Beton br.141
Nedelja 29. decembar 2013.
Piše: Aleksandar Novaković

SRBOVANJE – LUDOM RADOVANJE

 

 

 

Ovogodišnji Novogodišnji satirikon, u organizaciji Beogradskog aforističarskog kruga (BAK), održan je 27. decembra u Maloj sali „Kolarca“. Koncipiran kao „vrcavi karneval duha“, ovaj „Satirikon“  je, na prvi pogled, bio repriza prethodnih.  Bilo je tu 20-ak satiričara i humorističara, nekoliko stotina, mahom starijih ljudi u publici. Smejalo se, veselilo uz sage od jedne – dve rečenice o predsednicima, vođama, korupciji, bedi, seksu, gladi, tzv. našim naravima. Nažalost, ksenofobija, homofobija, korumpirana crkva i ratni zločinci nisu bili preterano inspirativni za većinu govornika. I, nažalost, kao svake prethodne godine, setili smo se jednog od kolega koji više nisu s nama. Selektor fešte i  predsednik BAK-a, Aleksandar Baljak, podsetio je publiku u svom govoru da je, pre osamdeset godina, rođen aforističar Brana Crnčević (http://www.elektrobeton.net/bulevar-zvezda/crncevic-branislav-brana/). Usledio je pohvalni govor koji je ovom vrcavom skupu dao kriptonacionalističku dimenziju. Neko bi rekao da je ta dimenzija uvek postojala među srpskim aforističarima, ali nikad, kao sad, nije zasjala punim sjajem. Predsednik udruženja čiji su brojni članovi (i Baljak s njima) bili s onu stranu sistema kojem je „Srpski Striko“ tako predano služio, hvali Crnčevića i kao pisca i kao ideologa nacionalnih haludža. O kakvoj travestiji je tu reč?

 

30-ng-satirikon_1

                                                             BAK, kolektivni portret na Kolarcu iz 2010.

 

Crno, crnje, Crnčević

 

Oda Crnčeviću je održana, nimalo slučajno, kao svečano slovo pred dodelu nagrada za ukupan doprinos srpskoj satiri: Velike plakete „Prijatelj satire” Sekcije satiričara Udruženja književnika Srbije i BAK-a, te BAK-ovog „Zlatnog kruga” za prevod. Kao predstavnik UKS-KLUKS Klana dogodio nam se ne narod već Milovan Vitezović (http://www.elektrobeton.net/bulevar-zvezda/vitezovic-milovan/ ) koji je, iz prikrajka, blagosiljao Baljkov govor. Beše to i slobizam i draškovićizam i sado-mazohizam u jednoj sobi. Baljak je član Srpskog književnog društva, Vitez UKS –a, ali zašto bismo se svađali kad smo pod istim krovom? SKD jeste osnovan kao neka alternativa UKS-u, ali to nekad beše. Na delu je bila aforističarska verzija deklaracije pomirenja. Znate ono: „svako ima svoj bol“. Tako je Baljak krenuo da živopiše Crnčevića: njegova „iskrenost i pravdoljubivost još za života svrstala među besmrtnike naše književnosti, ali i u red odgovornih čuvara srpske tradicije i duhovnosti“. Jel’ to onaj isti čuvar koji je huškao na rat? Onaj isti „Srpski Stric“ koji je delio lekcije „nesrbima“ i „tražio dežurne ustaše“?

 

Crnčević  je imao, u Jevanđelju po Baljku, „veliko umeće i (s popovskim pripevanjem) Božji dar“ i bio „pouzdani dijagnostičar duha epohe“. Amin! Crnčević nije bio u dosluhu s Bogom, bar ne onim koji poziva na razumevanje i praštanje, i nije bio dijagnostičar već dijagnoza naci zaraze koja se u Srbiji duboko zapatila. Ne znam ni sam zašto, ali ponadao sam se da će tu Baljak prozboriti  koju o Crnčevićevoj mračnoj strani, makar neka fusnotica. Znate, diskretno ograđivanje, kao kad neko kaže: „Volim Selina kao pisca, ali ga mrzim kao antisemitu“. Tako neki detaljčić. I tu krene priča o Crnčeviću koji se iz zverinjaka „srpske političke močvare“, kako ju je zvao, vraćao u „srpsku književnu prašumu“. Pa, dobro, i to je nešto – pod uslovom da je Baljak Crnčevića i njegovu kliku u toj političkoj močvari video kao krokodile koji komadaju sve što nije srpsko i poslušno. Ali, u Baljkovom govoru ne postoji taj inkriminisani deo biografije BC. Britkog duha, krilatih rečenica, s krokodilskom suzom u oku, to je naš Čika Brana, kozer, boem, Kaporov intimus, Srbenda u svim režimima i pod svim režimima i za sve režime. Pamtimo ga, dakle, samo po dobru, tj. po tankom satiričarskom opusu a zlo ostavimo istoričarima i distanci od pristojnih sedamdeset godina.

