Beton br.7
Utorak 28. novembar 2006.
Piše: Vladimir Tupanjac

Politika kulturne politike

ili tragom vesti iz Ministarstva kulture

 

 

„U evropskoj je tradiciji običaj da se kulturom sprovode određene, vrlo ozbiljne političke odluke i koncepti i zato su ovde kustosi, komesari, direktori, ministri i njihovi pomoćnici toliko moćni i toliko opasni. U Americi je stvar drugačija, tamo se politika danas i definitivno sprovodi oružjem i novcem i zato više verujem njihovim kulturnim radnicima i prepoznajem više iskrenosti u njihovoj kulturnoj politici.“
 
Jedan beogradski umetnik, u neformalnom razgovoru u kafeu nedaleko od zgrade
Ministarstva kulture, pre tačno četiri dana (neautorizovan citat, po sećanju)

Kada je pre petnaestak dana odnekud pravo na stranice Politike došla vest da će Ministarstvo (kulture, a u daljem tekstu samo Ministarstvo) po kratkom postupku rukopoložiti komesara za prvi srpsko-samostalni nastup na Bijenalu venecijanskom narednog leta, mnogi su se ozbiljno iznenadili. U Politikinom tekstu od 10. novembra novinarka M.Đ., očigledno dovoljno obaveštena, već prepoznaje komesara našeg u liku popularnog (na ovdašnjim prostorima) slikara, francuskog akademika i pariskog profesora Vladimira Veličkovića. On ne želi da potvrdi tj. komentariše njene pretpostavke, dok nam se Ministarstvo zvanično ne obrati, ali tvrdi da već zna ko će biti izabrani umetnik. Jedan korak nazad, dva koraka napred, reklo bi se. Već u sledećem terminu (petkom, pre podne), 17. novembra, Ministarstveni pomoćnik g-din Tomčić obratio se javnosti podsećajući nas na nekoliko važnih činjenica: „da je naš paviljon u centru Đardina, da je u pitanju velika stvar s obzirom da se radi o prvom nastupu samostalne Srbije na ovoj velikoj izložbi i da su sve vlade listopadne, što neminovno utiče na stanje u umetnosti i kulturi“ (abolirajući valjda, za svaki slučaj, buduće efekte ovakvih odluka aktuelne vlade). Izabrani je umetnik, a to je samostalna i subjektivna, ali i pravedna i kritici (osim zlonamernoj, kako sam Veličković kaže) nepodložna komesarova/selektorova odluka, beogradski vajar mlađe-srednje generacije Mrđan Bajić.
Ipak, uprkos sasvim autentičnim logičkim konstrukcijama u verbalnom nastupu čoveka od Ministarstva (i pogrešno navedenom imenu umetnika-izlagača
koji se na zvaničnoj pozivnici pojavio kao Mlađan Bajić), pravo retro-osveženje došlo je sa argumentima koje su, u odsustvu budućeg selektora, izneli članovi novoizabranog savetodavnog tela po imenu „Savet za organizaciju nastupa Srbije na Bijenalu“.
Likovni kritičar Đorđe Kadijević se tako retorički zapitao „dokle ćemo pokušavati da pokažemo Evropi da smo sposobni da progovorimo jezikom evropske umetnosti?“ dodajući da se „to ne očekuje od nas, već da pokažemo autentični kvalitet“ i podsećajući nas „da je najveći uspeh srpske likovne umetnosti bio trijumf Petra Lubarde u Sao Paolu, jer je svetu ponudio sintezu najmodernijeg slikarstva i srpskih srednjovekovnih tema“. (Nagrada je, da ne bude zabune, dodeljena na 2. tamošnjem bijenalu, godine 1953.)

„Often, behind the most trivial things lie enormous mysteries.“
 
J.G. Ballard, intervju iz 1984. godine

Član saveta i pesnik Dragan Jovanović Danilov iskoristio je priliku i osvrnuo se na opšte poznate fenomene „vitalističkog konzervativizma“ u kom je utemeljena prava srpska umetnost, nasuprot „nihilističkoj kulturi zapada koja je opsednuta smrću“, dok je kao jedini spreman na kompromis sa konceptualnim praksama hrabro istupio slikar i grafičar Branko Miljuš priznajući „davnašnju želju da i sam napravi jedan koncept na temu stratišta u Gradini“. Da sve dobije i dozu ozbiljnosti, koja je kako nas uči kritičarska praksa, zasnovana na konkretnim primerima, pobrinuo se gospodin Kadijević intimno podelivši sa nama informaciju o ličnom favoritu kada je Bajić ev opus u pitanju. Iako je, kako se već uči na fakultetu, o ukusima pogrešno raspravljati, Đorđe Kadijević se nije suzdržao istakavši skulpturu Živka Grozdanića „Ašovi“ iz 1996. godine, kao svoj omiljeni rad Mrđana Bajića. Utisci se još nisu slegli, a do ovdašnje javnosti stigla je i poslednja reakcija sveže imenovanog selektora, slikara, akademika i profesora. Gospodin Veličković se, naime, poziva na dugogodišnje iskustvo sa domaćom čaršijom i tvrdi da je sve ovo predvideo te da je odgovorne i upozorio na moguće reakcije (i, ako dobro razumemo, neprimeren kritički i negativan ton u gotovo svim novinarskim osvrtima na ovu vest). Pominjući „autora u punoj snazi“ i „savet koji će imati ulogu praćenja pozitivnog odvijanja priprema“, uverio nas je da ništa neće biti prepušteno slučaju, a to što se u ovom trenutku „u štampi nalazi poprilično velika monografija Mrđana Bajića koja će dobro doći za nastup u Veneciji“ iskoristićemo kao jedinu slučajnost u ovom slučaju.
I dok sasvim ozbiljni i više nimalo iznenađeni čekamo reakcije neke od ovdašnjih institucija, preostaje nam da se zapitamo šta može biti naravoučenije ove priče. Da li je Muzej savremene umetnosti trebalo pažljivije i doslednije da plasira informacije o svom poslednjem projektu za Venecijanski bijenale, pa čak i uz mogućnost za negativan komentar i priznanje o možda-ne-toliko-uspešnoj prezentaciji jednog od dvoje učesnika 2003. godine. Ili nam je nužno da (ne)relevatnost naše recentne umetničke produkcije prepoznajemo u sasvim retkim tekstovima u stranim časopisima i u gotovo nezamislivim situacijama da ovdašnji umetnici samostalno izlažu u velikim evropskim institucijama. Bilo kako bilo, svaka ozbiljna kriza po pravilu će nam se vrlo lako prikazati u svojoj grotesknoj paralaži. A tada će najverovatnije biti kasno.

 

Epilog

Beton ekskluzivno prenosi vest koju nam potvrđuje i sam Živko Grozdanić. Naime, ovaj vršački umetnik je, uprkos uvreženom mišljenju o nekolegijalnosti na domaćoj sceni, iskazao spremnost da skulpturu „Ašovi“ ustupi na korišćenje srpskom izlagaču u Veneciji ‘07 Mrđanu Bajiću. Pravdajući to sa teorijske strane konceptualističkim taktičkim praksama poput aproprijacije ili odloženog autorstva, Grozdanić, koji je ujedno i direktor novosadskog Muzeja savremene likovne umetnosti, napomenuo je da bi ovakav čin bio dobra ilustracija ideje o sabornosti svih srpskih savremenih umetnika, ali i svojevrstan komentar na učešće anonimnog autora u Jugoslovenskom paviljonu na Bijenalu 2003. godine

Donacija za Sigurnu mušku kuću

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.