Beton br.16
Utorak 03. april 2007.
Piše: Slobodan Georgijev

Otvaranje ključa

Javni servis i parabola o bludnom sinu

Godišnjica pogibije Zorana Đinđića bila je prilika da još jednom mediji podsete javnost na različita polja u kojima je delovao nekadašnji premijer Srbije. Opšti je utisak da kako godine odmiču misao i vizija Zorana Đinđića zapravo postaju sve jači i jasniji, a njegovo delo uzor ponašanja u politici. Izazovu kontekstualizacije lika i dela Zorana Đinđića nije odoleo ni Javni servis Srbije, ranije poznat po skraćenici RTS.
Tijanić je za četvrtu obljetnicu Đinđićeve smrti rešio da „otvori“ temu aktuelnu i bolnu, temu u vezi sa Kosovom i da ispita šta je zapravo čovek, za koga je rekao da ako on preživi - Srbija neće, mislio o centralnoj temi svih srpskih politika poslednjih sto pedeset godina. Za te potrebe je napravljena specijalna emisija iz serijala „Ključ“ koji poslednje tri godine vodi na RTS-u Nataša Miljković. „Ključ“ se najavljuje kao tipičan talk show u kome na zadatu temu razgovaraju ljudi različitih uverenja. U osnovi je zamišljen kao tijanićevska verzija dugovečne emisije sa HRT-a „Latinica“, samo što ne ide uživo i nema snimljenih priloga. Simpatična Miljkovićeva je trebalo da posluži kao inspiracija gostima za razvijanje teme i dolaska do ključnog odgovora na centralno pitanje emisije. Dakle, Miljkovićeva ima ulogu babice koja iz gostiju treba da rodi pravi odgovor na pitanje postavljeno u naslovu epizode.
Ova emisija trebalo je da posluži kao vatreno krštenje bivšeg premijera pred njegovo postavljanje na mesto sveca koji je dao život u odbrani Kosova, odnosno srpskih nacionalnih ideala. Da bi se to postiglo, osim standardnih gostiju u studiju (Antić, Lutovac, Pešićka, Bilbija), Miljkovićeva (&Tijanić) uspeli su da posle godina nepojavljivanja pred kamere dovuku Dobricu Ćosića, pravog i originalnog poznavaoca svih srpskih ključnih pitanja.

Gosti u studiju su Nataši neću-da-se-udam Miljković poslužili kao mizanscen koji, kao i uvek u svetloj i najboljoj tradiciji kuće iz Aberdareve 1, treba gledaocu da pokaže šta je u stvari objektivan pristup u novinarstvu. Ukratko, taj princip se svodi na sledeće: najvažnije je da imaš dva potpuno suprotstavljena mišljenja, a ukoliko ne možeš da nađeš dva suprotstavljenja mišljenja onda nađi bilo koga ko će kontrirati bez ikakvih argumenata. Dobrica Ćosić svakako nije bilo ko (u ovoj epizodi je to bio Đuro Bilbija koji je imao ulogu da pušta dim), jer je njegovo pojavljivanje zasenilo sve ostale. Njegova priča je sledeća: Đinđić je u jednom trenutku shvatio da ako si na čelu Srbije moraš da braniš Kosovo, inače si izdajnik i stvaraš deobe u narodu, a istorija će te zapamtiti kao Brankovića; ako želiš da budeš pravi patriota treba da se posavetuješ sa Ćosićem, koji je u toj veštini dosegao stadijum desetog dana; shvativši svoj patriotski bezizlaz i imajući u vidu da se Kosovo mora braniti, Đinđić je nazvao Dobricu, predložio mu da svrati jer se Ćosićev stan odvajkada prisluškuje; Dobrica je sa radošću pristao; posle razgovora u četiri oka Đinđić je bio pečen, bio je na putu da postane patriota; međutim Mahmut Bakali je organizovao zaveru i premijer je mučki streljan na ulazu u Vladu 12. marta 2003.
Ova snimljena izjava akademika Ćosića bila je povod za emisiju, ona je poslužila da srpsko desno krilo uzme u svoje skute čoveka za koga se sve može reći ali da su ga pokretale ideje devetnaestog veka nikako. Auditorijumu (a kažu da je „Ključ“ najgledaniji talk show u Srbiji) trebalo je poslati poruku da je Đinđić ipak bio dobar Srbin i to dobar na onaj ćosićevsko-bećkovićevski način. Nedostajalo je samo da se pojavi neko ko bi rekao da je svoju decu uspavljivao čitajući im pesme Kosovskog ciklusa, hraneći tako njihov duh od malih nogu preduzećima srpskih velikana. Đinđić, bludni sin Srbije, pred smrt se vratio „na pravi put“ uz nesebičnu pomoć Onoga koji se prvi odupirao nadolazećoj desrbizaciji Kosova. Pored toga, da bi se bilo dobrim Srbinom, trebalo je pokazati u gledanom programu, da je Đinđić upućivao oštre note „zapadnim liderima“, da pred njima nije ustuknuo, da mu je mač uvek bio spreman jer je znao da Solani ne možeš da veruješ ni kada poklone donosi.
Kakav će biti rezultat ove „ medijske politike“ potpomognut naporima akademika? Čini se da je pokušaj uzaludan jer su ideja i vizija Zorana Đinđića u toj meri u skladu sa razumom i realnošću da je samo pitanje vremena kada će biti ostvareno ono što je on u svom kratkom mandatu uspeo da pokrene i preokrene. Kao i politika Vlade koja upravlja Srbijom poslednje tri godine (Miljkovićeva ima identičan mandat kao Koštunica), ovaj RTS-ov pokušaj jeste jalov i samo služi da usporava ono što će se neminovno desiti. Ideje koje prezentuje su davno mrtve, odnosno žive u zgradi Akademije i u kabinetu premijera.
Nekadašnji recezent knjiga Mirjane Marković, direktor RTS-a, shvata da je njegov „nekadašnji kućni prijatelj“ mnogo veći od klona Nikole Pašića koji mu trenutno daje platu i ova epizoda „Ključa“ bila je pokušaj da se savest opere, ali da se pokojniku opet udari neka ćuška. Od priče da je Đinđić šef narko mafije koji stoluje u Šilerovoj i vlada uz pomoć glavnog dilera Čede i egzekutora Bebe do priče o „prvom uz oca nacije“, Tijaniću je bilo potrebno četiri godine. Sačekajmo da vidimo kako će se provesti Koštunica. Da ne bude njegova putanja obrnuta. To je ključno pitanje.

Pregovori o formiranju vlade se otežu

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.