 

133944_brana-crncevic-foto-02-dimitrije-goll_origh

                                                                          Brana u društvu (odabranih) velikana 

 

Nečastivi na Kolarcu

 

„Crnčević, naravno, nije bio po volji dežurnim cenzorima, onima koji nam nude slobodu da se odreknemo slobode, onima koji nas uveravaju da je naš nacionalni interes da nemamo interes, onima kojima svako nacionalno i ekonomsko poniženje Srbije izgleda prirodno, onima koji skraćuju Srbiju za Kosovo i čine sve da Srbiju skrate i za Vojvodinu“, nastavio je Baljak. I tako  Crnčević ispade borac za totalnu Srbiju. Kud se dede onaj pravi Brana? Nema ga. Arsenal koji je ispalio Baljak upućen je, pretpostavljam na tzv. drugosrbijance, a ton je bio takav da mu i Ratko Večernjak Dmitrović može pozavideti. Sledi priča o tome kako su Crnčevića, tobož zbog „političke nekorektnosti“ (čitaj: fašizma), brzo zapostavili u našim medijima. Baljkova satirična rubrika u NIN-u je ukinuta upravo zbog toga što je odao omaž Uncle Serbu, objavivši nešto Crnčevićevih aforizama. Eto alibija za pevanje slavopojki čoveku koji je oličavao sve ono što su brojni aforističari mrzeli i ismevali.

 

Nije Crnčević bio „spisateljski i građanski hrabar“, kako veli Baljak, već jedna od velikosrpskih utvara koje su planski, od šezdesetih godina prošlog veka naovamo, radile na „podizanju nacionalne svesti“, deo ekipe fino ušuškanih „disidenata“, sinekuraca i doušnika, onih koji su nacionalno stavljali ispred demokratskog a tribalno iznad individualnog. Kiš reče, pišući o cinkarošima i ovo: „Drugi tip su „dobrovoljci“. Svesno. Oni nisu zavrbovani, ne pišu izvještaje (ne moraju da ih pišu). Oni su, kao i prvi, provokatori. Oni pišu, takođe, pesme i prozu. Ima ih mnogo među dečjim pesnicima. Oni su i sami nalik na pokvarenu decu. Već su u školi, po svoj prilici, bili prijavljivači“. Da li je mislio na Crnčevića koji je pisao i za decu? Na prisutnog Vitezovića? Šerloka Ćerača? Sve njih?

 

„I, na kraju, da kažem još i ovo”, zaključuje Baljak, „mnogi su došli i otišli a Crnčević je već ostao.“ Zamislio sam duh rahmetli BC kako ulazi u umove aforističara srednje i mlađe generacije i ponovo prolazimo kroz pakao nacionalnih lamenata, ksenofobije, zveckanja oružjem, panegirike ratnim zločincima. I ponovo izbija rat i, onaj ko ga je proizveo postaje, gle čuda, „Izbeglički Stric“. Naoružan kafanskim šarmom i kozerijom malograđanina, on je „ničim izazvan“ verbalna palica u rukama desnice, njihov alibi za postojanje, njihovo kvaziintelektualno političko krilo (svaka ozbiljna teroristička organizacija ga ima) sa nečasnim starinama Ćosićem i Bećkovićem na čelu.

 

U „Kolarcu“ su se tako srela ta dva naoko sukobljena sveta, oličena u Baljku i Vitezoviću. Stari nacionalisti na novom zadatku. Setimo se „šiftovanja“ SPO-a, pa čudesnog preobražaja Vitezovićevog SPS-a, pa bivših Šešeljevih radikala, sada u dresovima prozapadnih Vučićevih „naprednjaka“. Ono što povezuje srpsku populističku desnicu mnogo je snažnije od onog što ih razdvaja, a to je ista nacionalistička matrica koja se menja samo onda kad, zbog trenutnih stranačkih interesa, „stigne direktiva odozgo“, ali suština ostaje ista. Ali, kad svi, svi, svi oni progovore kulturom: kroz aforizam, kroz panegirik Crnčeviću, tada kao i svi nepromenjeni nacionalisti pokažu pravo lice zaostale, mrzovoljne, samodovoljne Srbije, sposobne samo da kuka i kune zbog velikih istorijskih poraza i izdaja za koje je, naravno, uvek neko drugi kriv.

 

 

Baljak sobom samim:

https://www.youtube.com/watch?v=Z_5X7E0WMAg&feature=youtu.be

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.