Beton br.141
Sreda 20. novembar 2013.
Piše: Aleksandar Pavlović

PROTIV SLAVISTIČKIH VETRENJAČA

 

 

Slobodan Vladušić nedavno je u svojoj Šta da se radi kolumni u Politici osuo drvlje i kamenje po stranoj slavistici. Kao neko ko je na slavističkoj katedri u Notingemu doktorirao i predavao, smatram da je Vladušić neinformisan, ali i da njegovu kolumnu treba iskoristiti radi formulisanja strategije za afirmisanje naše kulture na stranim univerzitetima.

 

2

                                                                              Interliber 2013 (Niko nije Vladušić)

 

S uma Viborova

 

Reče mu jedan čo’ek, kaže Vladušić (“Evo priče koju mi je ispričao prijatelj…”), da su negde, na nekoj katedri u EU, nekom studentu pravili probleme zato što je tvdio da je Crnjanski srpski pisac – ne može Srbin, mora ili Mađar ili Jugosloven. Pored nepoznatog izvora informacija (ko?, gde?, kada?…), i sam kontekst u kom se Vladušić inicira u ova ezoterična znanja ne uliva poverenje u njegovu obaveštenost (“tokom zajedničkog ispijanja očeve rakije, čivasa ili Viborove votke”). “Već duže vremena do mene dopiru glasovi”, nastavlja autor u istom neinformativnom maniru, “kako se slavističke katedre ili zatvaraju ili reformišu tako da u njima glavni predmet ne bude književnost već tzv. svakodnevni život”.

 

Na osnovu ovih “informacija”, Vladušić izvodi dalekosežan zaključak o pretvaranju nekadašnjih slavistika u neoimperijalne i neokolonijalne institucije: “Prvi su obrazovali prevodioce, poklonike druge, nacionalne (tj. naše) kulture, prijatelje jednom rečju; drugi regrutuju kompradore ili podučavaju lokalnim običajima trgovce, misionare i vojnike. Prvi nas smatraju kao sebi ravne, drugi nas vide kao skladište resursa. Za prve je dobro što postojimo. Za druge bi bilo bolje da nestanemo, ali da ništa vredno ne ponesemo sa sobom.”

 

Da zanemarimo autorov neodgovoran rekla-kazala spisateljski manir, ima istine u tvrdnji da su slavistike u svetu u krizi. Ali, razlog tome nije belosvetska zavera koja putem uklanjanja Crnjanskog iz kurikuluma želi da zagospodari našom teritorijom i resursima, nego opšta ekonomska kriza i trendovi u humanistici. Strani univerziteti su, zamislite!, vođeni željom za profitom, a slavistika je u današnje vreme neprofitabilna. Rusistika je, istina, sve popularnija, ali za jugoslavistiku se interesuje sve manje stranaca. Nekada smo na tržistu znanja mogli da ponudimo srpskohrvatski jezik kojim je govorilo 20 miliona ljudi u zemlji duplo većoj od Engleske i sa većim BDP-om nego Španija. Danas smo razbijeni na male i siromašne države i 3-4 zvanična jezika, a svi želimo lektore, profesore, a ako je moguće i čitave katedre posvećene samo našoj kulturi. Koji univerzitet u današnje vreme može to da priušti?

Što se tiče pretvaranja studija književnosti “u tzv. svakodnevni život”, da li je V. čuo za studije kulture? Nije reč o tome da Englezi ljubomorno čuvaju svoje pisce a perfidno proteruju Crnjanskog i Andrića. Prosečan britanski student dolazi iz srednje škole u kojoj je saznao relativno malo o Šekspiru, još manje o Miltonu ili engleskom romantizmu, nije pročitao nijedan Dikensov roman a daj Bože da je uopšte čuo za Tekerija! Dragoceni sati i sati odlaze (a engleski semestar ima samo 10 nastavnih nedelja) na neke elementarne stvari o književnosti koje ovde znaju čak i ponavljači, pošto tokom školovanja imaju na stotine obaveznih časova književnosti (plus popravni u avgustu). Drugim rečima, proučavanje književnosti već odavno nije kičma obrazovnog sistema u anglosaksonskim zemljama, a mahom ni drugde po Evropi. Danas je, da parafrazairam Kiša, na Zapadu lakše sresti irvasa negoli nekoga ko je čitao Jakobsona. I to - sve manji interes za srbisitiku i književnost uošte - je naša realnost, realnost kojoj se moramo prilagoditi ako želimo da širimo našu kulturu u inostranstvu na akademskom nivou, i da sačuvamo i unapredimo ono što u toj sferi i dalje kako-tako opstaje.

 

9

                                                                             Interliber 2013 (kada slavisti utihnu)

 

Kako unaprediti saradnju sa stranim katedrama za slavistiku

 

Evo, najzad, i mog skromnog šta da se radi u tri koraka.

