Gras u romanu Hodom raka otvara dugo prećutkivanu temu, priču o najvećoj pomorskoj katastrofi, potapanju broda Vilhelm Gustlof. U mirnim vremenima bio je to brod za izlete organizacije Narodnog radničkog fronta „Snaga iz radosti“, a u Drugom svetskom ratu pretvoren je u bolnicu, potom u kasarnu. Konačno, 30. januara 1945. je, preopterećen ranjenicima, mornaričkim pomoćnicama i hiljadama izbeglica ,krenuo iz luke Gotenhafen da bi ga iste noći potopio komandant ruske podmornice Aleksandar Marinesko. Bilo je više od 6.000 poginulih. U godinama nemačkog suočavanja sa sopstvenim zločinima „niko nije hteo o tome ni da čuje, ni ovde na zapadu, a tek na istoku ne. Gustlof i njegova prokleta priča bili su desetinama godina tabu, za čitavu Nemačku tako reći.”

Ali to je tek frtalj fabule, onaj koji najčešće stoji kao prikaz na koricama. Puna bi istina bila da Gras dugo prećutkivanom pričom o Gustlofu otvara roman Hodom raka. Jer autora ne intrigira samo potapanje jednog broda po imenu Vilhelm Gustlof, već i ubistvo jednog funkcionera NSDAP, onog po kome je brod nazvan, a naročito recepcija ova dva događaja u savremenoj Nemačkoj. Narator Paul Pokrifke, novinar čiji je zadatak da napiše tekst o nesreći u Baltičkom moru, i sâm je „dete sa Gustlofa“, rođen koji minut nakon što se njegova majka spasila sa napadnutog broda. Istraživanje počinje od atentata u Davosu, kada je student David Frankfurter nacionalsocijalističkog funkcionera ubistvom inaugurisao u „mučenika“. Najobimniju građu nalazi na naci(onali) stičkim sajtovima, pisanu goticom. („Bio sam zbunjen. Hteo sam da znam kako je ta provincijska veličina – i to tek od četiri pucnja u Davosu – bila u stanju da u novije vreme privuče surfere.”) A tamo se daleko odmaklo od lamenta nad stradanjem civila. Težište je najpre pomereno na veličanje organizacije koja je pokrenula izgradnju „besklasnog” izletničkog broda. („Ali, ko još danas, sem mog vebmastera koji vežba na mreži, zna za Roberta Leja? A pri tom je on bio taj koji je odmah po dolasku na vlast ukinuo sve sindikate, ispraznio njihove kase, njihove zgrade zaposeo komandama za iseljenje, a njihove članove – milione na broju – prisilno organizovao u Nemački radnički front. Njemu, okruglom licu sa loknom na čelu, palo je na pamet da svim državnim službenicima, zatim svim nastavnicima i učenicima, konačno i radnicima svih preduzeća naredi da pozdravljaju podizanjem ruke i sa ‘Hajl Hitler’. Njemu je sinula i ideja da organizuje odmor radnika i službenika, da im pod motom ‘Snaga iz radosti’ omogući jeftina putovanja u bavarske Alpe i na Ercgebirge, odmor na Baltičkom moru, i najzad kratka i duža putovanja po moru.”) Zatim je u pomoć pozvano proviđenje da objasni simboličko značenje datuma: 30. januara 1895. rođen je funkcioner Gustlof, istog dana 1933. Hitler je došao na vlast, a 1945. potopljen je brod sa izbeglicama. Dovoljno da se oformi mitološki krug. A onda je, nakon polemike u bezbednim eonima interneta, virtuelna noć dugih noževa dovela do ubistva mladića koji je „uvredio” lik i delo „mučenika” Gustlofa pljunuvši kameni postulat uklonjenog spomenika. Ubica je bio sedamnaestogodišnji Konrad Pokrifke, sin našeg naratora, miran momak.

