U novinskim izveštajima svetske štampe s ratišta u Iraku, Avganistanu, Libiji i Siriji (ali i u nekim velikoj većini nepoznatim zemljama kao što je Nova Kaledonija) često se spominje „kolateralna šteta“, što je ništa drugo nego „fin“ način da se nagovesti da su snage SAD ili neke od NATO zemalja, ubile nedužne civile. Zahvaljujući brojnim whistleblowerima (poput Čelsi Mening), postoje i direktni materijalni dokazi odgovornosti za zločine nad civilima. Sve to nije ostalo nezapaženo od strane filmskih stvaralaca koji su pokušavali da što autentičnije prikažu odstupanja američkih i NATO trupa. Kao logično rešenje se, u obradi teme ratnih zločina, nametao pseudodoc pristup kao način da se što autentičnije prikaže rat. Takva su bila nastojanja autora svih analiziranih filmova: Tobiasa Lindholma u Ratu, Kena Louča u Irskoj ruti, Endrjua Nikola u Tačno u metu i Matjea Kasovica u Pobuni.

Scena iz filma Rat Tobiasa Lindholma

Danski reditelj (Otmica, Rat) i scenarista (Lov, 9. april) Tobias Lindholm je prošle godine sa svojim filmom Rat bio jedan od kandidata za Oskara za zemlje izvan engleskog govornog područja. Lindholm se u svojim scenarijima i filmovima, koji su pod uticajem Dogme, fokusirao na granične situacije koje pojedinca čine izuzetno ranjivim, bez obzira da li je u pitanju nastavnik koji je lažno optužen za pedofiliju (Lov), mornar na brodu koji su oteli somalijski pirati (Otmica) ili oficir koji dosledno izvršava naređenja i bori se protiv nacističke invazije, iako je svestan da će Danska kapitulirati (9. april).

Nimalo slučajno, pozicija komandanta Klausa Pedersena (igra ga odlični Pilu Asbek, koji je takođe igrao glavne role u Otmici i 9. aprilu) koji vodi dansku jedinicu u okviru NATO snaga u Avganistanu, granična je i zbog toga što se nalazi u oblasti u kojoj sve vrvi od talibana koji se često kriju među lokalnom populacijom. Rat (prve dve trećine filma) sadrži dva paralelna toka naracije: afganistanski (Klaus i njegova četa) i danski (Klausova žena i troje dece koji žive u Kopenhagenu). Lindholm prikazuje porodicu koja pati zbog odsustva oca (supruga je pod konstantnim stresom, deca se nasilno ponašaju i imaju loše ocene u školi) a s druge Klausa koji se lomi pod pritiskom rata. Klaus donosi odluku koje će trajno promeniti brojne živote: držeći se vojnih pravila, on ne dozvoljava afganskoj porodici koju progone talibani da se sakrije u vojnoj bazi. Talibani istog dana masakriraju nezaštićenu porodicu. Nakon masakra, za vreme jedne od rutinskih patrola u obližnjem selu, Klausova patrola je napadnuta i on, opkoljen, pod teškom vatrom (scena podseća na  scenu iz 9. aprila u kojoj su danski vojnici opkoljeni snagama Vermahta), s teško ranjenim vojnikom u rukama, traži od komande da pošalje avione koji će „raščistiti teren“, tj. bombardovati sve objekte i tako razbiti obruč. Rezultat: 11 mrtvih civila.

I tu dolazi do žanrovskog i narativnog zaokreta: Klaus mora da se vrati u Dansku gde ga čeka suđenje. U poslednjoj trećini filma je kombinacija ratne i porodične drame zamenjena courthouse filmom. Optužnica je jasna: ne postoje dokazi da je iz oblasti u kojoj su bili ubijeni civili otvarana paljba te, samim tim, nije bilo potrebe za vazdušnom intervencijom. Kao spas dolazi naknadno svedočenje jednog od vojnika, „Kasapina“ koji se prisetio da je video kako je vatra otvorena iz zgrada u kojima su se nalazili pobijeni civili. Jednom rečju: krivi su teroristi koji su koristili civile kao štit.

Iako je komandant Klaus osmišljen kao čovek koji, kako je reditelj rekao u jednom intervjuu za Indiewire, iako „može biti blizak i mojoj majci, skandinavskoj socijalistkinji, on je takođe i zločinac“. S druge strane, Lindholm je, izjavio za Variety da je zadovoljan podrškom rediteljke Ketrin Bigelou (Hurt Locker) za njegov film što je na prvi pogled neobično, s obzirom na činjenicu da je Hurt Locker film koji veliča hrabrost američkih marinaca u Iraku. Lindholm je napravio film koji se može svideti i levičarima (storija o ratnom zločinu i banalnosti rata) i desničarima (porodični pater familias, čestit i odgovoran vojnik je oslobođen optužbe zahvaljući solidarnosti svojih kriegskameratta), ali u suštini se svodi na priču o časnom čoveku koji je, u teškoj situaciji, uradio ono što je bilo najbolje za njegove ljude.

