Beton br.101
Utorak 27. jul 2010.
Piše: Milan Đorđević

Pisci, fašizam, politika

Fašizam nije užasan zato što su ga praktikovali Nemci,

već zato što je on svugde moguć.

Hans M. Encensberger

Verujem da nije kasno nešto reći o stvarima koje je izazvalo i izaziva pojavljivanje knjige Gintera Grasa Ljušteći luk i problemima koje ona pokreće.
U ovoj knjizi memoara Gras govori kako je u ratu bio mobilisan i kako je kao mlad bio pripadnik SS jedinice. Govori i o ranijim godinama, o dolasku Hitlera na vlast, opisuje kako je to izgledalo u njegovoj okolini.
Gras je jedan od vrhunskih savremenih evropskih pisaca, autor osobene fantazije i proznog izraza, ali i čovek koji se bavi likovnom umetnošću, pa i tu ima visoka dostignuća. Zapravo, on je pisac koji je poslednji u 20. veku dobio Nobelovu nagradu za književnost. Bio je poznat kao žestoki kritičar nemačkog nacizma, postnacizma i uopšte društvenih pojava i stanja u Nemačkoj posle pada nacizma i Hitlera 1945. godine, kao i kritičar pripadnika nacističkog establišmenta koji su se prilagodili demokratiji posle 2. svetskog rata i u njoj imali važne funkcije. Uostalom, njegovi romani nisu samo velika umetnička dela nego i svojevrsno piščevo viđenje tragičnih godina Hitlerove vladavine. Oni su slika reagovanja tadašnjih Nemaca na događaje koji su bili posledica nacističkog osvajanja vlasti. Recimo, njegove knjige Limenidoboš, Pasje godine, Mačka i miš na nezaboravan i originalan način govore o ljudima u ovom periodu istorije. U Pasjim godinama čak ima puno persiflaža iskaza filozofa Martina Hajdegera i to zbog ranih simpatija ovog filozofa za hitlerizam. Stoga su bila veliko iznenađenje njegova priznanja u memoarskoj prozi Kod ljuštenja luka, kako glasi bukvalni prevod tog naslova. Poznata je i Grasova simpatija za nemačku socijaldemokratiju od pedesetih godina dvadesetog veka pa nadalje. Činjenica je da je dugo godina bio svojevrsni savetnik ali i prijatelj vođe nemačkih socijaldemokrata i kancelara Vili Branta, kome je i pisao govore. Takođe, zna se da je u bliskim odnosima bio i sa vođama švedskih i austrijskih socijaldemokrata, Ulofom Palmeom i Brunom Krajskim. U svom razgovoru sa savremenim francuskim filozofom Burdijeom, čovekom levičarskih pogleda, Gras, recimo, hvali socijalizam kao jednu od tekovina građanske revolucije 1789. godine. Zato su pojava njegove memoarske knjige i priznanja koja je u njoj izrekao i izazvala toliko reakcija. Usledile su osude i napadi na Gintera Grasa, zbog prikrivanja činjenica iz mladosti i manipulisanja sopstvenom prošlošću.
U prikazu Grasove knjige („Rat i sećanje“, Njujorker, 18. 9. 2006.), Jan Buruma kaže: „Iznenađenje nije u tome što je Gras bio deo te jedinice, nego u tome da je prećutao taj deo svoje istorije. U jednom od poslednjih televizijskih intervjua objasnio je zašto mu je trebalo toliko godina da kaže istinu – i to nije nevažno pitanje s obzirom na činjenicu da je upravo ispovedanje istine stalna tema njegovog književnog i političkog rada. Opterećivalo me, rekao je. Moje ćutanje svih tih godina je upravo razlog zbog koga sam sad progovorio. Morao sam izreći, konačno.
Maks Friš piše o Grasu u svom Dnevniku 1966-1971: „...On prvi put govori o politici, ali ne književno nego gotovo helvetski, politika ne kao utopija nego pragmatično...“. I „Ovde se obraća naciji preko televizije. Književnik s ličnom odgovornošću. Obraća se političkoj svesti nacije, pretpostavljajući da je ona ima.“ Kao i „Ovde ga intervjuiše međunarodna štampa...“, pa „...on ne odgovara kao portparol vlade, ali ni kao književnik-privatna ličnost, nego kao građanin s posebnom reputacijom...“.
E, sad, zašto sve ovo pišem? Pa pišem jer neki uvaženi a društveno ambiciozni autori i kritičari misle da pisac treba da živi ispod staklenog zvona ili u retorti, daleko od stvarnog života, politike i svega što se događa oko nas. U redu, postoje razne poetike, estetski različita izražavanja naših fantazija, kao i različita gledanja na stvari ovog sveta, ali mislim da ne bi trebalo da dominira samo jedno, apolitično shvatanje – „čista literatura“ – i jedan, rekao bih, društveno-konformistički stav o ovom pitanju. I da dodam, ima i pisaca, kao i ljudi drugih profesija, koji se bave politikom ili imaju svoje stavove o njoj. Biće tako i u budućnosti, pod uslovom da se ovaj svet ne pretvori u kompjutersku simulaciju.
Ginter Gras je bio i jeste jedan od onih sa otvoreno političkim stavom ali on je i na izvanredan način u svojim prozama progovorio o istoriji, politici, o odnosu ljudi prema tome. Može mu se zamerati što je prikrivao nešto nečasno iz svoje biografije i tek sada je to izneo, ali, šta ćemo, i to je ljudsko postupanje, nesavršeno. On nije svetac. Kako kaže Aleksander J. Motil u svom tekstu „Zašto je moguć KGB bar?“: ...I moramo da znamo da su te moralne odluke povezane sa različitim stepenima krivice ili nevinosti. Rasprave koje je izazvalo priznanje Gintera Grasa avgusta 2006. da je kao momak služio u vojnoj jedinici SS je samo jedan dokaz za to. Kao što su čak priznavali njegovi kritičari, taj izbor je bio moralni faux pas, a ne zločin. Gora moralna greška je bilo, suprotno, njegovo dotadašnje ćutanje o tome.“ Da, zato i treba kritikovati Grasa koji je ranije upravo bio za otvorenost, iskrenost i poštenu istinoljubivost. Ali to ipak ne utiče na vrednost njegovog pisanja.
Dakle, mislim da je vrlo teško ili skoro nemoguće kao pisac biti imun na politička i istorijska zbivanja i od toga biti sačuvan u hermetičnoj književnoj posudi, ispod staklenog zvona, i tu se baviti „čistim“ pisanjem koje ima malo veze sa empirijom i svakodnevicom. Da, moguće je biti hermetičan pisac i biti na snežnobelim, sterilizovanim, poput čistih dečijih pelena vrhuncima i uzvišenim predelima velikana i apstraktno, zamršeno, tamno i „duboko“, da se Vlasi ne sete, pisati o stvarima koje su daleke i nerazumljive većini ljudi. Ali to je čak i za tzv. stručnjake za literaturu, ipak, teško štivo.

betonbr101_strafta

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.