Beton br.125
Utorak 17. jul 2012.
Piše: Tomislav Marković

Rečnik genocidnih nedoumica

Gramatika smrti

Cilj ovog rečnika je da što sažetije i preglednije pomogne u teškoćama i dilemama koje se javljaju pri svakodnevnom izražavanju & zataškavanju. Sastavljen je na osnovu postojeće norme i predloga, naredbi i uredbi iznetih u stručnoj lingvističkoj & eskapističkoj literaturi.

 

Genocid. Koristi se u konstrukcijama kao što su „Nad srpskim narodom je izvršen genocid“ ili „Srbi su žrtve genocida“. U ostalim slučajevima upotrebljava se isključivo u formi negacije („U Srebrenici nije bilo genocida“; „Srbi nisu genetski predisponirani da izvrše genocid“; „Srbi su tokom svoje istorije vodili samo odbrambene ratove i ne mogu da počine genocid“). Sintaksička pravila su jasna i stroga, ali parvedna: kada u rečenici imamo genocid, Srbi mogu da budu samo objekat koji trpi radnju, a nikako subjekat koji je vrši. Gramatički je neispravno reći „Srpske snage su počinile genocid nad Bošnjacima u Srebrenici“, a još neispravnije to napisati u Deklaraciji o Srebrenici. Srpski jezik poznaje samo sledeći oblik: „Zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“. Mada nisu neispravni ni brojni izrazi koji su se odomaćili u kolokvijalnom govoru: „običan ratni zločin“, „zločinčić“, „incident“, „omaklo nam se“, „nije bilo baš toliko žrtava“, „u ratu se gine“, „čemu teške reči“, „šta je bilo, bilo je“, „nemojmo preterivati“, „ne budite zlopamtila“, „a Bratunac?“, „ a šta ste tek vi nama radili“, „ovo vam je za ono“, „zločinčićem ću te, zločinčićem ćeš me“. Gramatičkim pravilima je strogo zabranjeno, pod pretnjom krivične odgovornosti, pominjati detalje: žulj na kažiprstu Dražena Erdemovića koji je iskočio od celodnevnog povlačenja oroza; kratki dokumentarac u režiji Škorpiona o streljanju šestorice Bošnjaka u kojem vođa filmofila Slobodan Medić pita sedamnaestogodišnjaka: „Jesi li prcao u životu?“ Dečak odgovara: „Ne“, a sineasta Medić poentira: „E, nikad i nećeš„; bagere koji prekopavaju masovnu grobnicu i premeštaju posmrtne ostatke na druge lokacije; Nuru Alispahić koja je videla smrt svog sina na televiziji, u pomenutom dokumentarcu… Granice našeg jezika su granice naše stvarnosti, ono čega nema u jeziku jednostavno ne postoji. A najbolji dokaz da u Srebrenici nije bilo genocida jeste to što se ovaj očigledno izmišljeni događaj nigde ne pominje u delima srpskih književnih velikana.

 

Genocidna tvorevina. Raširena ali sasvim pogrešna i potpuno izdajnička transkripcija drevnog srpskog izraza Republika Srpska (entitet u Bosni i Hercegovini, sveta srpska zemlja u dijaspori). Budući da genocida nije bilo, onda ne može da bude ni genocidne tvorevine, logika srpskog jezika je neumoljiva kao neplaćeni ubica. Takođe su nepravilni nazivi Republika Šumska ili Šumski Rajh, jer asociraju na partizansku pesmu „Po šumama i gorama“, a srpski jezik se dovoljno napatio pod poluvekovnim lingvističkim terorom komunista, pa ga ne treba na to podsećati i oživljavati mučne traume. Dosta je i to što je u toj tamnici reči i naroda morao da živi u protivprirodnom bludu, u prisilnoj simbiozi, kao bolja polovina kentaurskog čudovišta poznatog pod ozloglašenim imenom srpsko-hrvatski jezik.

 

Humano preseljenje. Akademski izraz koji treba koristiti umesto sintagme „etničko čišćenje“. Potonja varijanta nije u duhu srpskog jezika (za razliku od četničkog čišćenja, pod kojim se podrazumeva jutarnja toaleta pripadnika kraljevske vojske u otadžbini & materini), što je utvrđeno još početkom devedesetih godina na spiritističkoj seansi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, na Odeljenju za jezik i književnost, pod patronatom Milje Vujanović Regulus, eksperta za lingvističke regule. Prizvani duh srpskog jezika javio se okupljenim akademicima i kroz verničko-otpadnička usta Dobrice Ćosića objavio otkrovenje o humanom preseljenju. Tom paranormalnom prilikom, prebirajući po glasnim žicama Oca nacije & SMB naracije, uz povremene distorzije i smetnje na vezama, duh je obznanio urbi, orbi et morbi da postoji nekoliko vrsta humanog preseljenja: na onaj svet, pod zemlju, u koncentracioni logor, u dim, u prah i pepeo. Važno je samo da sve bude humano, bar na idejnom i jezičkom planu, da se srpski humanisti i humaništaci, osetljivi na krv, ne bi potresali i ostatke zaklane savesti nepotrebno pretresali. To izusti, pa Gedžu napusti.

Logor. Označava mesto za logorovanje i u druge svrhe se ne sme koristiti. Poznata je stara gramatička kletva: „Ko uz imenicu logor pridev koncentracioni stavio, jezik mu se za nepce zalepio ili ga bar zubalom pregrizao“ (navedeno u udžbeniku „Rat za srpski jezik, nepismenost i srpske zemlje“ našeg vodećeg lingviste & ariviste Štule Bećkovića-Nogoa). Odomaćio se i engleski izraz kamp (označava isključivo mesto za kampovanje, svaka zloupotreba je kažnjiva po Deklaraciji o pomirenju označitelja i označenog), mada je reč logor češće u upotrebi. Prvi put se javila u remek nedelu „Logorski vijenac“, zborniku popevki, pripevki, zapevki, jauka i leleka sa logoravanja (potragu & istragu izvršio, sakupio, istolkovao i pečatao bloodika Ratanasije Šatrović Raboš). Procvat doživela u prvoj polovini devedesetih godina XX veka, širom Bosne i Hercegovine, u poetskoj radionici Radovana Karadžića, pesnika sklonog eksperimentima sa živim mesom i sličnim književnim postupcima.

 

Poricanje. Ne postoji. Ne koristi se. Nikad čuo. Ne zna se šta znači. Imenica bez prezimena, krajnje sumnjivog porekla. Tuđica nad tuđicama. Reč-beskućnica. Ubačeni element. Otkud ova reč uopšte u ovom rečniku? U mojoj glavi sa sedam brava? Šta radi lingvistička policija i za šta je plaćamo?

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.