Beton br.73
Utorak 16. jun 2009.
Piše: Saša Ilić

Ogled iz okrutne logike „srpskog uma”

Šta je okrutno: zločin ili suočavanje?

Mi nismo vredni pomirenja ako na taj način
odobravamo ubistva iz prošlosti.
 
Hajnrih Bel

Da logično misliti nije lako, pokazuje nam i tekst kritičara poezije Marka Krstića, koji je pod naslovom „Počnimo sa suočavanjem, iako je okrutno“ nedavno objavljen u Kulturnom dodatku Politike u znaku dobrog raspoloženja i novih „događanja“ na sceni. Ispostavilo se da istorijski skup u prostorijama SKZ-a nije podržala samo ta institucija već i najstariji dnevnik na Balkanu. No to nije nikakva novost, kao što nije novost da većina okupljenih pisaca postoji na sceni duže od deset godina a da SKZ kao ni njoj nadređene strukture to nijednom nisu primetile. Kako je onda uopšte došlo do ovog skupa? Ispostaviće se da je proglas Boška Tomaševića „Prema nanotehnologiji književnosti“ (Beton br. 67) pokrenuo raspravu iza kulisa. Na kraju se došlo do zaključka da je rešenje za ovako nešto zapravo u aktiviranju starog mehanizma, tj. pokušaju pripitomljavanja nepoćudnih tendencija na sceni. Tako se i dogodio skup pisaca u SKZ-u.
Zanimljivo je, međutim, kako je kritičar M. K. kao delegat SKZ-a, predočio to čitaocima Politike. Naime, njegovo obrazloženje počiva najpre na gerontofilskom pomirenju sa piscima starije i najstarije generacije. Sledi premisa o demokratičnosti književnog prostora, u čemu se M. K. kao dobar učenik SKZ školice za početnike, poziva na Aleksandra Hemona, ali uzimajući samo ono najbezbolnije od ovog pisca. Sledi zahtev za „modernizacijom i konstituisanjem novog duha srpske književnosti jer“, kako kaže, „drugog izlaza nema – osim unazad“. Naposletku, stiže imperativ da se otpočne sa suočavanjem, ali onako po nalogu, slično komandi „Razvaljuj!“ koju izgovara Miki Manojlović stojeći u džipu, u jednoj od scena Vremena čuda ili onako kako je posle 2000. uvedena veronauka u naš obrazovni sistem („Prekrsti se i počni!“). Dobronamerni čitalac će odmah primetiti da ovde nešto nije u redu i da proces suočavanja, bar kada je literatura u pitanju, ne operiše sa ovakvim premisama. Navešću i zbog čega to nije tačno, a potom ću pokušati da ukažem na moguće izvore ovakvog tipa mišljenja koje ni po čemu nije autentično mudrovanje samog M. K., već se radi o jednoj školi logike koja se obično praktikuje u posttraumatskim okolnostima, kakve su ovdašnje. Ali treba ići redom.
Literatura ruševina, kako je Hajnrih Bel zvao nemačku posleratnu književnost, već u svom nazivu ističe svoj osnovni poetički, ali i politički kredo, činjenicu da je nastajala u pustoši, koju su ostavili ratovi, etnička čišćenja, logori, deportacije, zločini svake vrste, ali isto tako i literatura pisaca starijih generacija, koja je u mračnim vremenima devastirana, ili je zloupotrebljena i stavljena u ratni pogon. Takva literatura nikako ne može zahtevati pomirenje unutar nacionalnog kolektiva, već naprotiv, mora zahtevati upravo iskorak, kako bi taj kolektiv suočila sa pogubnim učincima njegove politike. Za takav poduhvat se ne traži podrška od starijih pisaca, niti od institucija, niti od srpstva, Akademije i SKZ-a, niti od roditelja. Za takvu literaturu nema podrške, ako je zaista literatura. Ona nastaje uprkos okrutnosti društva koje bi da potisne sećanje na zločin.
