Beton br.41
Utorak 18. mart 2008.
Piše: Adriana Zaharijević

Šta to beše osmi mart?

Čitanje datuma kroz čitanje zabrane

Svi se sećate Gige kako vodi pun autobus žena negde na odmor, recimo u Solun, u bratsku Grčku? Nekako na istom fonu ovde se – i u većini drugih zemalja koje su svojedobno bile iza zavese – i danas za žene organizuju nekakve manifestacije da im se pokaže da se na njih misli, „stalno“, ali na ovaj dan posebno simbolično. Sve je tu: cveće (cvećari svetkuju), sitnice i slatkiši (prodavnice Sve za 79 dinara ubrzano obnavljaju resurse), čestitke u ručnoj izvedbi koje mala deca prave za mame, bake i učiteljice. Malo smo se evropeizovali/osiromašili da bismo, poput Gige onomad, žene vozali u inostrani šoping, ali se i po preduzećima na žene tog važnog dana ipak misli, pod geslom da i one „bar nekad nešto dobiju“.
Na Trgu Republike u Beogradu se takođe simbolično obeležavao ovaj dan: pored dodatne uplatnice za Infostan za tekući mesec, Dobrotvorni fond Katarina Rebrača organizovao je i osmomartovsku akciju posvećenu ženskom zdravlju, tzv. Ženski bazar zdravlja. Kako je nasilje u porodici najzad izvirilo ispod tepiha gde je gurano od pamtiveka (masovno posrtanje žena sa stepenica na tupe predmete u predelu oka), ovih se dana često o njemu govori, pa je i Sigurna kuća izvela žene da simboličnim poklonima pokažu kako i za druge ima nade. Najzad, još jednu državno sankcionisanu akciju izvela je Demokratska omladina raspitujući se koji su to problemi domaćih žena „osim zapošljavanja, materijalnih problema, nejednakih plata i radnog vremena vrtića“. Zamislite, osim toga...
Kako bilo da bilo, i da ne bude zabune, svaka od ovih akcija ima smisla. Treba unaprediti žensko zdravlje, treba pomoći zlostavljanim ženama, treba opipati puls ženske strane srpskog građanstva, posebno ukoliko to „opipavanje“ donosi i neke konkretne rezultate u budućnosti. I to treba činiti daleko češće nego jednom, simbolično i osmomartovski, jer žene umiru od raka dojke, od posledica mentalnog i fizičkog nasilja i teškog, čak nepodnošljivog životnog standarda svakog dana u godini... Međutim, šta ono beše 8. mart?
Jedno je izvesno: 8. mart je politički važan datum za žene širom sveta. Na njega prvi put nailazimo još u XIX veku, tačnije 1857. godine, kada tekstilne radnice u Njujorku protestuju zbog neljudskih uslova rada i preniskih primanja; 1908. godine radnice – njih 15.000 – ponovo protestuju, zahtevajući isto što i njihove pretkinje, čemu se ovog puta pridodaje i pravo glasa. Klara Cetkin 1910. godine predlaže da se u sećanje na ove proteste 8. mart proglasi Danom žena, s čime se jednoglasno složilo 100 delegatkinja iz 17 zemalja koje su prisustvovale II Socijalističkoj internacionali. Godinu dana kasnije više od milion žena i muškaraca demonstrira zahtevajući da se ženama omogući pravo na rad, pravo glasa, pravo na stručnu obuku i obavljanje javnih poslova. Po gregorijanskom kalendaru istog datuma 1917. godine, ruski car abdicira pod pritiskom štrajkačica koje se bore za „hleb i mir“ (pravi uvod u Oktobarsku revoluciju), kada i Ruskinje dobijaju pravo glasa.
