom Bundesrepublikom (nacistička prošlost, brutalna policija, paktiranje sa tiranima oličenim u persijskom Šahu Rezi Pahlaviju, rat u Vijetnamu, atentat na studentskog vođu Rudija Dučkea) i muževljevim neverstvom, tog Leta ljubavi 1968. godine beži u komunu Gudrun Enslin i njene lošije polovine, Andreasa Badera. Gudrun je takođe pobegla od porodice ali potiče iz siromašnije sredine. Bader je bukvalno ex nihilo došao pravo u prve revolucionarne redove, besprizorni sa nelegalnom sklonošću prema tuđim kolima.
Napravimo ekstremno ironično rokenrol poređenje: u hipi-skvotu je sklopljen savez između Enslinove, lepe i energične kao Niko iz „Velvet andergraunda“, Ulrike Majnhof – po habitusu i intenzivnom, grčevitom pisanju - kopije Peti Smit, i igipopovskog Badera koji je danonoćno gledao Belmonda u Do poslednjeg daha i Dragana Nikolića u Mlad i zdrav kao ruža. Grupi harizmarha se pridružuju mladi i neiskusni momci za koje je ponovno krštenje kupanje u kadi sa razgolićenom Enslinovom koja čita levičarske spise. Ojačani i obodreni, članovi komune daju reč da će se boriti protiv nepravednog kapitalističkog sistema koji je pre vremena oterao u grob mirotvornog rok-boga (Dučke je ovde njihov Lenon) u kojeg oni odavno ne veruju. Koji je „novi koncept“ superbenda?

 

IDEALIZAM RAZMAŽENE DECE

Frontmen Bader je sklon krađi, opijanju, lupetanju i pucanju iz automobila. Enslinova je za stalne akcije bez ideološkog pokrića, dok su „saopštenja“ Majnhofove apstrakcija za svakog ko nije bistrio Kapital. Izbor meta je okrenut isključivo prema stvaranju haosa i bivši „hipici“ postaju „pankeri“. Dosta je dizanja prodavnica u vazduh, na redu su banke, pošte, američke vojne baze, novine i to sve čine ljudi izvan „proletarijata“.
U „Fatahovom“ kampu, nasuprot redu, radu, disciplini&apstinenciji „domaćih“, RAF-ovci otkazuju poslušnost i sunčaju se na krovu sa golišavim saborkama. Urbanu gerilu, po Baderu, zanima obijanje sefova a ne gmizanje kroz bodljikavu žicu pod kišom metaka. I tako, uz koju kapljicu, cigareticu i džoint, vesela i oboružana, „komuna“ lumpuje do zore. U Nemačku će se vratiti sa bronzanim tenom i novim naoružanjem na radost fanova koji očekuju nove „singlice“. Kapitalizam, oličen u gurmanskom inspektoru (legendarni Bruno Ganc), počeće da im diše za vratom proglašavajući skoro pa vanredno stanje u zemlji kao neki ugledni TV-pastor koji tvrdi da je rokenrol štetan za mladež. Kako neko, pita se Balkanac po svršetku projekcije, odrastao u bogatoj Nemačkoj uopšte pomišlja da postane terorista i diže nedužne građane u vazduh? Ratuje protiv SAD zbog Vijetnama? Uzbunjuje celu zemlju? Sigurno je to delo razmažene bogate dece koja misle da je kul ako pripadate ekskluzivnom klubu fensi terorista koji imaju i neku „ideju“, „fazu u stvaranju“. U Srbiji u kojoj se socijalna nepravda doživljava sa budističkim mirom a tradicionalno najjači terorizam je državni, individualni terorizam retka je voćka.

 

TERORIZAM JE POSLEDICA

Sa sličnim problemom sam se sučio na projekciji dokumentarnog filma nekog danskog reditelja o jednoj od brojnih latinoameričkih gerila. Ponesen mladošću, iskrenošću i verom boraca (ili njihovom ideologijom?), reditelj je snimao sve scene iz njihovog partizanskog života izuzev borbe protiv neprijatelja. Tu se potpuno oslonio na dokumentarne snimke u vlasništvu gerile. Šta je ispalo iz svega: istina, agitprop? U filmu Bader-Majnhof kompleks Edel je prikazao hapšenje Badera i njegovog saborca u sceni koja je podsećala na završnicu Buča Kasidija i Sandens Kida. Usamljenik u sukobu sa celim društvem, ma bio i zao, mora privući simpatije publike i to je, filmski rečeno, igranje na sigurnu kartu.
Nema dobrog filma o rok bendu bez rascepa u istom. S jedne strane je Majnhofova, „tvrda linija“ koja je, sanćim bez konsultacija, naredila akciju sa civilnim žrtvama. Indikativna je scena suđenja u kojoj optuženi, drčni i bučni, obučeni u džins, više liče na propali rok bend koji drži pres konferenciju, nego na vođe terorističke grupe. Njihova „prostorija za dnevni odmor“ pre podseća na kliniku za odvikavanje nego na zatvor. Pokušaji fanova da ih oslobode propadaju, nižu se egzekucije državnih zvaničnika i „zvezde“ izvršavaju samoubistvo tako što se „overdoziraju“ prošvercovanim pištoljima. Još jedna priča o protraćenoj mladosti: živeli su brzo, umrli mladi...
Problem filma Bader Majnhof nije samo u „imidžu“ ili „simpatijama“ koliko u pseudodokumentarnoj formi. Prikazujući stvari „onakvima kakve su bile“, uz uopštene fraze iz ideološkog rečnika, reditelj je zaboravio na motive terorista. Terorizam nije uzrok već posledica društva bolesnog ili „rovitog“ od starih boljki, nespremnog da se suoči sa samim sobom, kolektivno amneziranog, zabasalog u banalni hedonizam, potrošačku groznicu ili potpunu autoritarnost, a nekad i sve odjednom. Sa empatijom u „minus fazi“ mnogi mogu pomisliti da očajna vremena zahtevaju očajničke mere.
Glavni istražitelj kaže da je sa hvatanjem vođa RAF-a država jednako daleko od rešenja problema kao što je bila i na početku. Šteta što je ta replika skrajnuta, kao i što je propuštena prilika da se prikažu mnogo verniji portreti terorista jer bi to zaista predstavljalo pravi „dokumentarni“ učinak. Iako je posle pada Berlinskog zida izgledalo da su se ovakve organizacije urušile same od sebe bez sovjetske logistike, danas je jasno da će na ekstremima političkog spektra biti sve brojniji oni koji će rešenje svih nedaća tražiti na kratkim i krvavim prečicama terorizma. Baveći se, dakle, formom, reditelj je promašio suštinu. Uvođenje likova bivših nacista kao državnih funkcionera, detaljniji opis društvene „marginale“ i samozavaravanja koje su nudili tadašnji tabloidi, približilo bi ovu problematiku svima, a pogotovu srpskoj publici, na koju bi Bader-Majnhof kompleks itekako mogao da se odnosi.

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.