Beton br.233
Nedelja 01. avgust 2021.
Piše: Mirjana Boba Stojadinović

Otuđeni spektakl

Oktobarski salon, osnovan kao revijalna izložba, od svog osnivanja 1960. godine kroz decenije kontinuiranog delovanja neprekidno je tražio odgovor na pitanje: kako sagledati ovdašnju umetničku produkciju? Nakon gotovo pola veka delovanja u sličnoj revijalnoj formi, te propitivanja šta je ono što je najrelevantnije od likovne i primenjene umetnosti, dizajna i arhitekture nastalo u protekle dve godine (kakve su bile propozicije za učestvovanje), u protekle dve decenije se čitava manifestacija drastično izmenila. Te promene su posledice dve ključne odluke: 2004. godine uvodi se pravilo da selektor izložbe bude naizmenično iz ovdašnje sredine i inostranstva, a 2014. godine Oktobarski salon se transformiše u bijenalnu manifestaciju, sa namerom da ima akumulirani budžet, kao i da obezbedi veću prisutnost domaćih selektora i umetnika nego na izložbama koje su neposredno prethodile 56. izdanju.

Odluka da se Oktobarski salon događa svake druge godine donesena je uprkos otvorenom jednoglasnom protivljenju gotovo celokupne stručne javnosti. Ono što je usledilo jeste preimenovanje u Beogradski bijenale odlukom Programskog odbora OS, tako da izložba sada nosi dvostruki, zbunjujući podnaslov: Oktobarski salon – Beogradski bijenale. Iako su glavni argumenti za bijenalizaciju Oktobarskog salona bili udvostručenje budžeta i povratak domaćim umetnicima i selektorima, ono što se u stvari desilo jeste da je budžet postao nesumnjivo veći (spekuliše se o 500.000 evra), ali i potpuno netrasparentan, dok su sva tri dosadašnja selektorska imena bila strana: Dejvid Eliot/2016, Gunar i Daniel Kvaran/2018, i Ilarija Marota, Andrea Baćin / 2020/21, a svi su uglavnom izlagali radove stranih umetnika. Nazivi ova tri bijenalna izdanja su indikativni: Ljubavni zanos, Čudo kakofonije, Sanjari.

Usled pandemije Oktobarski salon po prvi put nije održan planirane 2020. godine. Izložba se stoga odvija od kraja juna do kraja avgusta 2021. godine na više lokacija, a centralni prostori su Muzej grada Beograda u Resavskoj ulici i Kulturni centar Beograda, uz niz instalacija na otvorenom u najužem centru grada i u parku Muzeja Jugoslavije, kao i na RTS (radiju i televiziji).

Aleks Izrael, Kulisa neba (bilbord)
foto: Nemanja Knežević © KCB

Selektori 58. izdanja Oktobarskog salona – Beogradskog bijenala (OS/BB) su Ilarija Marota i Andrea Baćin (Ilaria Marotta, Andrea Baccin) iz Italije, koji objavljuju umetnički magazin Kura (Cura) i vode istoimenu izdavačku kuću, ali i priređuju izložbe italijanskih i stranih umetnika u svom prostoru Basement Roma, kao i u međunarodnim okvirima.

izdanje OS/BB odvija se pod slognom „Sanjari“, inspirisanim Bertolučijevim istoimenim filmom. Izložba okuplja 64 uglavnom inostrana umetnika, od čega je svega sedmoro odabrano na konkursu: Marija Avramović (1989.) i Sem Tvajdejl (1988.), Sanja Ćopić (1992.), Nenad Gajić (1982.), Nadežda Kirćanski (1992.), Hana Miletić (1982.) i Sonja Radaković (1989.).

Sonja Radaković, Zauzeto (performans i video)
foto: Nemanja Knežević © KCB - 2

Šta stranim umetnicima i selektorima/kustosima znači da rade u Beogradu? Većinu umetnika zastupaju privatne galerije, koje je Gunar Kvaran artikulisao kao „umetnost je moj biznis” tokom Čuda kakofonije, dok su ove godine bezmalo pedeset stranih privatnih galerija u katalogu potpisane kao zajmodavci ili saradnici. Koliko će ovim umetnicima izložbena prilika na OS/BB otvoriti nove mogućnosti mimo egzotizacije tere inkognite kakav je Beograd? Još važnije – šta bi obeležilo susret ovdašnjih umetnika, stručne i široke javnosti sa stranim umetnicima, da su imali prilike da se sretnu? Koliko će se tih umetnika vratiti da ovde razvija druge radove ili saradnje nezavisno od kustosa i samog OS? I najvažnije: koliko će malobrojni ovdašnji učesnici na Oktobarskom salonu, svi izuzetno mladi, dobiti priliku da svoje radove izlože van ovdašnjih uzanih geografija nakon učešća na OS/BB? Da li možemo da govorimo o saradnji ili govorimo o nečemu drugom, na primer o samopromociji, safari-turizmu, samokolonizaciji, selektivnom vidnom polju?

