U okviru Prolećne izložbe pod nazivom „Gde budućnost počinje?“ koju je zajedno sa umetničkim savetom ULUS-a kurirala koleginica Mirjana Dragosavljević a koja je održana u Paviljonu Cvijeta Zuzorić, predstavljen je jedan rad umetničkog dua Doplgenger pod nazivom „Danas je sutra od juče. Danas je juče od sutra.“ koji je izazvao polemike zbog navodnog odsustva rada sa izložbe. Ovde ću probati da izvedem jednu analizu umetničkog i kustoskog uslovljenog izbora politike izlaganja, kao i nastanka i materijalnosti navedenog rada. Izložbeni format ne može biti odvojen od političnosti umetničkog dela, drugim rečima rad svojom političnošću uslovljava i politiku izlaganja unutar izložbe.

 

Prvo ću podsetiti na osnove konvencije moderne umetnosti, koje su na različite načine umetnici još od vremena istorijskih avangardi dovodili u pitanje: autorstvo u smislu da je umetničko delo nastalo radom umetnika, materijalnost umetničkog dela i njegov status kao proizvoda, temporalnost (vremensko i prostorno prisustvo), drugim rečima putem analize produkcije, prezentacije i iskustva kao osnovnih konsitutivnih elemenata umetničkog dela koji počivaju na osnovama potrošačkog društva modernizma. Bez ikakve sumnje, istorijske avangarde su modifikovale poimanje umetničkog dela otvaranjem ka novim sadržajima i formama, međutim, ono što su istorijske avangrade samo delimično uspele da dotaknu i čega se nisu do kraja odrekle jeste pojam autonomije umetničkog dela, odnosno da umetnost vrate praxisu života kako je to formulisao Piter Bürger. Iako se istorijske avangarde formiraju u opoziciji spram konvencija umetnosti sa ciljem da promene način na koji društvo percipira umetnost, ovi napadi na društvo se dešavaju iz pozicije (i unutar polja) umetnosti i samim tim ostaju trajno uvezane sa konvencijama umetnosti.

 

Da se vratimo radu „Danas je sutra od juče. Danas je juče od sutra“ i pitanju na koji način umetnički duo Doplgenger uspostavlja svoj odnos spram konvencija umetničkog dela: temporalnost, subjektivacija u odnosu spram umetničkog dela i na kraju statusa umetničkog rada kao proizvoda. Rad „Danas je sutra od juče. Danas je juče od sutra“ prvi put je izlagan na izložbi u javnom prostoru QUANDO SCOPPIA LA PACE (Kada mir eskalira) u gradu Vitorio Veneto u Italiji, po pozivu kustosa Dimitrija Ozerkova. Izložba radova, odnosno intervencija u javnom prostoru nastala je povodom obležavanja 100 godina od bitke koja se odigrala 4. novembra 1918. godine u gradu Vitorio Veneto u Trevizu. Doplgenger su učestvovali po pozivu, a pored njih radove u javnom prostoru realizovalo je ukupno trinaest umetnika iz dvanaest zemalja, a koji su kroz svoje intervencije reflekotovali pitanje mira.

 

Rad je izveden kao LED neon instalacija u javnom prostoru, i sastoji se od natpisa iz dve celine, Today is Tomorow of Yesterday (Danas je sutra od juče), crvena slova visine 10 cm i dužine oko 3 m, i Today is Yesterday of Tomorrow (Danas je juče od sutra) plava slova istih dimenzija. Za potrebe izrade rada angažovana je kompanija Neonlauro koja je poznata po izradi luminoscentnih umetničkih radova za veliki broj umetnika. Dakle za sam rad u ovom slučaju nije od ključne važnosti da je proizveden ili izrađen od strane umetnika.