Plakat za film Irska ruta Kena Louča

Irska ruta britanskog reditelja Kena Louča (Skrivena poruka, Zemlja i sloboda, Vetar koji njiše ječam) iz 2010. godine bavi se britanskim učešćem u ratu u Iraku. Louč se temom rata bavio iz prespektive nacionalno-klasnog sukoba Imperije i kolonije: tretman katolika u Severnoj Irskoj za vreme vladavine Margaret Tačer u Skrivenoj poruci i irska borba za oslobođenje od britanske vladavine (1919-1921), te irski građanski rat (1921-1923) u Vetru koji njiše ječam, kao i antifašističke borbe za vreme građanskog rata u Španiji 1936-1939 (Zemlja i sloboda).

Irska ruta  je socijalna drama koja u sebi sadrži elemente ratnog filma i trilera, nazvana po drumu koji vodi kroz srce teritorije kojom dominiraju džihadisti. Glavni junak Fergus Moloj (Mark Vomak) potiče, kao i njegov najbolji drug, Frenk, iz siromašne liverpulske porodice. Bez posla, obojica se pridružuju  kompaniji koja se bavi „bezbednosnim pitanjima“, tačnije, firmi koja, kao i najveća u tom biznisu, Blackwater, šalje plaćenike na ratom zahvaćena područja. Uloga plaćenika je dvojaka: da štite interese zapadnog kapitala i, s druge strane, da predstavljaju neformalne „pomoćne snage“ regularnim NATO trupama i, neretko, da obavljaju „prljave poslove“ za naručioce iz obaveštajnih službi. Za vreme najvećih ratnih sukoba u Avganistanu polovinu naoružanih jedinica koje su se borile protiv talibana činile upravo korporativne formacije koje bije glas da su pune kriminalnih elemenata lakih na obaraču.

U jednoj od operacija Frenk gine. Fergus, nezadovoljan zvaničnim objašnjenjima o Frenkovoj smrti, sprovodi istragu na svoj način, ne štedeći osumnjičene davljenje vodom, pretnji vatrenim oružjem i prebijanja. Otkriva da su Frenka ubile kolege koje su, iz obesti, masakrirale iračku porodicu. Ovaj ratni zločin ne zanima moćne medije i Fergus se transformiše u osvetnika, likvidirajući Frenkove ubice, kao i šefove firme koji su zataškali celu priču. U kolopletu akcionog filma, koji ne liči na druga Loučova ostvarenja, i sam Fergus gubi život. Loučov stav u Irskoj ruti je, za razliku od Lindholmovog u Ratu, sasvim jasan: Fergus predstavlja slugu korporacije koji uništava šefove borda, potom i sebe kao deo brutalnog eksploatatorskog sistema. Najveći zločinci u ratu u Iraku su, po Louču, korporacije koje su sklopile svojevrstan „savez elita“: naftne kompanije, koje su finansirale i preko svojih medija kontrolisale rat, iste su one koje su koristile, baš kao i vlade zapadnih zemalja, usluge plaćeničkih agencija čije su formacije krive za ratne zločine. Scenarista filma Pol Laverti je naveo u intervjuu za World Socialist Website da su plaćenici Blackwatera u jednoj od svojih akcija ubili sedamnaest građana Bagdada.

Scena iz filma Tačno u metu Endrjua Nikola

U filmu Tačno u metu (2014) novozelandskog scenariste i reditelja Endrjua Nikola (Gataka, Gospodar rata) pratimo majora Toma Igana (Itan Hok), pilota F-16 aviona koji je u šest „tura“ leteo nad Irakom i Avganistanom koji u ratu učestvuje iz, takoreći, svog komšiluka. Igan, posvećeni katolik, živi sa svojom porodicom u predgrađu Las Vegasa nedaleko od vojne baze u kojoj, umesto lovačkim avionom, upravlja bespilotnim Hellfire letelicama, dronovima koji napadaju navodne teorističke ciljeve u pustinjskim oblastima Avganistana, Džibutija, Jemena. Igan živi u otuđenom mikrokosmosu koji krase kičaste kopije Ajfelovog tornja, Venecije, Big Bena i Tadž Mahala. On, rečima svog kolege, „živi san” jer nije odvojen od porodice i radi, maltene, kabinetski  posao. Problem nastaje u trenutku kad shvati da meta mora biti neutralisana bez obzira da li su u njenoj okolini nenaoružani civili. Štaviše, bitno je kakav je prioritet mete, kao i da li je „proporcionalna kolateralna šteta“ (tj. da li je jednak broj civila i terorista koji će stradati). Na zahtev CIA zvaničnika gađaju se sva mesta gde se nalaze oni koji se „uklapaju u profil“: pijace, gradski trgovi, groblja tokom sahrana.

