Beton br.212
Četvrtak 17. oktobar 2019.
Piše: Aleksandra Sekulić

Plamen Toma Gotovca

“Ja sam svaki svoj odlazak u kino smatrao radom. Za mene je film bio stvarnost. Zato ja uživam u tome da gledam, zato je za mene svaki moj pogled film, čim otvorim oči – film. Kad gledam neku stvar, ja je ponovo stvaram.” Tomislav Gotovac
(„Tomislav Gotovac“, Hrvatski filmski savez i Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb:2003)

4. aprila 2007. godine, Antonio G. Lauer, a.k.a. Tomislav Gotovac, izveo je u Centru za kulturnu dekontaminaciju performans Paranoia View Art, koji je, osim očigledne filmske aluzije, izborom paranoje kao teme omogućio umetniku da iz neke vrste totalnog narativa prepriča prelomne momente u životu/umetnosti (ionako nerazdvojive), što već samo po sebi uvodi u žanr paranoidnih vizija. Ovaj pregled istorije sa kraja, života/umetnosti kao toka koji se čita iz tačke saznanja o svrsi, umetnik je izveo nad vatrom, spaljujući novine tokom svog govora. Vatru je zapalio u buretu, istom kao što su ona burad nad kojima se greju beskućnici, na tome je u pripremi performansa insistirao, a Borka Pavićević, u njihovom nežnom prijateljstvu i dosluhu u ovim pripremama, odlično razumela i poštovala. Status ove vatre, osim utehe beskućnom, takođe je i pravo pročišćenja, transformacije. Prepričavajući aferu „Plastični Isus“, koja mu je donela godine progona iz filma, i u njegovom zaključku, učinila ga umetnikom, uzneo bi list novina na pravu udaljenost od plamena i taj bi list jedno vreme lebdeo na toplom vazduhu i raspršio se u plamenu. Dim sagorelih novina zapahnuo je celu publiku, ali Tom je nastavio dok se transformacija, spaljivanje, pročišćenje nije završilo. Publika se u bekstvu od dima sklanjala sa gledališta u dvorištu CZKD, osim par hrabrih, ali su svi i dalje u tišini slušali i pratili „master priču“ kojom je Tom optuživao, zahvaljivao, objašnjavao, dok vatra nije ugašena protivpožarnim aparatom, i tako je mesto ovog plamena postalo belo, „asanirano“, obeleženo.

 

2. oktobra 2019. Milan Božić je izveo performans „The Biggest“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Iz autorove najave performansa:

„Susreo sam čovjeka – umjetnika- samostalca- osobenjaka, koji svoj život pretače u umjetnost i umjetnost pretače u život. To je TOM. Život i umjetnost za njega su istovjetni, nema razlike između života i arta ili ako to kaže TOM „sve je film“ i „čim u jutro otvorim oči vidim film“.Ovaj veliki umjetnik za mene predstavlja orijentir, putokaz, svjetionik koji razgrće maglu svekolike gluposti, konformizma, pokazujući što je istinski art. Ovim projektom želim nanovo skrenuti pozornost na njega i njegov opus, jer treba stalno podsjećati na to što on i njegov art zapravo predstavljaju. Nakon smrti umjetnika i njegov rad može umrijeti ako se ne razmišlja i ne govori o njima.“

 

Performans Milana Božića posvećen uspomeni na Tomislava Gotovca počeo je u potpunom mraku. Milan Božić je prvom upaljenom šibicom ovu crnu tminu narušio plamenom koji ga je osvetljavao dok je recitovao godine počevši od 1937. godine, kada je u Somboru rođen Tomislav Gotovac. „Hiljadu devetsto trideset sedma, hiljadu devetsto trideset osma, hiljadu devetsto trideset deveta...“ odjekivalo je prostorijom. Prva decenija je po svom isteku plamenom prelivena u sveću, koja je, upaljena, predata publici. Tako je Milan Božić ređao godine, počinjući brojeve nekada hiljadom, nekada tisućom, i paleći šibicom sveće, predavao ove decenije publici u sve osvetljenijem prostoru. Postepeno je skidao i odeću, približavajući se onom borbenom zahtevu Toma Gotovca da svojim golim telom narušava dogovorene okvire javnog, okove licemerne pristojnosti, i umetnošću/životom garantuje da nema kompromisa i skrivanja. „Dvehiljade šeste dolazi u Štaglinec“, jedina je intervencija u niz godina, označavajući tačku u vremenu kada se Milan i Tom susreću u Užarskoj radionici Štaglinec, koja je po ideji i u organizaciji Vlaste Delimar i Milana Božića bila utočište, okupljalište i motor umetnosti performansa. Recitovanje godina završava se 2010. godinom; pesmom Bili Holidej, jednom od važnih za Toma Gotovca, označen je ispraćaj Toma, i publici je ostavljeno da plamen čuva u svojim rukama. Poštovaoci, prijatelji i prijateljice, umetnici i umetnice, ostavljeni su sa zadatkom, sa svećom i imperativom da se mrak narušava.

 

3. oktobra, u razgovoru sa Vlastom Delimar i Milanom Božićem (uredio i moderirao Dejan Vasić, učestvovali smo još Vladimir Bjeličić i ja), Vlasta Delimar govorila je i o pripremama performansa „Dva muškarca i žena“, koji je izveden u Zagrebu 2009. godine, što je bio i Tomov poslednji performans. Vlasta Delimar, Antonio Lauer a.k.a. Tomislav Gotovac i Milan Božić prošetali su goli ulicama Zagreba. Pripremajući performans, Tom je imao strahove da će ih neko napasti, sabotirati, zatvoriti. Vlasta Delimar mu je predložila da se performans odloži, jer nema potrebe da se izlaže takvom stresu, ako se plaši.
„Da se odloži? Ne dolazi u obzir!“
„Ali ti se plašiš...“
„Ali ja sam se uvek plašio!“

Štrafta arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.