Ovde nije reč o povodu. A povod je sledeći: Predrag Danilović, proslavljeni košarkaš Partizana, Kindera i jugoslovenske reprezentacije, na funkciji predsednika KK Partizan, posle utakmice sa Hemofarmom u Vršcu, išamarao je glavnog sudiju meča. Nije reč ni o vrsti i težini povreda (prema policijskom izveštaju, Danilović je naneo „lakše telesne povrede“), reakciji javnosti, disciplinskoj kazni, ugledu naše košarke i zemlje ili osećanjima (košarkaških) sudija, taksista, kasirki, kritičara i ostalih uslužnih delatnika koji, nesavršeni kakve ih je Bog dao, „dele pravdu“ i, naravno, čačkaju mečku. Reč je o fenomenu odbrane nasilja na stranicama nedeljnika koji od svog osnivanja dosledno kaštiguje svako nasilje.
Božo Koprivica zna da se šamaranje ne može odbraniti. Ali se zato može dramaturški uzglobiti u karnevalizaciju: P. Danilović je Džems H. Koburn, vestern heroj, ćudljiv i ćutljiv tip koji sa megdanske crte od 17 koraka bodežom u srce smiruje naoružane nasrtljivce. Vremena su gadna, vestern je poezija „divljih u srcu“, jaka ideologija izvorne čestitosti i morala koji urezuju muške mišice, ravno u srce, ili po obrazima korumpiranog sudstva. Da se utera „u pamet“, da se zna i pamti, da se ne ponovi. Štaviše, da se potezima lakšeg nasilnog čina (bravurom? nastavkom lepršavosti i lucidnosti igre drugim sredstvima?) poniženi prevede u legendu, da i na sebi (i svojim obrazima) ponese zlatni polen slave, taj sudija, kako veli šjor Božo, koji će u životu ostati najviše upamćen po tome što je dobio batine od Saše Danilovića. Eto Božinog doprinosa modernom prevladavanju epske paradigme. U ovoj se junaštvo rukotvorilo brojanicom mrskih glava u zobnici; moderna preinaka forsira čojstvo legendarizacije anonimnih: „Vruć je šamar voćka čudnovata, nu ga popi - na Panteon skoči!“

...primorava da čika sa odbrambenog branika i sam pripaše oružje od urana (što „svijetli“). A tko bi jadan, sinji kukavac, dostojan bio kritičke palašine strašne, po koju je popanula poodavno rđa, memla, čađ i gar? Pa (mediokritetska) pučina, stoka jedna grdna palanačka - na pomalo rašta ga je i vaditi?
Koliko je palanačke bedastoće zlurado podiglo glavu. Kako su se udružili prosečni i koliko su hrabri tako u gomili. Mediokriteti imaju sluh i instinkt strvinara.
Ako mišljasmo, gnevni-neučevni, da šutljiva većina samo šuti (kud će, što će - ćuti jadna, a i drugo što bi, ćutanje(m) se saginjati neće), u burag ignorantni proburazi nas znalac. Kuso i repato, bedaci u gomili, ostrvljeni strvinari, svi palanački filozofi, natisnuše na ranjenog ritera, koji pean zadobiv u neravnoj toržestvenoj bici, gorom grede.

Al’ kojoti, kučke grdne,
na Kupera (Garija)
i Koburna (Džemsa),
na Obilića, milog tića,
na Danila i Danilovića,
vaške bedne, vi krenuste!
Šta je šamar, srca damar,
spram te sreće što nam dade?

Deset da je - malo nam je,
muško srce mirak ne ima;
sve za pravdu i pravicu,
ale sudske o zemljicu!
Obraz nema ko nam sudi
da Partizan bitke gubi,
udri obraz, pogan đon-baz,
nek’ crveni naš trijumf crni!

Osma trojka (3. decembra 1995, za Majami protiv Niksa) mu je poništena zbog navodnog isteka vremena za napad, da ne bi izjednačio rekord Lige (NBA).
A čem sve to, u vetra poroznog bedi, za zaborav i nezahvalnost? No, hroničar pamti:
Toliko je neke čiste i lepe energije bilo na utakmicama Partizana, čak i kada se gubilo. (...)tačno onoliko energije(...), i onoliko lepog mladog sveta koliko će biti na koncertu Rolingstounsa.
Hm, sujetna prazdna i crvić-sumnjalo ne daju mi mira: beše li i prosečnih u ovoj lepoj i čistoj navijačkoj gomili? Koliko je palanačke bedastoće sa instinktom strvinara na energoprometnim tribinama? Koliko je čistog, lepog i mladog sveta bilo na Cecinom Ušću, u troprstnom ushitu dočeka teniskih vitezova kod Gradske skupštine, na SrbNgd Poselu, na Egzituguči - da li su to sveta dva, ili nam je omladina šizofrena i bez ukusa? U koji plan crno-belog ikoničkog mozaika štuknuše huligani, ljubitelji mržnje (na klub tuđ) zarad mržnje same i poštovaoci pesničenja i nasilja kao takvih? Ili i njih crno-bela energija tavorska preobrazi u pitomu jagnjad proevropsku i kotrljajućekamenjarsku?
Mnogo je pitanja, „jedan je Hase“ i jedan nauk:
Jer oni (grad, država) ne znaju koliko filmova i koliko pozorišnih, baletskih i operskih predstava stane u jednu utakmicu Partizana.
Hemon onomadne govoraše o transformativnoj moći literature, da šut života preobrazi u epifaniju umetnosti. Tako i Božo K. o jednom atomu tekme (dakako Partizana) - čega sve tu ne dostane, opere, baleta, filma, opereta, teatra, kastanjeta, i sve to za ciglo bileta. Ono, istina, kolika se posmatračka masa (čistih, lepih, mladih&palanačkih strvinara) stušti u arenu za derbi, ustanove kulture all together ne dočekaju ni za deceniju. Eto putokaza Tihiju, eto apela za republički budžet: „Ko šljivi galerije i prazne dvorane, arčite pare od Pionira do Marakane!“ Nije loš slogan, a može da posluži i za Ministarstvo infrastrukture (ministar-kapitalac ima dečka!).

Ne pitamo mi, pita umesto nas samog sebe Božo Ka, koga stid neće nadživeti.
Zato što sam Grobar od rođenja, zato što je Partizan deo mog porodičnog grba, i zato što mi je Danilović prijatelj.
Jasno k’o špricer, ili liker od mentola.
Dakle, grobar (kritičkog mišljenja) od skora, heraldičar i advokat živčanog prijatelja, sitnog šamar majstora, B. K. (recimo, Božo Knights) ovim tekstom nije samo odmandalio arkane svoje duše. U tradiciji romantičarskog kulta genija i apsoluta njegovih nastranosti, ma kako retkih i lakšeg kapaciteta, B. K. legitimiše prijateljstvo kao zlatnu podlogu javnog diskrusa, čineći Daniloviću medveđu uslugu tako što ga brani od onog za šta ovaj u najmanjem treba da se izvini. Sa druge strane, umesto da ovaj događaj ostane efemerida crne hronike, uz asistenciju Vremena otvorena je nova stranica srpskog tranzicionog novinarstva. Uprkos legislativi i konvencijama poželjnog ponašanja, privilegovana je prijateljska pristrasnost i veličanje šamaranja.