Ovo je roman o paklenom ishodu pogrešne interpretacije dugo izbegavane teme koja se, kako narator zaključuje, nije smela prepustiti desnima. Jednostavno, zločin nad nama nije osvetljen da bi se izazvalo saosećanje ili zadovoljila pravda, već da bi se umanjio naš zločin nad njima. Propust bez dna. Gras zna da fitilj može biti upaljen i pola veka nakon priznanja krivice, njegov junak prikuplja materijal za svoj rad korakom raka, od uzroka do posledice dolazi najdužim mogućim putem, činjenicu po činjenicu.

Ali moguće je i drugačije pismo, ono kojim se ovih dana u Srbiji sastavljaju deklaracije, upravo zdesna. Promrmljana osuda nekog zločina nad drugima, za njom precizna osuda zločina nad nama svuda i uvek. Za svaku pohvalu, jer je pre dvadesetak godina i srednjovekovni srebrni srpski escajg bio adekvatan dokaz civilizacijske etničke nadmoći, pa je stoga i zločin nad njima, necivilizovanima, bio opravdan. Kada je postalo evidentno da projekat ne funkcioniše na način nacionalno dostojanstven, naprotiv, ipak je ostala ona stara patološka požuda za pozicijom nevine žrtve, koja, ako već ne može da bude neprikosnovena, barem ne sme preterano da zaostaje za ostalima. Nepravilan tretman sindroma srebrne viljuške nije ispravljen, već je boljka zapostavljena usled savremenih izazova. A nepoverenje u srećan ishod je sasvim opravdano nakon dugogodišnjeg negiranja da je sumanuta logika niza kašika, viljuška, nož, žica bila ne samo moguća, već i realizovana.

Roman sam upoznala posredstvom nekoliko izdanja; na srpskom, hrvatskom i na, do đavola, nemačkom, jeziku koji, najblaže rečeno, nedovoljno (pre)poznajem. Ta ekskurzija u tekst nije inicirana nikakvim plemenitim eruditivnim nagonom, već zahtevom za elementarnim razumevanjem rukopisa. Jednostavno, prevod koji nam je Narodna knjiga ponudila 2002. godine retko odstupa od bukvalnog i može se do kraja pročitati samo sa ogromnim poverenjem u Gintera Grasa. Među silnim pogreškama nastalim usled nepoznavanja jezika, nalazi se jedna, vrlo verovatno i nenamerna, u kojoj se prepoznaje paradigma naše nevolje s čitanjem lažnog teksta istorije. Naime, na veselom prevodilačkom zadatku dogodila se transgresija kojom se prevod oslobodio originala, ali u pravcu suprotnom od emancipatorskog. Vier Jahre älter als Marinesko und vierzehn Jahre jünger als Gustloff, wurde David Frankfurter 1909 in der westslawonischen Stadt Daruvar als Sohn eines Rabbiners geboren. „Četiri godine mlađi od Marineska i četrnaest godina mlađi od Gustlofa, kao sin rabina rođen je David Franfurter 1909. u srpskom gradu Daruvaru.“ Prevođenje originalnog toponima zapadnoslavonski u etnički imenitelj srpski grad Daruvar, iako od minimalnog značaja za tekst, ima specifičnu težinu u društvenoj i istorijskoj stvarnosti. I gerilski učinak. Slična se subverzija, za koju takođe želim da verujem da predstavlja propust, može naći i u zagrebačkom prevodu. I dalje čitajući o nesretnom Daruvarcu Franfurteru, saznajemo da je, zbog svog srpskog porekla, uzdignut na pijedestal kao „jugoslovenski Viljem Tel“, seiner serbischen Herkunft wegen, als „jugoslavischen Wilhelm Tell“ aufs podest stellte. Međutim, u izdanju VBZ-a je serbischen Herkunft jednostavno: poreklo.
(„Onda se pojavilo nešto još gore. Na posebnoj adresi predstavio se na nemačkom i engleskom jeziku sajt koji je kao www.družina-konrad-pokrifke.de podržavao nekoga sa uzornim držanjem i mišljenjem, koga je zbog toga omraženi sistem zatvorio: ’Mi verujemo u tebe, mi te čekamo, mi te sledimo...’ i tako dalje, i tako dalje.
To nikad ne prestaje. Nikada neće prestati.“)