Savremene umetničke produkcije eksplicitno su neodvojive od konteksta u kome se pojavljuju. Kontekst OS/BB nije samo kontekst Programskog odbora Oktobarskog salona, koji čine predsednica Gordana Goncić (dramaturškinja, v.d. podsekretara Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, ranija direktorka KCB), Marijana Kolarić (istoričarka umetnosti, direktorka MSUB, ranije direktorka privatne galerije Novembar čiji je vlasnik Srđan Šaper), Vladislav Šćepanović (umetnik, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, član Upravnog odbora MSUB, učesnik i potom komesar nastupa Srbije na Venecijanskom bijenalu), Đorđe Ozbolt (umetnik koji je predstavljao Srbiju na Venecijanskom bijenalu, na kome je komesar bio Šćepanović), Svetlana Jovanović (umetnica). Kontekst nije ni samo uvodni tekst u katalogu potpisan sa Kulturni centar Beograda, u kome stoji da „[u Beogradu je umetnost] ne naročito bogata u produkcionom smislu, često tradicionalna ali i pionirski inovativna […]”. Kontekst Oktobarskog salona nije samo apstraktna Evropa, on je svakako kontekst Balkana, Srbije, Beograda. Kontekst su i nezapamćeno materijalno siromaštvo većine stanovnika i duhovna obesmišljenost života u Srbiji. Stvarati i izlagati umetnost u ovom kontekstu jeste pre svega duboka etička dilema. A postojanje ovakvog Oktobarskog salona posvećenog umetnicima i selektorima koji pre ove izložbe nisu nikada ni bili ovde, suočava nas sa pitanjem: kome je posvećena ova izložba?

Na osnovu bijenalnih izdanja Oktobarskog salona može se steći utisak da postoje dva zatvorena kruga koji se nikada ne dodiruju – jedan inostrani i drugi ovdašnji. Životnost umetničke produkcije danas je jednaka međunarodnoj saradnji, međutim spuštanje vasionskog broda sa stranim selektorima i umetnicima, koji za ovdašnje prilike govore nerazumljivim umetničkim jezikom koji zahteva prevod (koji se ne pojavljuje), ne doprinosi uzajamnom obogaćivanju, već produbljivanju antagonizama i daljim polarizacijama ovdašnjih odnosa u profesionalnim umetničkim krugovima, da ne govorimo o širokoj javnosti koja ostaje potpuno skrajnuta i prepuštena sopstvenim površnim utiscima: lepo je ili šta je ovo?

S druge strane, uzajamna isključivost različitih struja u aktuelnoj umetničkoj produkciji u Srbiji/Beogradu karakteristika je OS koja dovodi do isključenja gotovo kompletne ovdašnje umetničke i kulturne produkcije iz OS/BB na račun stranih kustosa, umetnika, pa i dela produkcije. Ovim se samo slabi ovdašnja pozicija kako nas spram nas samih, tako i međunarodno. Iako deluje logično, ispostavlja se da poznavanje lokalnih prilika, ali i izuzetno bogatstvo umetničke produkcije u gotovo nemogućim uslovima nije nešto sa čime su upoznati ne samo kustosi Oktobarskog salona, već i ljudi koji su tim Marota/Baćin postavili na to mesto.

U čemu je jedinstvenost i značaj 58. Oktobarskog salona – 3. Beogradskog bijenala „Sanjari”? Sa neutralnom temom izložbe, izborom gotovo isključivo inostranih umetnika, odlično uobličenim katalogom, klasičnim izložbenim postavkama, nevidljivim radovima u javnom prostoru, glavno pitanje ove izložbe jeste – kakvu vezu izložba uspostavlja sa ovdašnjim kontekstom? Koliko nam ona govori o aktuelnosti upravo ovog momenta u Srbiji i Evropi, šta donosi što je specifično i što će se pamtiti kao duh vremena, kada se i sam koncept izložbe nije menjao od pre pandemije, kada su ga kustosi predstavili javnosti?

Ja vidim da je izložba iskorenjena iz tragičnih nužnosti konteksta u Srbiji, osim nekoliko izuzetaka kao što su radovi Sonje Radaković, Nadežde Kirćanski, Vuka Ćosića ili Bojana Šarčevića, a odsečena od dvosmernog kontakta sa publikom. Izložba se bavi zanosom poetičnog snevanja o vizijama posthumanog sveta, što je u evropskom kontekstu već prežvakana tema. Izložba kao da je zaspala u nekom drugom vremenu i još uvek se nije probudila – lepa, šarmantna, na momente uzbudljiva, ona pripada prošlom vremenu koje je jasno presečeno pandemijom. Sada se nalazimo u vremenu koje ima daleko hitnije ekološke–političke–etičke dileme, tako da se izložba o sanjanju pretvara u košmar – da parafraziram Nadeždu Kirćanski kada je govorila o svom radu.

Nadežda Kirćanski - nista.spec 1.0
foto: Nemanja Knežević © KCB - 1

Od Oktobarskog salona očekujem sagledavanje onoga što je pred nama, da detektujemo ko smo i šta smo danas, sami po sebi i jedni drugima, lokalno i međunarodno, da uspostavi slojevitu intelektualnu razmenu, a ne svodjenje na to da jedni budu počasni gosti a drugi ispomoć. Problem sa stranim kustosima jeste što deo ovdašnje stručne javnosti naivno očekuje da će oni nama pružiti pogled spolja na nas same kao dela nekog idealizovanog svetskog toka umetnosti, što Ljubavni zanos, Čudo kakofonije i Sanjari svakako ne nude. Ono što oni nama daju jeste njihov pogled negde visoko iznad naših glava, koji nas u potpunosti mimoilazi, dok susret, kao sama suština Oktobarskog salona, izostaje.

Spektakularizacijom najprestižnije izložbe savremene likovne/vizuelne umetnosti u Srbiji se ne doprinosi nužnosti da se umetničke i kulturne pojave – ovde i drugde – imenuju i time učine jasnim polazištem za razvoj intelektualne, emotivne, duhovne sfere umetnika, kustosa, teoretičara, publike. Dokle god se poseže isključivo za spoljnim glasom i pogledom, koga ne interesuje ovdašnji umetnički ili golo-životni agambenovski kontekst, sami sebi nikad nećemo biti dovoljno dobri, večito nesigurni i infantilni. A ovdašnja umetnička i kulturna produkcija itekako ima šta da ponudi, utoliko više kada bi se u nju uložilo koliko se ovde ulaže u strane umetnike i kustose.

Štrafta arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.