Festival Fringe je ponikao iz plemenite ideje da britanskoj publici treba predstaviti drugačiji, alternativni teatar iz inozemstva, a to beše leta 1947. Mesto i vreme odigravanja „spektakla“ su klizni - može biti sabajle u katedrali ili popodne oko trojke u pekari, svejedno! I bi tako i mnogi alternativni i zaista zanimljivi likovi pohodili su festival. Smrzavali su se, pušili opuške, spavali ispod North Bridgea, žickali za supu i sendvič, ali bile su to lude 60/70. kad je to bilo normalno. Neki od onih koji su preživeli ove oskudne početke su vam možda i poznati: Monthy Python, Rowan Atkinson, Ema Thompson, Stephen Frye, Hugh Laurie.

Avaj, danas stigosmo do festivala sa preko 2000 događanja od kojih 90 odsto čine tačke standup komičara poznatih po tome što ne tolerišu da ni sa kim ne dele kako scenu tako ni svoj deo ulaznica, koje koštaju 5-10 funti per capitem. Jednom rečju: ako se želite zabaviti, dođite u veseli Edinburg gde vas sa svih strana zasipaju šljaštećim flajerima, koje vam je bolje da uzmete ukoliko ne želite da se suočite sa režanjem buldoga koji se skriva u telu skoro-pa-čedne devojčice. Ona vas preklinje da odete na takav biser pozorišta kakav je mjuzikl Debbie Does Dallas (ako vam se naslov čini poznatim prisetite se tinejdžerskih dana i prvih pornića) na primer. Da ne govorimo o ispovestima prsatih sredovečnih tetki, seksualnih početnika u ranim pedesetim ili krizatora srednjeg doba (F# k, I’m fourty!) i slično.
No, ako mislite da to i nije toliko nisko pogledajte „mjuzikl“ Mephistopheles Smith u kojem glavnu ulogu igra Paul Roberts (ex-Stranglers) i otkrićete mesto gde je rokenrol u prah samleo svoje grešne kosti, a devojke iz plesne grupe „Bambić“ u Donjem Kupusištu našle svoju zasluženu kaznu. Bizaran je to osećaj - platite kartu, gledate predstavu i stidite se u ime glumaca. Nešto sasvim suprotno, ali opet na mjuzikl liniji (samo sa pravim glumcima koji su mladi a znaju i da pevaju na satiričan, duhovit libretto) je Tony Blair - the musical „Io Theatre Company“, storija o usponu i padu vođe Novih Laburista. Zanimljivo je gledati modernu istoriju Velike Britanije opisanu kroz živote praznoglavog, gizdavog, bezidejnog i povodljivog premijera zaljubljenog (i vice versa) u svog, danas aktuelnog naslednika, Gordona Browna, zatim slepog savetnika koji se konsultuje sa lutanom na svojoj šaci, pomoćnice opsednute šalovima i stranačkog aparatčika koji govori svima nerazumljivim dijalektom. Dodajmo tome i „krvavu“ kantri numeru sa nezaobilaznim G.W. Bushom i zapitajmo se: „A šta ako je svetska politika stvarno ovakva?“