 

U svom radu duo Doplgenger se poigrava sa konvencijom linearnog protoka vremena u kontekstu izložbe i intervenišu u njenu temporalnu strukturu izmeštanjem pogleda iz sadašnjosti u prošlost (Danas je sutra od juče) i opet iz sadašnjosti u budućnost (Danas je juče od sutra). Oni referišu na promenu, na vreme, na odgovornost i na bezbrojne moguće veze koje se mogu povući između akcija i posledica. Igra reči suočava nas sa današnjicom kroz dva različita gledišta i dve perspektive. Kao polaznu tačku uzeli su Heraklitovu filozofiju po kojoj se entiteti kreću, menjaju i ništa ne ostaje u stanju mirovanja. Heraklit koristi metaforu reke kao životnog toka koji čini niz transformacija i iskustva stalnog tranzita odnosno prolaznosti (i ne slučajno rad je postavljen uz reku, a reči u smeru kretanja rečnog toka). Jedinstvo suprotnosti je centralno mesto dijalektike u kojoj postojanje ili identitet stvari i situacija zavisi od koegzistiranja najmanje dve međuuslovljene suprotnosti u tenziji, a koje su preduslov jedna za drugu. Univerzum je prema Heraklitu u konstantnoj promeni, a ipak ostaje isti.

 

Da bismo razumeli proces subjektivacije individua posredstvom umetničkog predmeta, važno je da pođemo od dve pretpostavke; prva je da se proces subjektivacije umetničkog dua desio već pri samoj konceptualzaciji rada, a pre njegove izrade (u kojoj nisu učestvovali), a druga je pretpostavka različite subjektivacije individua koje su rad videle. Za ovo poslednje važno je da sagledamo i sam kontekst u okviru kojeg se rad realizuje, odnosno uslove njegove materijalne produkcije. Ovde neću spekulisati o subjektivaciji individua, odnosno pojedinaca koji su rad videli, pre ću govoriti o kontekstu izlaganja rada u okviru onoga što zovemo kultura sećanja, a to je obeležavanje stogodišnjice završetka Velikog rata, koje je za cilj imalo obeležavanje mira. Sa druge strane, važno je napomenuti da se rad realizuje u javnom prostoru i tu imamo jednu dosta interesantnu, kompleksnu situaciju jer je u sam rad unapred uračunata politika izloženosti. Rad je postavljen na ogradu jedne vile koja je u sporu oko vlasništva i koja se nalazi uz šetalište pored reke Meschio a sa kojim je paralelan bulevar Via Antonello Saravalle i Piazza Foroboario. Ovaj bulevar je imao svoju ulogu u organizovanju vojnih parada kako u vreme uspona fašizma (Musolini je 1935. godine podigao spomenik u čast pobede italijanskih vojnika u Velikom ratu), ali i u samoj procesiji koja se desila povodom obeležavanja stogodišnjice Velikog rata. Bio bih slobodan da ponudim jedno čitanje rada u kontekstu intervencije u kulturu sećanja putem politika sećanja, kroz postavljanje pitanja šta je to što društva pamte, a šta biraju da zaborave i koje politike stoje iza procesa sećanja i zaboravljanja? Sam bulevar je mesto demarkacije grada Vitorio Veneto, odnosno ulica koja razdvaja deo u kojem žive siromašni od dela u kojem žive slojevi bogatih građana, ali i mesto koje služi za relaksaciju pored reke, stoga bi bilo interesantno saznati na koji način rad dalje obavlja svoju funkciju subjektivacije pojedinaca koji tu provode vreme.

 

Izazivanje ili poigravanje sa statusom umetničkog dela kao proizvoda vidljivo je i u samoj tehnici izrade, LED neonu koji se koristio kako u pop artu tako i u konceptualnoj umetnosti, i možda ne slučajno izradila ga je kompanija Neonlauro koja postoji od 1956. godine u brdima pored Venecije, a koja je pozanata po izradi umetničkih radova u neonu za veliki broj umetnika, ali i različitih institucija koje se bave izlaganjem i prodajom umetničkih dela. Takođe je interesantno da dolazi do prekida cirkulacije objekta nakon njegove izloženosti, odnosno na mestu njegove produkcije, i sam objekat koji je mišljen za specifičan javni prostor u njemu i ostaje. Dalja vrednost umetničkog predmeta zavisi od brige samog poručioca: grada Vitorio Vento, na koji može uticati i umetnički duo svojim daljim aktivnostima unutar polja umetnosti.

