Svašta se medijski dogodilo između dva Betona, gotovo kao u doba ‘98-99. kada su Šešelj i Vučić pisali zakon o informisanju, crnocrvena koalicija glasala, a potom egzekutor, socijalista Miljkan Karličić, danas advokat u slučaju kofer i član Republičke izborne komisije, po Beogradu šetao vosak i, uz sadejstvo policije, pečatio Danas, Našu Borbu, Dnevni telegraf. Imali smo onda paragrafsku baražnu vatru koja je trebalo da obezbedi brutalno gušenje medija, sada imamo samo malo više anticivilizacijskih paragrafa, ne i manje opasnih, i sumanuto obećanje na koje se, iz vlastitih interesa (novac, sinekure) lože i primaju kreteni među nama koji živimo od pisanja: „Ma, nećemo mi vas, nego njih“.
Tek, da se podsetimo, Izvršni odbor Nezavisnog udruženja novinara Srbije odbacio je ostavku predsednice Nadežde Gaće (nije ta samoubilačka odluka obrazložena članstvu, baš kao što nisu ni razlozi zbog kojih je predsednica htela da odstupi); potom je, kao i svako normalno udruženje, NUNS hitno, dve nedelje nakon donošenja Zakona o informisanju, održao javnu raspravu o njemu (iskusni Ivica Dačić, da ‘prostite, razvali resornog Nebojšu Bradića, realizatora Dinkićeve ideje, svi glavni urednici bojkotovali skup).
Vrhovni sud vratio je Srbiju u vreme spaljivanja knjiga, poslednja u ognju Društveni sukobi - izazov sociologiji, Nebojše Popova, potpalio Koštuničin ministar pravde Zoran Stojković. Sada je naložena lomača za knjigu Komiteta pravnika za ljudska prava Slučaj službenika Aleksanda Tijanića, potpaljivačice su predsednica i članice Veća Snežana Andrejević, Spomenka Zarić i Sonja Brkić.

Uhapsiše i Retrovizor Ljube Živkova, najbolje što je imao B92 (konkurencija nije ozbiljna), kao nema para za tu avanturu. Ono i jest, trošio Ljuba gorivo za ono svoje kruženje Beogradom, hteo da piše džabe, sve razvaljujući Borisa Tadića kako samo on ume. Konačno, preseče me najava Milorada Dodika da će za Bosnu i Hercegovinu, ne samo za Republiku Šumsku, isposlovati zakon o informisanju „sličan onom u Srbiji“
Ovo me poslednje i nije iznenadilo, Tadić mu uvalio Dinkićeve ‘artije dok se zviždalo Marseljezi, ili dok su na Palama otvarali školu „Srbija“, za učenje o poeti-zlikovcu Edvardu Limonovu, njegovom književnom opusu i azimutima koji će artiljeriju navoditi da pogodi Biblioteku - nisu baš sve uništili Karadžićevi heroji, a od škole najveći kalibar dobacuje preko Miljacke. Dala Srbija za školu par miliona evra, nešto manje nego Mladiću i Karadžiću od 1992 do ‘95. Odosmo daleko u prošlost, vratimo se temi.

Predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije Nadežda Gaće zabranila mi je (14. septembra) da izveštavam sa proširenog sastanka svih organa NUNS i predstavnika članova koji su zahtevali ostavku rukovodstva i vanrednu skupštinu. Nije bila jedina, čulo se da „mogu da prisustvujem kao ugledni član NUNS-a“ (zahvaljujem na pridevu), ali izveštavanja nema. Pristao sam. Stanovitu nelagodu predsednice izazvalo je škljocanje moje hemijske olovke, na šta je rekla da će prekinuti sednicu. Ugasio oružje, nisam verovao da će se korišćenje diktafona i olovke ikada zabranjivati u nekom nezavisnom udruženju mašinbravara, a nekmoli mom, novinarskom. O, kako su predusretljivi (pisanje, snimanje) bili ratni zločinci sa kojima sam, sticajem okolnosti (takav je posao), razgovarao.
Na sastanku - komemoracija, vidite li šta nam radi konkurencija. „Izdaćemo saopštenje“, kaže mi iskusna novinarka koja je svejedno bila drčna i nije se ložila na saopštenja. Dobro, pristadoh na sve (mea culpa), neću da pišem ni da ste se ovde sastali. Evo, pišem, ima razloga, ne prenosim stavove sa sednice, naricanje i sintagme kao što je „očigledni rascep“.
Tu u Resavskoj nastaje mala drama; zaključuje se da će se sačiniti sočinenije, saopštenje sa sastanka; neće mnogi akteri da pričaju posle sednice. Nebojša Bugarinović, bivši predsednik NUNS-a kazao mi je da se udruženje upustilo u „šminkanje monstruma“, a vidno zabrinuti (u prevodu zblanuti) Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, nudi „svaku vrstu pomoći“ (pomislio sam na svašta).
Tražim saopštenje. Odgovor je: „Sutra!“. Rekoh: „Ovo je Politbiro“. Nada reče da ću pred Sud časti. Brrr!
Zašto „Sutra!“ saznao sam sutra, kada je Politika objavila vest agencije Beta, prepričano saopštenje NUNS-a. Poenta je bila da tu suvu ekskluzivu, šmuljavo, bedno saopštenjce borbenog udruženja, mora prva da objavi novinarka Bete Jelka Jovanović, potpredsednica NUNS-a. Sutra za sve, za nju danas. Ekskluziva je ekskluziva, makar i šmuljava, autoritarnost je baš to, presuđivanje po ćeifu, iz foteljice. Bljak!