Staljingradska bitka Državnog lutkarskog pozorišta iz Tbilisija (Gruzija) već dugo vremena nije nekakav poseban novitet na festivalima, ali to ne umanjuje saživljavanje sa sudbinama istorijski nevažnih protagonista na obe zaraćene strane. Bajkovita rešenja potresne priče o konjima i ljudima, diskretna i skromna, pokazuju da su lutke daleko od banalne detinjarije za koju ih mnogi po defaultu (još jedna divna srpska reč) smatraju. Suštu suprotnost, po naizgled ozbiljnoj, a u stvari pretencioznoj
priči, predstavlja Beckett in a buckett pozorišne trupe „Mardy Arts“, kvazikombinacija fizičkog teatra i beketovskih motiva. Nepotpisana (ima za to podobrih razloga) priča o medicinskoj sestri koja u dve sobe drži kvazi-Vladimira i kvazi-Estragona, a sve da bi izvela neki nedokučivi eksperiment. Priča sadrži dva dobra elementa: prvi - Beckett (Samuel?) je u naslovu, a drugi je sadržan u trenutku kada kvazi-Vladimir probuši balon a publika se razbudi.
Ovakve teatarske mamipare su česte na Festivalu - zbog navodne potpune slobode stvaralaštva možete zavedeni imenom pisca ili tematikom (istorija ljudskog roda u pantomimi) istresti i čitavih „10 quid“ za petominutnu minijaturčicu u nekom pabu, parku, restoranu brze hrane ili trećem kontejneru levo iza studentskog kampusa. Džabe se žalite - na svakoj karti lepo piše:no money returned! Nekad možete naleteti i na pokušaj vredan poštovanja (mada vam bude i malkice žao), recimo mlada pozorišna trupa „Base theatre“ koja se u crkvi poklonila senima Antonina Artauda i njegove visoko apstraktne radijske drame To have done with judgment of God. Eh, kamo sreće da je na radiju i ostala! I, toliko o tome.
Ne treba, s druge strane, biti previše oštar prema „fringeovcima“, naročito onima koji se histrionskim poslom bave iz čiste posvećenosti. Niko ni ne očekuje da vidi velike produkcije (ako izuzmemo par retkih primera kao što je James II Douglasa Maxwella) i izvikana glumačka imena. Zanimljivije je pogledati predstavu u kojoj je više glumaca nego publike a onda jednog dana prepoznati nekog poznatog glumca u „onom malom/maloj što je igrao/la na edinburškom pristaništu pored bureta krcatog glavama haringi“. A kako odrediti koga gledati a koga ne, kako rasporediti tanani budžet? Kao što ste videli, rukovođen bizarnim sadržajem i poznatim autorima (Georg Bihner - Dantonova smrt, uravnotežena ali bez iznenađenja odigrana predstava trupe „Jacobines“, na primer), video sam dosta neuspelih predstava. Na sreću, postoji i druga strana medalje.
Spomena je vredna pozorišna trupa „Little agitations“ sa ubitačno postavljenom Crave Sarah Caine: četiri glumca, četiri stolice, ne menja se mnogo osim pozicije stolica ali tako da se glumci ne mogu potpuno sagledati međusobno a ni publika ih ne može videti jer uvek jedan od njih „glumi leđima“ ali to čini jakim, dobro izbalansiranim glasom. Priča o nedostatku komunikacije, čiru u mozgu društva oličena u ovom delu uspela je da održi pažnju publike iznad čuvenog restorana Deacon House, a verujte mi, na Fringeu, gde publika kao večito gladna pirana pliva od jedne do druge scene, to nije lako izvesti. Slično se može reći i za Beckettove Happy days „The Loft Theatre Company“ iz Irske, sa Mary McDonald koja je vešto igrala između stereotipa praznoglave kaćiperke i osećajnog, razumnog ljudskog bića. Prikazana metafora samoukopavanja nikad nije bila aktuelnija.
Promišljen, kako zbog svoje „besplatnosti“ (plaćate dobrovoljni prilog) tako i lokacije (Botanička bašta) i, nadasve, brehtovskog otklona prema likovima, bio je Šekspirov San letnje noći pozorišta „Pantaloones“. Ono što je fasciniralo nisu bili ni pristup niti gluma (iako daleko iznad solidne) jednog od tipičnih comunity theatrea, koliko publika, stotinu njih koje pljusak i gromovi nisu rasterali. Veći kompliment jedna trupa nije mogla dobiti.

I, eto nas na kraju skaske o Fringeu. Besmisleno je lamentirati nad pozorištem, jer ako je već 90 posto standupa, a ostalo otpada na mjuzikl i „mjuzikl“, onda je to slika sveta u kojem živimo. Da li možete zamisliti hiljade ljudi koje, umesto na koktelskih sat i po prošaranih lascivnim humorom idu na Jastučka Martina MacDonagha? Ja ne. Pitanje je šta je sa onih nekoliko procenata „ozbiljnog“ pozorišta i kako doći do njega. Koncept festivala se formalno nije promenio, ali ono što je u izlogu izgleda drugačije. Postoje oni koji su slobodni i oni koji su slobodniji, oni čija lica krase lokalne autobuse sa Versaćeovim imidžom i oni kojih nema, oni koje štampa favorizuje i oni koje neće zaboraviti jer nikad nisu ni uočeni.
To naravno ne znači da Festivalom nužno dominira nekvalitet (samo krupan kapital) - video je on brojne dobre glumce i tekstove, ali postoji i pitanje režije koja se drži utvrđenih kanona, bez želje za nekim većim iskorakom, eksperimentom. Ziceraški zahvati sigurno neće vratiti publiku. Od reditelja se, u ne tako dalekom prošlom veku, očekivalo preispitivanje forme ali i poruke dela, kanalisanje njegove snage, ali to je više pitanje iskoraka vere nego pitanje mašte. Pa šta ako se pogreši? Fringe je to, on i jeste zamišljen tako da se na njemu uči putem pokušaja i pogrešaka. Upalilo je na majmunima, zar ne?