Beton br.6
Utorak 14. novembar 2006.
Piše: Igor Đorđević

Pismo iz provincije

Izvesni M. A. je o Pirotu u listu Dani pisao 1968. sledeće:
U Pirotu kvadrat kafana predstavlja mesto na kome se donose najvažnije odluke
za odvijanje života u provinciji. To je prostor u kome se kroji kulturna politika
provincije, tu se oblikuje izgled grada, ugovaraju svi mogući i nemogu-
ći poslovi i određuje mesto pojedinca na lestvici moći.

Malo se toga promenilo od tog vremena. Možda se samo kvadrat kafana pomerio na drugo mesto. Duhovna klima je ostala ista. Isti kadrovici treniraju odanost. Lokalna politička flora autohtono je čudovište koje opstaje u svim mogućim uslovima i za koje se sa sigurnošću može tvrditi da neće izneveriti istine nasleđene iz Miloševićeve Srbije. Nekada vrli opozicionari iz minornih i marginalnih opozicionih partija, sada su glavešine koje diktiraju svoja pravila. Ne menjajući ništa, trude se očuvati nauku večne nepromenljivosti i pokornosti.
Uz to, osnovano je i nekoliko lokalnih TV stanica. Njihovi programi neprekidno su otvoreni za sobom zadovoljne, provincijske glavešine koji prezentuju svoje vizije. Govore oni o grandioznim projektima koje nameravaju da urade, hvale se pokrenutim građevinskim radovima kojima pokušavaju da sebi pridaju na važnosti. Pričaju sa ushićenjem o asfaltiranju ulica, razvođenju rasvete i kopanju kanalizacije u centru grada (kao da te poslove nije trebalo završiti još sredinom XX veka). Umeju, pri tom, da podviknu kako valja, da se udare u grudi i napomenu da su oni zaslužni za pokrenute poslove. I svaki put istaknu da je ono čime se oni bave jedino vredno bavljenja, a sve ostalo su sitnice. Ponosni na svoju bahatost prihvataju umiljavanje i ulizištvo novinarčića i novinarčica bez identiteta, moralnih skrupula i znanja koji žude za njihovom bliskošću. Samo u senci lokalnih moćnika neko će obratiti pažnju na njih. Steći će time ime u provinciji. A steći ime u provinciji znači sesti za određeni sto u određenoj kafani, biti blizu nabeđenoj provincijskoj eliti koja svoju glupost i zlo isijava uvek istim intenzitetom u vilajet omeđen brdima.
Učaureni malograđani veruju da su istine koje bez truna sumnje dogmatski prihvataju nepromenljive večne vrednosti prema kojima se mora živeti. Da bi se one očuvale, nemilosrdno mora biti uništen svako onaj ko ne prihvata njihove večne vrednosti i ko se drzne da dovede u pitanje monolitni malograđanski mir. Opstanak malograđanskog bića zahteva svu brutalnost svakog malograđanina. (Dik Horbi Malograđanska svest)
Malograđaninu su mržnje ukorenjene u samu njegovu bit. Predrasude za stvari koje ne razumeju i ne prihvataju su rušilačke i diskriminatorske. Malograđanin sanja da loče i ždere kao pred sudnji dan. Masni prsti i puni burazi za njega su vrhovno dobro. Ako se tome doda i privilegija da se potpisuju računi po kafanama, onda malograđanin i provincijalac dostiže vrhunski uspeh u provincijskim okvirima.
Neumorni penzosi, dosadni i jalovi ushićenici, glumci bez dara i zanata, bolesnici sa F dijagnozom, amateri svih vrsta, boja i oblika, pokušavaju da se iskažu kroz bavljenje nekim vidom umetnosti. Njima je to dobra terapija i ubijanje vremena. Od mnogo dosade kristališe se brdo gluposti. Još kada se tome doda oskudno znanje nastavnika i profesora iz osnovnih i srednjih škola koji svojim jalovim razmišljanjima o umetnosti procenjuju amaterske, kvaziumetničke tvorevine, dobija se galimatijas ludila i ništavila koji se na lokalnom nivou ponosno naziva umetničkim životom.
U provinciji pirotskoj zainteresovani se o umetnosti informišu s programa RTS-a i iz „Politike“. Sve što ne doseže do informacija u ovim medijima nije dostojno provincijske pažnje i brige.
U Pirotu, Šotrinoj Meki za sentimental-folklorističko vampirisanje naše književne tradicije, s uzbuđenjem i velikom pompom glorifikuje se blago duhovne zaostalosti, loš ukus i amaterski folklor. Cijukanje i poskakivanje za većinu predstavlja poslednji domet umetničkog akta. U takvoj sredini filmovi se u jedinom bioskopu (kada on radi) zbog zastarelosti opreme pretvaraju u neme filmove. To je onaj najgori mogući povratak u prošlost.
Kada se tome doda program lokalne galerije u kojoj se organizuju izložbe slikara čije su poetike i koncepti prevaziđeni još pre pola veka, kada nema nikoga ko poznaje savremene tendencije u likovnoj umetnosti, imamo još jednu stranu umetničke jalovosti koju dopunjavaju amaterizam i potpuno diletantstvo. Lako je baviti se umetnošću s uverenjem da svak’ sve može.
Pozorište sa apetitom profesionalnog forsira dijalekatske lakirovke i evergrin klasiku koja nikako da se zgadi ni nedoučenim glumcima ni preplaćenim gostujućim rediteljima, ni malobrojnoj publici. Matrica otužno ispraznih vodvilja na način primitivnog pučkog teatra nesalomiva je. I repetativna do u beskonačnost.
Ostalo nije vredno pomena, jer je samo otaljavanje otužnog posla, arhiviranje podataka o jalovosti koja bi da dosegne vrednost umetnosti. I šta dobijamo na kraju? Jedno veliko NIŠTA. Večno okapavanje u zaostalosti i večitom punjenju buraga i debelog creva.
Provincija je prostor bez pobune, u njoj je pomirljivost vrlina, a klimoglav predstavlja i moć i poslušnost. (Jaromir Blažek)

      Lažni citati:
      1. „Dani“, br. 1652., od 13. 07. 1968.
      2. D. Horbi: „Malograđanska svest“, SC, Niš, 1985.
      3. J. Blažek: „Pisma iz zaborava“, „Parole“ 12/1982.

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.