 

Prva stvar, brza, laka i besplatna, jeste uspostaviti efikasnu komunikaciju između stranih slavistika i domaćih institucija. Ovakve službe i osobe za vezu na nivou naših Ministarstava, univerziteta i fakulteta već postoje, ali su po pravilu loše organizovane, sa malo ili nimalo međusobne komunikacije i koordinacije. Rezultat: a) boravak stranih studenata u Srbiji, umesto da bude protokolarna stvar od tri mejla i pola sata posla, postaje noćna mora koja traje nedeljama ili mesecima, a kada studenti napokon dođu u Srbiju dešava im se da im nije obezbeđen (odavno dogovoreni) smeštaj itd., itsl; b) iako postoje sporazumi o razmeni studenata, ona je u suštini jednosmerna i ova siromašna zemlja ne koristi mogućnosti da jedan broj srpskih studenata, redovno i po javnom konkursu, pošalje na besplatne studijske boravke na strane univerzitete. Pritom, i oni malobrojni koji tu priliku iskoriste, po povratku se nađu u problemu jer im matični fakulteti ne priznaju ispite i poene koje su položili i zaradili na prestižnim stranim univerzitetima. Stoga, treba reorganizivati ovu raštimovanu službu za saradnju, ne smenjivati ljude kojima je to posao čim se promeni politički odnos snaga pa svaki put počinjati ex nihilo, upotrebiti, ako treba, (kao volontere ili konsultante) one koji imaju iskustva u radu sa stranim univerzitetima. Ukratko – olakšati a ne komplikovati saradnju onima koji je žele, a stimulisati saradnju s onima koji bi je možda želeli ili s kojima je ona nekada postojala pa zamrla.

 

Drugo, srednjeročno i jeftino rešenje, jeste finansijski pomoći izučavanje srpske kulture na stranim slavistikama. Neko pametan je na Vladušićovom blogu pomenuo kako Slovenci sufinasiraju svoje lektore na stranim univerzitetima, i to je odličan i jednostavan model koji treba primenjivati. Koliko mi je poznato, slovenačka država plaća pola plate svakom svom lektoru u inostranstvu. A država zauzvrat sama određuje koga će tamo poslati, i šalje ih na po godinu/dve, pa tako desetine mladih Slovenaca i Slovenki dobije dragoceno međunarodno iskustvo, a mnogi stranci nauče malo slovenačkog, a bogami i podosta o njihovoj kulturi i istoriji. Rezultat: slavistička katedra koja se po pravilu nalazi u oskudici uvek će radije uzeti i teže otpustiti lektora za slovenački, kog dotira slovenačka država, negoli za makedonski, kog dotira niko. Predvidljivo, lektora za makedonski u Evropi ima malo ili nimalo. Da budem konkretan do trivijalnosti, ako Slovenci svojim lektorima daju cca 1000 evra mesečno, naši bi mladi ljudi za 500 ili 700 evra (plus isto toliko od matične strane katedre) itekako bili zainteresovani za taj posao. Jedan takav lektor, dakle, koštao bi godišnje našu državu manje negoli omanji prijem sa zakuskom u ambasadi. Verujem da bi pametnom politikom preraspoledele skromnih sredstava za nekoliko godina bilo moguće imati još pet do deset lektora za srpski jezik u instranstvu.

 

Najzad, treći, dugoročan i, možebiti, pomalo utopistički cilj bio bi strateško povezivanje Srbije, Hrvatske, BiH i Crne Gore radi promocije jugoslavistike u svetu. Nakon raspada, neke su katedre ostale okrenute Zagrebu, neke Beogradu, a tek poneka sarađuje sa šeher Sarajevom. Na gubitku smo svi, i umesto tvrdoglavog insistiranja na lingvističkim i kulturološkim razlikama, partnerstvo (ponavljam: ne bratstveničko-i-jedinstveničko nego strateško) bi nam omogućilo bolju promociju na surovom inostranom tržištu znanja.

 

6

                                               Interliber 2013 (materijal za slaviste, visi sa stropa hale)

 

Trez(ve)no protivu otmičara (Crnjanskog)

 

Da zaključim: Vladušić slovi za odličnog poznavaoca savremene srpske književnosti, i kao takav je verovatno popularno društvo “tokom zajedničkog ispijanja očeve rakije, čivasa ili Viborove votke”. Ali on je neupućen u pitanja strane slavistike, i rekla-kazala način na koji iznosi veoma ozbiljne tvrdnje o rasrbljavanju Crnjanskog i neokolonijalizmu stranih slavistika neprimeren je za odgovornog intelektualca.

Ipak, on je svakako ukazao na stvaran problem, a to je odumiranje slavistike na stranim univerzitetima, koja trenutno opstaje ponajviše zahvaljujuci entuzijazmu (sve manjeg broja) stručnjaka za našu književnost i kulturu, a ponajmanje zahvaljujuci naporima naše države i kulturnog aparata na širenju srpske kulture. Siromašna zemlja poput naše mora da se bori, načinom i jezikom koji taj svet razume, kako da na najbolji i najjeftiniji način promoviše svoju kulturu. U suprotnom, može nam se desiti da za deceniju-dve trošimo milione evra kako bismo ponovo pokrenuli ono što danas možemo sačuvati i unaprediti sa deset ili dvadeset puta manje novca.

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.