TIHO SOZERCAVANJE ŽIVOTA¹ - novopečeni pojam skovan za potrebe panegirika poeziji Đorđa Sladoja. U obrazloženju za isposničku nagradu „Matijević“ (dodeljuje Fondacija „Špiro Matijević“ koju je osnovao Petar Matijević, vlasnik industrije mesa „Matijević“) žiri, očigledno osupnut svetim duhom, besedi: „Poezija Đorđa Sladoja sadrži čvrstu tematsko-motivsku određenost i jasan trag tradicionalne duhovnosti u svom temelju, ali istovremeno ona ispostavlja čitav niz postupaka moderne i postmoderne provenijencije. Njena očigledna kulturološka utemeljenost počiva na dragocenoj smirenosti uma i na tihom sozercavanju života kao osnovnom kreativnom postupku“. Sozercanje je arhaični pojam, prevod grčke reči teorija, koji je zadržao kakvu-takvu upotrebnu vrednost u teologiji, ali je sa arhaizacijom jezika koja traje od „buđenja naroda“ počeo da gostuje i u drugim oblastima duhovne borbe za srpstvo & čekićstvo (izraz Predraga Čudića, pisca koji očigledno nije sklon sozercavanju). A i nekako produhovljenije i poetičnije zvuči sozercavanje nego profano poimanje, promišljanje, razumevanje, shvatanje, spoznavanje... Lakše je dodeliti mesnatu nagradu (koja se sastoji od povelje, novčanog iznosa od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti – a ne u svinjskim polutkama, kao i novog izdanja nagrađene knjige) pesniku koji sozercava, nego nekom tamo stihoklepcu-antihristu koji ne praktikuje post, molitvu, pričešće i srodne pesničke postupke. Nova podobnost podrazumeva da književni kvalitet poseduju knjige sa mirisom tamjana i ukusom hostije (da se poslužimo terminologijom Blic Knjige). Deluje paradoksalno, ali izgleda da nagradu koja svoju materijalnu bazu ima u industriji raznih mesnih gurmanluka ne mogu da dobiju knjige koje mirišu na kobasice sa senfom, šnicle u pivu, roštilj na ćumuru ili mortadelu. Sve je to ljudsko, odveć ljudsko, a poezija treba da se vine u nebesa, daleko od zemaljskih poslova, pa čak i kad je podržava fondacija koja živi od stomakougađanja.
Glede sozercanja, Vikipedija se poziva na Justina Popovića, čije reči zrače nacionalnom aurom i pripadajućim autoritetom otkad je dotični proglašen za svetitelja. Tu se kaže: „Prema Isaku Sirinu, sozercanje je osećanje božanskih tajni, sakrivenih u stvarima i njihovim uzrocima. ‘Ko sozercanje uma sabira unutra u sebi, sozercava Gospoda unutra u srcu svom.’ Isak Sirin smatra da ljudska priroda postaje sposobna za istinsko sozercanje tek kada se praktikovanjem vrlina očisti od strasti.“ Dakle, pesnik treba da bude pre svega podvižnik da bi se uopšte udostojio pisanja poezije. Džaba čitanje, erudicija, promišljanje, pisanje, prepravljanje, književna veština – sve su to tričarije nepotrebne istinskom pesniku. Sve što pesnik treba da čini je da se asketskom praksom očisti od grešnih misli, pa da onda mirno i tiho sozercava, i to ne bilo šta nego sam život. Uspeh neće izostati. Kako to u praksi izgleda, teško je zamisliti, ali da ipak pokušamo, u siromaštvu uma našega. Pesnik ustaje u cik zore, očita „Očenaš„ i odlazi u crkvu na službu, da se malo oboži i oraspoloži. Na povratku kući kontemplira o propovedi koju je upravo čuo u hramu. Dolazi u topli dom, seda za radni sto, pred prazan list papira i gleda kroz prozor, tiho sozercavajući život koji promiče ulicom. Vidi užurbane ljude koji su krenuli na posao, decu koja idu u školu, automobile koji jurcaju naokolo, pse lutalice, prepune kontejnere. Nema baš bog zna šta da se sozercava. Pesnik ustaje od stola, spušta roletne i praktikuje vrline jedno pola sata, u miru i tišini. Vraća se za sto, očišćen od strasti, umače pero u mastilo i piše pesmu koju odlikuju „tradicionalni lirizam, lirska jednostavnost, tiha melanholija, ravnoteža između ozbiljnosti i humora, kao i uporište u hrišćanskoj duhovnosti“, što bi rekao Ivan Negrišorac. Potom očita molitvu zahvalnicu, a onda pali TV i gleda reprizu emisije „Agape“ ili „Duhovnici“, zavisi šta ubode, i sozercava šta bi od proizvoda industrije mesa „Matijević“ mogao da pripremi za ručak.