Beton br.65
Utorak 24. februar 2009.
Piše: Adriana Zaharijević

Sva lica emancipacije

U februarskom broju srpskog Cosmpolitana pojavio se tekst „Superžena između kompjutera i varjače“, tekst o feminizmu, koji u prvom paragrafu kaže sledeće: „da li... žene koje se gorljivo bore za prava svog pola energiju dobijaju zato što su ostale prikraćene u krevetskim zadovoljstvima sa muškarcem, ili im samo fizički manjak u međunožju smeta da do cilja stignu brže i efikasnije.“ Iako je pitanje samo retoričko, Kozmo nas podseća na uvreženi stereotip o aseksualnim ili nekako pogrešno seksualnim ženama. Možda me je zbog toga, kada sam joj kazala da pišem prilog za taj broj, kuma zbunjeno pitala kakve Cosmopolitan ima veze s feminizmom. Da li časopis koji tvrdi da je 2004, godina kada je Kozmo počeo da izlazi u Srbiji, poslednji važan datum za srpski feminizam, promoviše politiku emancipacije? Ili emancipacija označava različite stvari u zavisnosti od toga ko - i kako - o njoj govori?

Od kraja šezdesetih počinje da se priča o piluli, o orgazmu, o klitorisu, o pravu na uživanje u seksu u braku i van njega. Time se ideja emancipacije preobražava u nešto o čemu prve emancipovane žene nisu bile spremne da razgovaraju čak ni na čajankama

Kad su do grla zakopčane uvažene ladies u XIX veku zamišljale kako treba da izgleda emancipovana žena, one se oko koječega nisu slagale. Žene poput ekstravagantne Meri Vulstonkraft (koja od javnosti nije krila svoje teskobne ljubavne odnose, i koja je rodila Meri Šeli u vanbračnoj zajednici), ili one poput smele i nekonvencionalne Su Brajdhed, junakinje Hardijevog Neznanog Džuda, uglavnom se, međutim, nisu uklapale u predstavu iza koje bi viktorijanske feministkinje stale. Slično se dogodilo i dvadesetih godina XX veka kada je iskustvo Prvog svetskog rata proizvelo „novu“ ženu. Dramatičan skok razvoda, promene u strukturi porodice, proboj u sferu plaćenog rada praćen novim doživljajem erotičnog i drskim modnim trendovima bez presedana - sve to je zaslužnim sifražetkinjama delovalo kao izopačenje cilja za koji su se decenijama borile. Žene rođene u XIX veku su zahtevale da budu prepoznate kao ličnosti u pravnom, političkom i društvenom smislu, ali one najvećim delom nisu bile rade da se odreknu sistema koji je definisao i uvažavao različitost polnih uloga.
Kada su krajem šezdesetih godina Amerikanke bacale lažne trepavice, papilotne, visoke potpetice i časopise poput Ladies Home Journal (LHJ) i Playboy u kantu slobode, one su nanele poslednji udarac toj viktorijanskoj predstavi o emancipovanoj ženi. Feministkinje drugog talasa su ovim gestom želele da pokažu da je nemoguće dobiti traženu ravnopravnost ukoliko seksualnost, a to implicira i dvostruke polne standarde, ne postane stvar o kojoj se govori. Pitanje doživljaja, predstavljanja i iskušavanja ženske seksualnosti tako postaje ključno pitanje feminističkog pokreta, koje više nikada neće moći da se stavi na margine, niti da se prikriva drugim „relevantnijim“ pitanjima. Od kraja šezdesetih, prvo iznimno, a potom sve otvorenije i nedvosmislenije počinje da se priča o piluli, o orgazmu, o klitorisu, o pravu na uživanje u seksu u braku i van njega. Time se ideja emancipacije preobražava u nešto o čemu prve emancipovane žene nisu bile spremne da razgovaraju čak ni na čajankama, daleko od očiju javnosti.
Takav eksplicitan govor o seksualnosti koji je inicirao preispitivanje ideje ženskosti, nije mogao dobiti prostor u časopisima namenjenim američkim domaćicama (tzv. časopisima za celu porodicu), poput pomenutog LHJ, McCall’s ili Redbook, a mesto mu svakako nije bilo ni u novim i sve unosnijim „muškim“ magazinima, kakvi su bili Playboy (1953) ili Hustler (1974). Prvi su opisivali ženu čija se seksualnost ne vidi od recepata, najnovijih krojeva za vas i vaše dete, saveta kako da dekorišete dom i kako da malim radostima održite skladan brak, dok je u drugima ženska seksualnost imala prostora samo u meri u kojoj je bila u službi muške naslade. Drugim rečima, dvostruki seksualni standard XIX veka koji ženu razume kao biće lišeno strasti, spremno na putenost jedino radi majčinstva, a muškarca kao ekscesivno seksualnog zbog čega je neophodno nuditi dopunske prostore koji će pružati privid mogućnosti utoljenja neutoljive želje, opstaje u nepromenjenom vidu i u XX veku.

