Ova sezona bila je delimično obeležena godišnjicama BEKETA i STERIJE. Što se Beketa tiče, Britanci su u Londonu i Dablinu napravili seriju od jedno desetak komada prema njegovim tekstovima, uz niz filmova i predavanja. A mi smo naravno - Beket nije Srbin - napravili jedno veče u Beogradskom dramskom pozorištu gde je prikazan film o izvođenju Godoa u Beketovoj režiji ranih sedamdesetih godina u jednom berlinskom pozorištu. Jedna dosadna i filmski još dotučena predstava. Ali da ne grešimo dušu, i Atelje 212 je obeležio svoju promociju Godoa novom produkcijom ovog dela u režiji premlade Đurđe Tešić koja ne da nije umela da postavi ovo delo, nego nije znala ni da ga pročita. Dakle, toliko o Srbima i Beketu. Što se tiče možda najvećeg srpskog dramskog pisca i najstarijeg našeg Molijera - Sterije, Ivan Medenica, selektor Sterijinog pozorja, u krizi svog umetničkog direktorstva obećao je spasonosnu ideju za ovogodišnji repertoar - STERIJA, STERIJA, STERIJA. I šta je od toga ispalo: jedna sirotinjska predstavica Somborskog narodnog pozorišta u nemuštoj i neveštoj režiji neinspirisanog Gorčina Stojanovića. Izabran je najbenigniji komad iz pera našeg najoštrijeg kritičara nacionalizma u Srba - sama LAŽA I PARALAŽA! Dakle, narod koji ne može da konkuriše za društvo evropskih država samo zbog toga što boluje od neizlečivog nacionalnog mitomanstva i prateće agresivnosti, ne bavi se u pozorištu problemom koji se nudi u komadu RODOLJUPCI, nego sitnim prevarama s potpuno zastarelim modelima društvenog ponašanja. I to još u najbenignijoj mogućoj formi.

Dakle, lekcija koju podučava elita preko Pozorja - NO, NO! Ne diraj u društvene teme! - dobro je apsolvirana. Da se Vlasi ne sete, selektor Medenica je doveo JEDNU predstavu koja se zaista bavi društvenim problemom, i to baš THE PETIM OKTOBROM, na ciničan i vrlo sugestivan način društvene farse par exellence. PARADOKS je ime ovoj odličnoj predstavi Egona Savina, prema tekstu Nebojše Romčevića, u izvođenju - gle čuda - opet Somborskog narodnog pozorišta. Ali, ne lezi vraže, sam predsednik ovogodišnjeg žirija Pozorja - pogodite ko je to - naravno Jovan Ćirilov - otvoreno mi je rekao, posle žiriranja naravno, kad ova predstava nije ni pomenuta u nagradama - da mu je to najodvratnija predstava koju je video - i to baš zbog njenog angažmana ali - ZABOGA - tako vulgarnog i otvorenog. Pa zar u tako groznoj stvarnosti pozorište treba da nam bude u kič rukavicama, upeglano i zaslađeno? Eto kako se uspavljuje pozorište i kako se uspavljuje narod i kako se vrši TEROR nad živim i prodornim pozorištem koje MOŽDA i može da utiče na stvarnost. Zbog toga je na Sterijinom pozorju ove godine opšte aplauze dobila opet Biljana Srbljanović sa odlično skrojenim komadom o praštanju, SKAKAVCI. Doduše o praštanju bezrazložnom i bez suđenja krivcima, i to u dve verzije - beogradskoj, u trijumfalnoj režiji Dejana Mijača i u - zamislite - ZAGREBAČKOJ, u režiji odličnog Poljaka Januša Kice. Ova ljupka i sentimentalna predstava ponovo ukazuje na put kako se ima praviti pozorište i šta treba da budu nove teme. Jedan surovi iskorak od prošle godine, HADERSFILD, ostao je za nama i neće se više reskirati.
Dakle, što se tiče beogradskog repertoara, videli smo još i loše postavljenu predstavu inače odličnog teksta BROD ZA LUTKE Milene Marković, u pogrešnoj režiji inače odličnog Slobodana Unkovskog. Upravo Unkovski je njene ŠINE, koje naravno kao društveno angažovane NISU došle na tadašnje Sterijino pozorje, napravio surovo jasno i poetično bolno. BROD u JDP-u bio je jedan od centralnih kikseva sezone pored gromopucatelno najavljenog GODOA. Tako je preostala jedina predstava sa odgovornošću i znanjem, nastala na maloj sceni Podruma Ateljea 212 i to prema tekstu inače ne baš dosledne u kvalitetu Maje Pelević, ali zato u režiji apsolutnog asa - Gorana Markovića - POMORANDŽINA KORA. Ovaj sladunjavi tekst o pomodarstvu u krugovima mladih udavača koje streme neodoljivom braku s najgorima od najgorih (pa šta!) FUDBALERIMA i time se ponose, ispao je u rukama Mandušića Gorana kao neki lament nad svim našim promašajima i svim našim zabludama koje se ogledaju uvećane u ponašanju naše dece. Svo to paučinasto tkanje pozorišnih iluzija koje prave snove i sanjaju se na sceni i u gledalištu, sklopilo se tu na maloj sceni u Podrumu, pred ogledalima scenografije koja su udvostručavala i viziju i odjek, u jednu bolnu i raslojenu priču o izgubljenim generacijama, o jednom nestalom i obrisanom narodu koji je pojeo svoju budućnost, proćerdao ju je i srlja u smrt.
Nažalost, to je bila jedna od dve predstave koja se nosila sa ŽIVOTOM i pokušala s njim da komunicira kritički i umetnički istinito! Ali, kako možemo da očekujemo da POZORIŠTE bude bolje od DRUŠTVA? Jer, kao ni u društvu, ni u teatru više nema NEZAVISNE misli, ili je skrajnuta i dobrim lekcijama pozorišne elite odškolovana da ne uzbuđuje narod i ne navodi ga na kritiku. Najbolji LOŠ rezultat te skupe i po pozorište POGUBNE škole je pomenuta predstava Slobodana Unkovskog BROD ZA LUTKE. Ta stroga škola neuznemiravanja pravi ujedno repertoare pozorišta, pa tako imate između ostalih i jednu odvratno površnu i nadasve lažnu seriju Šekspira za mlade u Buhi i tobože modernističke projekte za još mlađe u Radoviću. Tako da se deca od malena nauče: NO, NO! Ništa igra s vatrom i ništa čačkanje po stvarnim problemima! Mislim da je ovo jedan opaki, tako reći KRSTAŠKI pohod na ono što bi mogla biti AVANGARDA u pozorištu, ali i avangarda društva. Ako se setimo kasnih šezdesetih ili sedamdesetih godina onog veka, znaćemo koliki je obim te eutanazije koju današnja elita izvodi nad savremenim pozorištem. Nažalost, uništenje je toliko da nema više ko da se pobuni i nema više ko da stvori osnovu za autentično pozorište. Niko ne želi da reskira samoubistvo.