Ove godine odlučio sam da se uklopim i odem na Sajam knjiga.
Prethodnih godina izbegavao sam ovo mesto na kome se okuplja poštena i nepoštena, zapuštena i ostrašćena inteligencija, „pisci koji bleje i kuliraju“, kao i njihovi trabanti svih boja, profesija i bezukusa. Dosadno je viđati jedna ista lica koja u nedelju dana okupiraju sve medije i tvrde da su radni i voljni da promene sveukupnu svest. Kada se tome pridodaju novinari koji zdušno promovišu svoje pulene, malo ti se sloši i ne želiš u svemu tome da učestvuješ.
Da promenim odluku i posetim Sajam knjiga, pomoglo mi je to što sam na Javnom servisu gledao neku emisiju iz kulture u kojoj je nekoliko hroničara književne zbilje i dnevno/nedeljnih kritičara pričalo kako su odustali od pridavanja važnosti lošim knjigama i ne gube vreme sa knjigama koje ne donose ništa dobro. Suoče se samo sa onim knjigama koje seju zlo i pomamu. Jedino nisu napomenuli da ne pišu kritike loših knjiga uspešnih pisaca, koji su nekad napisali neke dobre knjige a sada pišu smeće i gluposti. Ali, ispada da to i nije neka greška, pogotovo ako se time nikome ne zameraš.
Uz to sam, u promotivnom delu Dnevnika na jednoj privatnoj televiziji, slušao jedno piskaralo koje je pričalo o „piscima koji bleje i kuliraju“ na sajmu, sve susrećući se sa ortacima i čitaocima i ponosno potpisujući knjige. To vredi videti, pomislih...
...I u onom podzemnom prolazu Sajmišta naletim na mladunce koji dele kese-poklone na kojima je odštampana prva stranica jedne dnevne novine. Na toj stranici piše: Svet skandira Srbiji. Ubeđen sam da je slučajno uzeta ta stranica u svrhe promocija samog lista a da to nema veze sa skandiranjem zemlji koju Evropljani demarširaju. Oko malog stola gungula. Svako bi da ugrabi besplatan poklon. Posle sam čitavog dana viđao ljude sa tim kesama u rukama. Vole svojima kod kuće da pokažu šta su na Sajmu dobili. Opet pored te prve tezge je i najveća gužva jer je neki mudrac smislio da svi srednjoškolci Srbije treba da dođu na sajam knjiga, da bi naučili šta je knjiga, da bi je zavoleli, ali i da bi napravili masu posetilaca kojom će se dnevnici državnih servisa i svih onih koji im daju podršku dičiti i dokazivati da smo mi Srbi pismen narod, samo nas je neko oklevetao.
I svi ti srednjoškolci milion puta su opsovali one koji su ih doveli na jednu manifestaciju koja im je dosadna, nezanimljiva i iznad svega odvratna. Ali, opet, tu
su i sada trpe.
Uredno uzimaju kese-poklone.
Kada se izađe iz podzemnog prolaza Sajma naleće se na prve grupe razularenih srednjoškolaca koji se spremaju da se potuku. Dobro je to mesto za dokazivanje. Ipak, intervencija policajaca koji su bili prisutni da bi smirivali našu dičnu mladost, bila je pravovremena. Tuča je sprečena.
Nešto dalje pored jednog šatora dele se novi pokloni drugog dnevnog lista. Jedan stoji, drži kesu u ruci i viče: 100g keksa i knjiga na poklon uz naš list! Jeftino je kupiti novine i dobiti poklončić, pa je i tu gužva.
Kroz gomile ljudi koje nisu želele biti tu probih se do hale 1. I sve je isto kao i pre. Ja sam ljubitelj knjiga, spreman da potrošim nekoliko dinara na knjige, ali želja mi je i da pogledam šta se nudi. Ali od ogromnog broja srednjoškolaca koji se „šnjuraju“ po hali ne može se prići štandovima, ne može se proći ulicama velikana. Kad doživiš da svako po svom nahođenju koristi tvoje ime i to predstavlja kao veliko otkriće, dođe ti da umreš još jednom.
I prolunjao sam između natrpanih tezgi. Video sam puno onoga što ne zaslužuje da se knjigom zove. Trovači književne scene: markovidojkovići, isidorebjelice, mirjanebobićmojsilovići, vesneradusinovići, matijebećkovci i ini dobro se snalaze u sveopštem rasapu i ludilu. U punoj su snazi.
Sve je bilo na svom mestu, samo je književnosti bilo malo.
Zato sam i kupio gomilu stripova i okanuo se knjiga. Ali, ipak, nisam dozvolio sebi da ne pronađem nešto za svoju dušu, pa sam kupio:
Na štandu „Solarisa“, bačenu u nekoj kutiji na podu, za 25 dinara zbirku pesama Milana Đorđevića Pustinja.
Na štandu „Stylosa“, za 80 dinara Pod senkom zmaja Đorđa Pisareva, 150 dinara Đavolji triler Miloša Latinovića.
I to smatram dobrim kupovinama.
...Ja ne jurim za novim izdanjima. Pisce ne poznajem, pa mi ne poklanjaju svoje knjige, ali i ne moram sezonski da pročitam knjigu. Mogu je kupiti i sa kojim godinom zakašnjenja da bih je imao u biblioteci. Ne patim se zbog moda i interesovanja mase. Bolje je okupiti 10.000 ljubitelja knjiga, nego 300.000 posetilaca sajma knjiga iz Dnevnika.
A još je bolje Sajam ukinuti da se ne pravi gungula i strka. Pametnije je zakupiti 3 šlepera, potovariti tezge i knjige i čitave godine obilaziti Srbiju. Puno je gradova, palanki, varoši i sela u kojima nema mogućnosti da se knjige kupe, a onda bi i srednjoškolci i svi drugi mogli videti knjigu pred sobom, blisku i moguću.
Misleći o takvim glupostima provlačio sam se kroz gužvu, jer nisam mogao da odolim. Morao sam - za 500 dinara kupio sam Ludvig Davida Albaharija! I nisam pogrešio.