Beton br.76
Utorak 28. jul 2009.
Piše: Nenad Prokić

Osveta finalne ironije

Kritika predloga Zakona o kulturi

Objedinjujući raspravu u Parlamentu, o dva zakona: o informisanju i o kulturi, vlast je sasvim nesvesno pokazala ono što tako retko pokazuje: smisao za tvrdu realnost, čak i za istorijsku pravdu.
Ima i te kako zaslužene osvete finalne ironije u tome što je taj nakazni kulturni model koji je devastirao zemlju tokom poslednjih dvadeset godina, sa svim svojim pogrešnim uzorima i idolima, i koji nije promenjen ni u najavi u predlogu novog Zakona o kulturi - naterao vlast da navrat nanos donosi promene u Zakonu o informisanju, i to objedinjuje u skupštinskoj raspravi sa Zakonom o kulturi. Vlast to čini kako bi zauzdala podivljale medije u njihovom primitivnom shvatanju demokratskih sloboda. Takvo shvatanje slobode direktno je proizašlo iz naopakog kulturnog modela koji je vladao ovim društvom tako mnogo godina, a koji aktuelna vlast i dalje toleriše i koristi, osim kada „Kurir“ recimo ne napada više samo uobičajene mete, nego i nekog drugog. Baš se pitam koga?
Osveta finalne ironije, koja je nastupila u ovom spajanju rasprava o dva zakona, nekako prirodno je zatvorila jedan od katastrofalnih krugova koje je ovo društvo opisivalo svih tih i ovih godina. Nema, pritom, ni trunke istinskog napora kod autora novog Zakona o kulturi da se barem nešto promeni u suštinskom smislu. Žao mi je, ali bez sveobuhvatne promene tog nakaznog kulturnog modela, ovo posrnulo društvo neće dočekati bolje dane. A neće biti mogućno niti bilo kakvim zakonom zauzdati primitivne medije, nego će se, naprotiv, isto onako kako je na njihovim stranicama pogrešno tumačena sloboda, sada zloupotrebljavati mogućnost tužakanja svakoga za sve i svašta, koju ovakav zakon širom otvara.
Ta mogućnost neće moći da bude zatvorena upravo zbog vladajućeg kulturnog modela o kojem novi Zakon o kulturi nema ništa novo da saopšti. A tek njegovom sveobuhvatnom promenom nastaje nadanje da će taj osetljivi i spasonosni demokratski balans biti napokon mogućan i u srpskom društvu.
Pošto svega toga nema ni u tragovima u predloženom Zakonu o kulturi, propušta se olako još jedna šansa za oštrim zaokretom, a ništa manje od oštrog zaokreta neće biti dovoljno za bitnu promenu. Samo do kraja odlučno formulisanje jednog novog sistema vrednosti, kojim bi se ovo društvo u dugoj i neuspešnoj tranziciji rukovodilo u budućnosti, može biti od neke koristi. Takva nagla promena morala je biti jasno definisana u predlogu ovog Zakona. Formulisanje priželjkivanog kulturnog modela je izostalo, a odatle istovremeno izostaju i sve ostale akti koji tek slede ne mogu biti bitno promene koje zvanični Beograd navodno priželjkuje: u politici, ekonomiji, vojsci i svim ostalim segmentima društva. Kako dugoročne strategije nema, to se na njeno mesto u Zakonu o kulturi nastanila kratkoročna, koja se formira na samo tri godine, i koja nema drugi cilj nego da zadrži postojeće stanje. Pošto smo mi, međutim, društvo u tranziciji koje hoće da uđe u EU, proizilazi da ako ne formulišemo novi sistem vrednosti, pre svega u kulturi, onda to znači da i ne želimo u EU, nego to vlast samo tako priča kako bi prikrila jedan aspekt istine. Vlast koja tako nešto čini jednostavno laže i zamajava društvo, plasirajući isti onaj dobro znani patološki i kukavički strah od svake promene, čije je poslednje epohalno ispoljavanje počelo razbijanjem bivše države srpskim upadom u njen platni bilans, a zatim i svim onim što je sledilo. Taj provincijalni zatucani kukavičluk traje i danas i veoma je primetan i u Zakonu o kulturi.
Kao što je propast počela sa uvođenjem tog nakaznog kulturnog modela, tako i oporavak mora da krene sa njegovom sveobuhvatnom promenom. Nažalost, od toga nema ništa u predlogu Zakona o kulturi, ni na pravnom, pa čak ni na poetskom nivou. U preambuli švajcarskog Ustava stoji: „Kroz uvažavanje različitosti okrenuti smo ka budućnosti.“ To jeste rečeno na poetski način, ali takva velika i jednostavna misao usmerava čitavo društvo u pravcu koji je nedvosmislen i koji je precizniji od svake pravne formulacije. Takva jedna rečenica nedostaje u odeljku Zakona koji govori o strategijama, jer Zakon o kulturi to može, čak i mora sebi da dozvoli. Bez takve rečenice, ceo taj takozvani „krovni zakon“ ostaje bez zidova i stubova, bez kojih krov tek lebdi u bezvazdušnom prostoru u kome nema života. Na osnovu tako lošeg krova, ni ostali zakonski bolji.
Mnogo je pojedinosti, pored velikih opštih nedostataka, koje se mogu kritkovati u Zakonu o kulturi. Jedna od njih tiče se i Nacionalnog saveta. Sa koliko malo pažnje je pravljen ceo Zakon, govori i činjenica da su kao predstavnici univerziteta predviđeni samo članovi koje delegira Beogradski univerzitet, Univerzitet umetnosti u Beogradu i univerzitetski predstavnici iz Vojvodine. Univerziteti u Nišu i Kragujevcu jednostavno su zaboravljeni. Zar nije bolje da Rektorska konferencija odredi svoje predstavnike, nego da univerziteti prate neko selektivno državno teritorijalno određenje? Zatim, tu su i članovi koje delegiraju crkve, pa onda i Akademija. Zar to nisu institucije koje u svojim okvirima već imaju priliku da brinu o kulturi u Srbiji i pritom ne primaju delegirane predstavnike kulture u svoja tela? Zašto bi onda oni delegirali svoje predstavnike u Nacionalni savet pri Ministarstvu kulture, i na taj način dobili još jednu priliku da izlaze iz okvira koji su im namenjeni u savremenim demokratijama, a što su već tako dugo činili na opštu propast. Od člana do člana, od paragrafa do paragrafa, Zakon o kulturi širi oko sebe zadah mrtvila, odsustva sposobnosti da se omogući bilo kakav impuls, svežina nove ideje i odsustva spremnosti da se sprovede drugačiji kontekst od onog koji je na snazi i koji očigledno ne valja. Mnogo veća ambicija, kao i mnogo veća hrabrost i odgovornost bili su potrebni pri sastavljanju ovog Zakona. On je od vitalne važnosti za tranzicioni period u našem društvu, pa se ispostavlja da je ovo samo još jedna u nizu propuštenih šansi koju ovo društvo tako olako propušta, i za koju ćemo opet platiti neku skupu cenu. Uskoro će ceo taj posao, kao i svi oni ostali koji se sa besomučnom odlučnošću odlažu, morati da bude ponovo obavlje.

betonbr76_strafta

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.