Kraj filma predstavlja drastičan, autocenzurišući zaokret reditelja: Igan uspeva da, igrajući se „gluvih telefona“ s Lenglijem, spasi troje civila i potom napušta vojsku i odlazi kod svoje žene u Rino što, navodno, treba da predstavlja happyend iako su njegovi postupci odneli više desetina života civila. Umesto toga, u ovom statičnom, razvučenom filmu, ograničenom na par prostorija, kamere i pustinje, azijsku i američku, Igan, kao olindrani simbol Top Gun ideologije, predstavlja ništa više do poslušan šraf koji ponekad, mada retko, može da zapne i tako pokaže neki trag ljudskosti a zatim, dok vozi svojoj dragoj u Rino, odleti ka oblaku holivudskog saharinskog ishodišta.

Plakat za film Pobuna Matjea Kasovica

Pobuna Matjea Kasovica (Mržnja, Ubice), iz 2011. godine je delo koje je naišlo na hladan prijem medija zbog delikatne teme („talačka kriza na Uvei“), koja je i danas tabu u francuskoj javnosti. Naime, 1988. godine u dalekoj pacifičkoj ostrvskoj koloniji Novoj Kaledoniji dolazi do pobune dela lokalnog stanovništva koji se zalaže za nezavisnost od Francuske. Borci novokaledonske gerile hvataju lokalne policijske i vojne funkcionere kao taoce, drže ih na ostrvu Uvei i zahtevaju pregovore s francuskom vladom koji bi vodili priznavanju nezavisnosti Nove Kaledonije. Na ovaj postupak ih je navela cinična kolonijalna uprava koja za rezultat ima promenjenu etničku strukturu, tako da tzv. domoroci čine manje od polovine populacije.

Na Novu Kaledoniju, udaljenu deset hiljada kilometara od Francuske, stiže specijalna jedinica žandarmerije koju vodi kapetan Filip Legoržu (Kasovic). Isprva, njihov cilj je da budu spasilački tim, pod uslovom da pregovori ne uspeju. Legoržu otkriva da su lokalne vlasti nevoljne da sarađuju s žandarmerijom, da pribegavaju mučenju da bi došle do informacija protiv gerilaca koji su, inače, loše naoružani civili. Legoržu ne prima naređenja lokalnih vlasti i insistira na tome da odgovara Predsedniku Pete Republike lično. Ono čega Legoržu nije svestan je činjenica da su predsednički izbori u Francuskoj blizu i da Vladi i, naročito tadašnjem Predsedniku, Fransoa Miteranu, odgovara da se situacija što brže reši. To znači da nema mesta za mirne pregovore, te da Francuska neće pregovarati s „teroristima“. Legoržu, iako je svestan manipulacija, kreće u akciju jer ga na to obavezuju kako zakletva tako i obaveza prema taocima. U kratkoj borbi u džungli koja, nimalo slučajno, podseća na Vod Olivera Stouna, taoci su oslobođeni a gerilska jedinica uništena.

Na bojnom polju je ostalo devetnaest leševa gerilaca i dva tela pripadnika  francuskih oružanih snaga. U nekolikim izveštajima stoji da je, po oslobađanju talaca, ubijeno dvanaest zarobljenih gerilaca a da njihovom lideru, Alfonsu Dianuu, koji je bio ranjen, nije pružena medicinska pomoć, te je, nekoliko sati docnije, izdahnuo. Legoržu je optužio francusku vojsku za „varvarsko postupanje suprotno pravilima vojne službe“ i bio potom otpušten iz službe zbog „nesposobnosti“. Priča o talačkoj krizi je izbrisana iz medija. Zaboravljena je baš kao i francuski pokušaj „referenduma“ o nezavisnosti Nove Kaledonije 1987. godine, koji nisu smeli da kontrolišu posmatrači iz Ujedinjenih nacija i koji su, zbog toga, bojkotovali pripadnici secesionističkog pokreta. Fransoa Miteran je pobedio na predsedničkim izborima i ostao na vlasti do 1995. godine.

Filmovi Rat i Tačno u metu imaju, pored tobožnje provokativnosti i angažovanosti, još jednu zajedniču tačku: Klaus i Igan su porodični ljudi. Oni tako ne brane samo svoje države, već i svoje porodice, tzv. svoj način života. U zbiru, oni se ponašaju „previše zaštitnički“ na braniku zapadne civilizacije, ali nemaju loše namere. Zločine su počinili pojedinci a ne državni ili korporativni aparat, koji nije prikazan kao represivan. Kasovic, s druge strane, ne štedi Legoržua koji je glas razuma i poseduje elementarne ljudske kvalitete, ali sve to bledi pred činjenicom da je Legoržu deo brutalnog delovanja sistema kome ne odriče poslušnost, baš kao i Loučov Fergus. Tema ratnog zločina u novijoj postkolonijalnoj istoriji je u Lindholmovom slučaju obrađena na prvi pogled moralno ambivalentno, ali u suštini u pravcu veličanja „vojničkog koda“. Nikol je u svom ostvarenju pokazao kritičku nedoslednost koja je vodila neslavnom „kopernikanskom zaokretu“, dok su ostvarenja Kasovica i Louča postavila hrabre i kritičke smernice za buduće reditelje.