Pozivanje na demokratičnost književnosti, u interpretaciji M. K., predstavlja zapravo proizvoljno preinačenje citata Aleksandra Hemona, koji je prilikom svog nedavnog boravka u Beogradu, izjavio da „on književnost zamišlja kao prostor komunikacije suverenih pojedinaca“. Kod M. K. je to preinačeno u bezlično imaginiranje same književnosti koja bi trebalo da stvori preduslov za suživot svih aktera književne scene, nikako i suverenih pojedinaca. Ovakvo izvrtanje teza podseća na pozivanje radikala na tekovine demokratije, što ima za cilj samo jedno, ukidanje svake odgovornosti i demokratičnosti. Radi se u stvari o pokušaju da se literatura ruševina prikaže kao dinamična književnost obilja koja funkcioniše uprkos pritisku zločina iz prošlosti. Književnost obilja, kakvom srpsku literaturu uporno pokušavaju da predstave njeni kritičari i planeri, predano sprovodeći restrikciju svih kritičkih i manjinskih glasova u njoj, predstavlja nastavak zločina iz prošlosti drugačijim sredstvima. A kada je reč o književnosti i demokratiji, pre bismo mogli govoriti o neophodnosti suočavanja sa Belovim „Gospodinom X, utvarom demokratije“, čije je prisustvo danas više nego očigledno. Gospodin X je, piše Bel, čovek bez pamćenja, koji istinito naziva preteranim, koji isključuje temeljne principe u želji da raspravlja samo o bliskom i očiglednom (tzv. čistim situacijama), čovek koji (i kod nas) još uvek ima vlast i prodire u same vrhove. Podsetimo se onoga na šta nas i sam M. K. opominje: Gospodin X se, naravno, raduje „povratku velike (srpske) teme“, koju je roman Top je bio vreo reaktivirao, a što je Politika svesrdno podržala. Gospodin X je u tome svakako video potvrdu svojih stereotipnih teza o Bosni (a samim tim i o Sarajevu) kao „zemlji/gradu mržnje“ na koju/i se može samo pucati. Tim pre je i pozivanje na stavove Aleksandra Hemona, u SKZ ključu, više nego cinično.
Na kraju teksta pada komanda o početku suočavanja. Budući da su prethodno stvoreni „logički“ uslovi za to, delegat SKZ-a insistira da se odmah počne sa „konstituisanjem novog duha srpske književnosti jer drugog izlaza nema“. Kao da se radi o novoj liniji proizvodnje u kragujevačkoj fabrici „FIAT Srbija“: „Počnimo sa sklapanjem novog punta, jer drugog izlaza nema!“, a Gospodin X će se već pobrinuti za smanjenje cena kredita kao i za uvođenje opcija staro za novo i sl. Zaboravlja Gospodin X, kao i njegov delegat, da literatura nije „punto“ i da će uprkos njegovim intervencijama na nacionalnom književnom tržištu, doći do depresijacije. Ni montiranje Topa, niti Mrtvih brava, pa ni najavljivanog romanesknog uratka kritičara Slobodana Vladušića, od koga Gospodin X tako mnogo očekuje, neće moći da izvuku sprsku književnu proizvodnju iz autistične zapitanosti nad „nacionalnim udesom“. Književno recikliranje, koje zagovara delegat SKZ-a kada govori o modernizaciji, zapravo blokira kulturu sećanja, zamagljuje srpske zločine, revizionira Srebrenicu, negira logore, deportacije, humana preseljanja o kojima je Gospodin X svojevremeno i te kako vodio računa, ali je u međuvremenu zaboravio na sve to. Ukoliko ta nova literatura ne krene od premise da se okrutnost nalazi upravo tu, onda se nipošto ne može govoriti o književnom suočavanju već o ispadanju iz logičkog prostora. Jedino u tom prostoru se stavovi delegata SKZ-a mogu prihvatiti kao istiniti, Aleksandar Hemon može biti upotrebljen kao zagovornik literature po meri Gospodina X, SKZ može sloviti za modernu instituciju sa svojim starim ratnim rukovodstvom, i jedino tu može biti izrečena laž o tome kako nas je, eto, zadesila nesreća a da pritom mi nikada nismo naudili drugima. S druge strane, povratak literature i mišljenja o književnosti u logički prostor mogao bi označiti početak dekonstrukcije srpske utvare demokratije.

Foto za Beton iz UKS-a: Milica Jovanović / No Comment

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.