Dok se na prolazak olimpijske baklje ovde u Šefildu gleda kao na jedistven događaj, mene mase u špaliru, svečana bina, festivalska atmosfera i nestrpljivo iščekivanje neodoljivo podsećaju na nekadašnju Štafetu mladosti. Sličnosti, kako ću pokušati da pokažem, prevazilale nivo koreografije i zadiru u domen ideologije.

Utemeljena neposredno posle rata kao Titova štafeta, koja se maršalu prinosila za rođendan, manifestacija je nosila ideološki jasnu poruku u, reklo bi se, sovjetskom duhu kulta ličnosti. Od 1957 godine događaj menja ime u Štafetu mladosti a Maršalov rođendan postaje Dan Mladosti. Ideološka poruka tako postaje nešto suptilnija - ne slavi se baš Titov rođendan kao takav, nego Dan Mladosti, pa gro donosilaca štafete čine mladi radnici i radnice, seljaci i studenti. Ipak, osim nešto izmenjene koreografije, simbolika ostaje ista - donosioci štafete biraju se po principu nacionalne zastupljenosti, njihovi ideološki i moralni profili moraju biti besprekorni, a o svemu odlučuju zvanični partijski i državni organi; unapred sastavljena poruka upućuje se direktno maršalu na stadionu, uz sletove i direktan TV prenos.
Moderna olimpijska baklja, po svemu sudeći, proizašla je iz ideološke matrice nemačkog nacional-socijalizma. Prvobitni plamen imao je, dakako, obredni karakter - pagani su odvajkada palili vatre u čast svojih bogova, što Srbi za Petrovdan i Ivanjdan takoreći i dalje rade, a stari su Grci tom obredu dali i nešto specifičniji, lokal-mitološki karakter - paljenje vatre simbolički obeležava čin kojim je Prometej ukrao vatru od Zevsa i poklonio je ljudima.
Paljenje olimpijskog plamena, međutim, nije praktikovano odmah nakon obnavljanja olimpijskih igara. Prvi su se toga setili Holanđani 1928, a prenos plamena iz Olimpije i trčanje sa bakljom uvode, predvidljivo, Nemci na berlinskoj olimpijadi 1936. godine, proslavljajući Trijumf nacističke volje uz arijevsku simboliku i aproprijaciju ničeanske antihriščanske filozofije koja favorizuje aristokratsko-ratničku etiku i pretsokratovsku misao.

U poređenju sa rečenim svetkovinama, olimpijska procesija „London 2012“ izgleda ideološki neutralno i ima upadljivo lokalni, ceremonijalni i transparentan karakter. Nasupot šačici brižljivo probranih YU štafetara, slavu olimpijske baklje pronosi kroz Britaniju, Severnu Irsku i okolno ostrvlje 8000 tzv „inspirativnih ličnosti“. Svega deset posto njih čine poznati sportisti i javne ličnosti, dok ostale slobodno predlažu poznanici i prijatelji a delegiraju lokalne samouprave, organizatori i sponzori (Koka Kola, Samsung, Lojds). Preduslovi za štafetare su zaista skromni - morate imati 14 godina, biti u stanju da pretrčite 400 metara, i imati izvesne zasluge za lokalnu zajednicu. Nema mesta iscrpljujućoj procesiji iz ruke u ruku i podvizima poput čuvenog Stipa Eterovića koji je, pod vatrom albanskih bandita i uz to ranjen u nogu, dohvatio ispuštenu štafetu tokom preplivavanja Skadarskog jezera i herojski je izneo na obalu. Britanska štafeta će tako čak četiri petine puta provesti u sigurnosnom kombiju, a svaka od „inspirativnih ličnosti“ nosiće je skromnih 300 metara. Umesto ideološki sublimirane poruke maršalu, olimpijskog bakljaša dočekuje voditelj sa par prigodnih pitanja. Kompletna akcija, naslovljena „Blistavi trenutak“ („Moment to Shine“), više odgovara vorholovskoj ideji o pet minuta slave negoli ideološkoj potki gorenavedenih manifestacija. Uz to, primetna je i transparentnost u čitavom procesu - sve kandidature i biografije bakljaša su javno dostupne, trasa prolaska štafete poznata je nedeljama unapred, a posebna pažnja poklanja se informisanju građana o tačnom trajanju prekida saobraćaja tokom prenosa štafete.
I tekuća olimpijska štafeta, držim, ipak ima ideološku pozadinu. Šta, naime, kvalifikuje nekoga kao „inspirativnu ličnost“? Među šefildskim bakljašima nalazimo, na primer, Hibak Ismail (Hibaq Ismail), dvadesetogodišnju fudbalerku koja promoviše ovaj sport među muslimanskim ženama, ali nema, recimo, mladih muslimanki koje odgajaju petoro dece ili belih samohranih majki. Prozapadno i profeministički orijentisane muslimanke smatraju se dakle inspirativnima, dočim su one proislamski i tradicionalno orijentisane neinspirativne. Inspirativne ličnosti su, dalje, listom aktivisti koji se bave humanitarnim radom, širenjem svesti o bolestima i bolesnima, popularizacijom sporta i zdravlja. U pitanju je, dakle, delovanje posebne vrste - nema političkih aktivista, boraca za prava, lajavaca protiv vlade i sistema, društvene subverzije.

Inspirativno je prema tome isključivo delanje koji se artikuliše u okviru postojećeg društveno-političkog ustrojstva, ne i ono koje ga problematizuje ili preispituje. Dodamo li tome da je Londonsku baklju u Olimpiji upalio, kako bi rekao Teri Iglton, „besprekorno torijevski“ Bekam, a da je zvezda šefildske povorke Sebastijan Kou, četvorostruki osvajač olimpijske medalje i potonji poslanik konzervativaca, „London 2012“ odiše istim duhom kao i nedavne proslave kraljevskog venčanja ili kraljičinog rođendana - u pitanju je još jedan mejnstrim događaj koji kodifikuje postojeće društveno ustrojstvo.
Ideološka poruka ne nestaje ni kada se sama baklja izgubi iz vidnog polja, naprotiv. Prolazak same štafete traje nekoliko sekundi, a festivalsku atmosferu šire prateći Dabl Dekeri sa logom sponzora - Koka Kole, Samsunga i Lojdsa, sa kojih razgdragani plesači i plesačice promovišu veselu i bezbrižnu kokakola stranu života. Tek tu, dakle, počinje pravi provod. Nasred šefildske Knez-Mihajlove parkiran je kokakolin kombi, ispred kog se red se proteže u nedogled. Nudi se besplatno slikanje sa replikom štafete, uz KK logo u pozadini. Večita uspomena na olimpijadu i brend.
U najkraćem, tekuća olimpijska procesija takoreći sadrži svet savremenog zapadnog liberalizma u malom. Transparetnost i demokratičnost britanske olimpijske bakljade funkcionišu samo unutar unapred utvrđenog okvira koji računa na prethodno potvrđenu lojalnost i konformizam, i na aktivizam koji se, uvijen u oblande kapitalističke kompetitivnosti i protestantske etike dužnosti, svodi na širenje svesti o marginalijama, prikupljanje pomoći, volontiranje i sl. Britanska olimpijska procesija je, dakle, uspela da, suptilno i nenametljivo, u flašicu Koka Kole upakuje iluziju o postpolitičkom, postkonfliktnom društvu bez antagonizama, u kom nije problem nepravedna raspodela dobara i društvenih mogućnosti, a kompetitivnost i radna etika garantuju uspeh. Na tome im ideolozi berlinske olimpijade i Titove štafete mogu samo zavideti.