Pre samo stotinak godina, žene nisu imale sva ili većinu prava koja se danas podrazumevaju, te je postojala potreba da se jedan dan izuzme iz vremenskog poretka godine, i posveti čitavoj polovini čovečanstva koja je – uprkos kvantitetu – u svakom kvalitativnom smislu predstavljala drugorazrednu, manjinsku grupu. Dodelom jednog datuma, verovalo se, toj bi „grupi“ bio pridat politički značaj. Tako bi činjenica da cela polovina čovečanstva ne raspolaže temeljnim ljudskim pravima postala vidljivija: žene ne rade ili rade u daleko lošijim uslovima i za daleko manje plate; žene ne odlučuju o tome ko reprezentuje njihove interese u vlasti; žene se ne obrazuju uopšte ili se ne obrazuju dovoljno da bi im postali dostupni položaji na kojima imaju ikakvu moć odlučivanja; žene nemaju pravo na razvod ili razvod mogu dobiti ali pod daleko restriktivnijim uslovima od muškaraca. Najzad, budući da se pravo na abortus ne prepoznaje kao pravo, iako je odvajkada praksa, ženama se uskraćuje mogućnost da slobodno upravljaju svojom reproduktivnošću.
Međunarodni Dan žena bi, prema tome, pre trebalo da posluži ženama da se prisete svojih pretkinja (na koncu, svojih i baka i prabaka), čiji su izbori bili ograničeni, a izgledi za njihovo proširenje neizvesni i neretko simbolični, baš kao što je i proglašenje jednog dana u godini primarno simboličan čin. Uprkos tome, on je vrhunski politički čin, i njegovu poruku valja imati na umu danas kada sve deluje kao da njegovog istorijata nikada i nije bilo. Stečene slobode nisu osvojene jednom za svagda – one se moraju čuvati i na njih se stalno mora podsećati.
Tu verovatno valja tražiti razlog zbog kog se 8. marta na Trgu Republike nisu našle Žene u crnom. Naime, rešenjem br. 212-113/58 Policijske stanice Stari grad dana 7. marta 2008, zabranjena su sva javna okupljanja u organizaciji Žena u crnom povodom obeležavanja stogodišnjice 8. marta u Beogradu, uz obrazloženje da bi „time došlo do ometanja saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, bezbednosti ljudi i imovine“.
Bilo je, u dugoj istoriji Žena u crnom, i provokativnijih datuma i povoda za okupiranje javnog prostora, koji za razliku od ovog bezazlenog 8. marta nisu bili zabranjeni, iako se bezbednost ljudi nije mogla jemčiti, o imovini da i ne govorimo. Kako onda razumeti odluku MUP-a da izvesne aktivnosti žena odobri a na druge stavi zabranu, kada i jedne i druge samo obeležavaju, mirno i dostojanstveno, vlastiti dan koji na slične načine obeležavaju žene širom sveta?
Ovo pitanje postaje tim akutnije ukoliko se prisetimo nedavnih protesta koje su izvesni predstavnici MUP-a blagonaklono pozdravljali s tri uzdignuta prsta: dim se još nije sasvim razišao iznad Kneza Miloša ulice, i premda su brojni izlozi u centru grada rano izjutra brže-bolje zamenjeni (a patike vraćene u rafove iz dubina magacina do kojih uzavrela krv srpske mladosti nije uspela da stigne), neki, poput MekDonaldsa na Terazijama, još uvek stoje kao podsetnik na nemire koje vlast nije sprečila uprkos sasvim predvidljivom ometanju saobraćaja, ugrožavanju zdravlja (o čemu tragično svedoči jednan izgubljeni život), bezbednosti ljudi i imovine... Neko bi možda rekao da su se dozvali pameti, pa poučeni iskustvom, stali na put tome da se ponovi ista situacija. Međutim, duga istorija mirovnjačkih, nenasilnih akcija Žena u crnom naprosto osporava ovakvu postavku stvari, te ova zabrana ne krši samo osnovna ljudska/ženska građanska prava, nego vređa i zdrav razum.
Dakle, ukoliko akcija nema politički naboj, ukoliko se obraća jedino tamo nekim ženama, pa malo i podseti na dobra stara vremena uz sitne poklončiće (bar jednom u godini), ta akcija ide... Ako je pak akcija pod parolom Branimo svoja prava, ona nedvosmisleno ukazuje na to da je u igri politička svest, koja bi da se obrati i Državi i Naciji i Crkvi i Očevima koji su vazda spremni da zakorače u neotuđivi domen, da ga malo suze i prekroje po sopstvenim potrebama. Pa ako hoćete da se borite za stečena prava, da bez uvijanja kažete da nećete nazad – onda za vas, žene, 8. mart ne važi. Otkazan je!

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.