Ako su prve emancipovane žene, figurativno rečeno, želele da njihov život bude baš kao onaj u LHJ ali bez Hustlera (odnosno bez prostitucije, pošto pornografija u XIX veku još nije postojala u danas prepoznatljivoj formi), žene koje su se odrekle izbora za mis Amerike tražile su nešto drugačije: svet seksualnosti u kojem neće biti ni polunage misice/lutke s duplerice, ni domaćice kojima nova mašina za veš i rezedo zavese mogu u potpunosti da nadomeste potisnutu seksualnu želju. Ove „druge“ emancipovane žene htele su nove medije - novu sliku, nov govor. U tom miljeu poseban prostor dobijaju dva časopisa: Cosmopolitan (1965) i Ms. (1971), prvi otvoreno feministički magazin.

Kako postati cool domaćica / Ilustracija: Nikola Stevanović
Cosmopolitan nije, strogo govoreći, nov časopis: prvi broj izlazi već 1886. godine. Premda počinje kao „ženski“ časopis, njegova uređivačka politika se brzo menja i on postaje prepoznatljiv po značajnim literarnim imenima svog doba (između ostalih, za Kozmo su pisali E. Birs, T. Drajzer, R. Kipling i Dž. London). Kada, međutim, 1965. godine uređivačku palicu preuzme Helen Gerli Braun (koju u svojim rukama zadržava nekoliko decenija), Cosmopolitan ponovo počinje da govori ženama, ali ga sada čitaju drugačije žene. Braun je, naime, osoba koja je izgovorila toliko puta i na toliko mesta ponovljenu frazu „Dobre devojke idu u raj, loše devojke idu svuda“; ona je promovisala ideju da brak nipošto ne mora da bude jedini izbor žene u vreme kada je takav iskaz bio gotovo alogičan/blasfemičan; a Kozmo postaje outlet za „loše“ devojke: „Kozmo je govorio istinu o stvarima koje su se događale u stvarnom svetu, a o kojima niko pre nije govorio ...Ako niste udate a imate 33 godine, ne morate da skočite s litice Grend kanjona.“ Naprotiv, toliko je žena koje, poput vas, uživaju u životu, iako nisu majke i supruge.
Za razliku od Ms. koji je stekao slavu kada je na naslovnoj stranici prikazao pretučenu ženu - kada se, drugim rečima, pokazalo da brak za žene može i tako da izgleda - naslovnice Kozma su predstavljale mlade, zadovoljne žene koje od života očekuju više od radosnog nedeljnog ručka ili prospektivne masnice na oku. I iako je lepota ovde svakako bila važna, ona, prema Helen Braun, „ne može da zabavi kao što mogu čitanje, pisanje i razmišljanje“. Kozmo-devojka nije, dakle, praznoglava lepotica, nego žena koja zna šta želi da načini od svog života i kako da to učini.
Od tada je prošlo mnogo vremena, ali Kozmo-devojka opstaje, reklo bi se, emancipovanija no ikad. Zbog čega onda anketa koju je 2002. godine sproveo The F Word, feministički zine, pokazuje da je Cosmopolitan na vrhu liste stvari koju bi feministkinje danas bacile u kantu slobode? Ima li u feminizmu nečeg intrinsično konzervativnog što takoreći spaja savremenice i njihove usiljene preteče iz XIX veka? Da li intelektualnost (često neobično stopljena s mizandrijom) koja im se pogrdno pripisuje, osporava jouissance koju ostale emancipovane žene, čitateljke Cosmopolitana, primera radi, nalaze u životu? Da li se u međuvremenu promenila priroda seksa ili je problem u emancipaciji?
Iako se danas po pravilu podrazumeva (doduše ne uvek bez zgražavanja) da žene imaju pravo na korišćenje sopstvene seksualnosti, i da skok s litice nipošto ne mora biti alternativa udaji u 33. godini, seksualnost je i dalje centralna tema Cosmopolitana. Uz tekstove u kojima je seks (alternativno seksi) apsolutni key word, žene su dobile čak i „duplerice“, dakako manje eksplicitne i provokativne. Ali, da li je to konačni izraz ženske emancipacije? Da li su žene opremljene vizijom sveta u kojem ni one, ni muškarci ne žive podelu na javno i privatno, ili su samo dobile komadić „muškog“ sveta kakav znamo od ranije? Zar Kozmo ne predstavlja tek čudni spoj Hustlera i LHJ? Vanila verzija seksa na sve načine koji je zapravo samo predigra za krunski životni poduhvat, jer sve žene jesu žene samo u meri u kojoj su uvek već udate.
Dobrih devojaka odavno već nema, što se uostalom može reći i za raj, a loše devojke možda idu svuda i rade šta god požele, ali im je i dalje samo jedno na umu: kako da dođu do muškarca i utope sve svoje potencijale u dužnost da ga zauvek uzbuđuju. Zar to nije sasvim prirodan nastavak stare priče o ženama i muškarcima u postmodernom okruženju.

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.