 

Rad „Danas je sutra od juče. Danas je juče od sutra“ pojavio se na Prolećnoj izložbi u drugom mediju i u drugačijim okolnostima i stoga bismo mogli ponovo da ga razmatramo spram konvencija umetnosti. U formalnom smislu, rad je bio izložen tokom trajanja Prolećne izložbe u okviru plakata, i na kraju se pojavio na koricama kataloga izložbe na prvoj i poslednjoj strani. Ovde bih dodao još jedan važan aspekt, a to je da je rad korišćen i za potrebe PR aktivnosti i prenet je u više različitih štampanih i elektronskih medija. Dakle sama materijalnost dela je ostala na nivou propagandnog materijala, što je dosta zanimljiva situacija ako je posmatramo iz perspektive njegove materijalnosti u Italiji u vidu neona koji se daleko više koristi za izradu svetlećih reklama (odatle i upotreba u pop artu i konceptualnoj umetnosti) nego kao primarno umetnički materijal.

 

O linearnoj i evolutivnoj konvenciji vremena koju ovaj rad dovodi u pitanje svojom dijalektikom smo već govorili, ali ovde se rad realizuje u potpuno drugačijem društvenom kontekstu. U Srbiji je u toku višedecenijsko pisanje nove i brisanje stare istorije, menjaju se identiteti gradova promenom naziva ulica, grade se novi spomenici, ruši se staro i gradi se novo. A opet, kako su to Doplgengeri dobro primetili u Heraklitovoj filozofiji, stvari se menjaju ali zakonitosti po kojima se promene dešavaju ostaju neporomenjene. Ono što takođe moramo imati u vidu jesu i promene koje su se desile unutar ULUS-a početkom godine i da je Prolećna izložba predstavljala prvi veći organizacioni poduhvat novog rukovodstva. I u ovom svetlu je posebno interesantno posmatrati na koji način komuniciraju naziv izložbe „Gde budućnost počinje?“ i naziv rada „Danas je sutra od juče. Danas je juče od sutra“.

 

Dodatni problem procesu rada i organizacije izložbe predstavljala je pandemija virusa, i izložba je otvorena u vrlo kratkom roku po završetku vanrednog stanja, stoga i nije bilo vremena da se rad ponovo izvede u neonu, što je i bila prvobitna namera. Problem su predstavljala i izuzetno mala sredstva koja su bila na raspolaganju, stoga se i nije moglo ulaziti u zahtevnije produkcije. Politika izloženosti rada je u ovom slučaju bila višestruko uslovljena, ali rekao bih da su se kustoskinja Mirjana Dragosavljević i duo Doplgenger izuzetno dobro snašli u datim okolnostima i pronašli jedno vrlo zanimljivo rešenje.

 

Proces subjektivacije pojedinaca posredstvom umetničkog rada za koji možemo reći da nije objekat, već je posredovan PR sredstvima, možemo posmatrati na dva nivoa za koje ću biti slobodan da kažem da zavise od ideološke interpeliranosti subjekta. Termin ideološka interpelacija u marksističku teoriju uveo je francuski filozof Luj Altiser, navodeći da sve ideologije funkcionišu putem konsituisanja subjekta unutar ideološkog diskursa. Ideologije prozivaju ljude i nude im određeni identitet, koji oni prihvataju kao neupitan, i na taj način dominatne klase ostvaruju moć nad individuama. Rad „Danas je sutra od juče. Danas je juče od sutra“ razumeo sam u kontekstu drugih radova umetničkog dua Doplgenger koji su realizovani kroz druge medije ili javne događaje. U jednom tekstu koji sam ranije pisao za Beton pod nazivom „Ka horizontu post socijalističke budućnosti“, delovanje dua Doplgenger u konvenciji temporalnosti (lineranog protoka vremena) razmatrao sam iz pozicije zahteva i zadatka istorijskog materijalizma da se pronađe odgovor za svako novo sutra. Da bismo razumeli zašto neko nije video rad i postavio pitanje prisustva umetničkog dua Doplgenger na Prolećnoj izložbi, moramo razumeti na koji način funkcioniše ideološka interpelacija u ovom kontekstu. Ovo se mora posmatrati iz perspektive očekivanja postojanja objekta koji se u okviru izložbe izlaže i za koji se pretpostavlja da će nastaviti svoj ciklus cirkulacije ka umetničkom tržištu, što nije slučaj sa pomenutim radom dua Doplgenger.

 

Ono što smatram vrlo važnim, a što se nije desilo, bar ne javno, jeste proces medijacije umetničkog rada, okretanja kritike ka sebi, takozvanog udomljavanja kritike putem medijacije. Otvaranje javne diskusije bilo bi od izuzetnog značaja jer bi se otvorio proces za kritiku, ali i za debatu o umetničkom radu u kontestu njegove izloženosti.