Vrhovni sud Srbije u jednoj od svojih najsramnijih presuda konstatuje da se Aleksandra Tijanića, direktora državne televizije, ne može citirati; knjiga Tijanićevih po život opasnih baljezgarija Slučaj službenika Aleksandra Tijanića se, k tome, ne sme umnožavati i distribuirati, čime je srušen svaki postulat naizgled dosegnutog stepena demokratije. S razlogom se uključujem u građansku neposlušnost na koju poziva izdavač Yucom, budući da imam 182 primerka narečene tiskovine i rasturam ih besplatno. Edicija Yucoma Javni dosije - protiv zaborava, podseća se u presudi Okružnog suda u Beogradu, pokrenuta je zato što „nije došlo do otvaranja dosijea što bi bio prvi korak u demontaži kriminalizovanih službi“, te „nerazlikovanje demokratskih političkih opcija od kriminogenog ponašanja branilaca Miloševićeve ratne ideologije“. Oslobađajuća presuda Okružnog suda kojom se sve što je Tijanić tražio od Jukoma proglašava „neosnovanim“, nažalost, samo je prvostepeni otpravak koji će poslužiti kao dobra podloga za osudu Komiteta koju je potpisao Vrhovni sud Srbije. Ima razloga za paniku, ima mesta za strah - tek je počelo, mimo Zakona o informisanju.

Imam tu sreću da sam od ‘89. i Ekonomske politike pročitao gotovo sve što je objavio Ljubomir Živkov, ugledni beogradski novinar i tamburaš, a o koječemu sam ponekad s njim kratko i divanio. Neko vreme pišemo za iste novine, a ja ga s merakom čitam u Vremenu, e-novinama i gledam i slušam na TV B92 (za poslednji medij trebalo je da stoji prošlo vreme, al’ možda bude i neka repriza, kad bismo se zezali). Njegov Retrovizor beskrajno me nervirao zbog brzine kojom saopštava dijagnoze srbijanskog društva, ali postoji i tiskana forma.
Eto, čuh poslednji Retrovizor, emitovan je u nedelju 13. septembra, Ljuba ga oplete: „Boris Tadić je ove sedmice prevazišao sebe: otvorio je školu, zaveštao organe, bodrio fudbalere, sokolio članove Demokratske stranke koji su se osetili malko zapostavljenim usled toga što njihov predvodnik vodi toliko računa o Srbiji, ali i o srpstvu gde god se potonje zadesilo“.
Otkazali mu saradnju, rekli - Veran Matić - da nema para za njegove opservacije. Onda je Ljuba rekao da će da radi bez honorara, a Devedesetdvojka njemu da to nije moguće.
„Razmišljao sam noćas, ja bih za vas da radim besplatno. Sanda (Savić, prim. aut.) je rekla: ‘Nemojte molim vas, sad mi je neprijatno’... “
„Ništa ja javnosti ne mogu o svom slučaju reći što javnost ne bi i bez mene mogla da pretpostavlja. Ćutaću dakle i dalje o tome šta su motivi mog dojučerašnjeg poslodavca, ali ću o onome gde sam ja učesnik, kao što sam bio u razgovoru o besplatnoj saradnji, uvek biti spreman da se suočim sa svakim ko ospori moje reči“, kaže Ljuba Živkov. Kraj, pojašnjavajući nameru da u Šumskoj uvede dinkić-gaće-jovanovićevski zakon o informisanju, Dodik je dodao da razlog da najavi donošenje tog zakona vidi u pisanju nekih medija, prvenstveno federalnih. Kako li će to da izvede bez NUNS-a, adresa je Resavska, Dom novinara, drugi sprat...