Beton br.155
Sreda 21. januar 2015.
Piše: Adriana Sabo

OBRAZOVANE I BOGOUGODNE


Kako je sve počelo...


Na dan najradosnijeg hrišćanskog praznika, Medijski javni servis je svojim vernim gledateljkama i gledaocima darovao televizijsku premijeru filma Put ružama posut [1], koji su neki imali prilike da pogledaju još 2013. godine, kada je premijerno prikazan u Centru Sava. Onako najedeni prasetine, sarme i sličnih đokonija i pospani usled silaska sve krvi iz glave u želudac, mogli su građani i građanke Srbije da čuju i vide priču o princezi Oliveri, ćerci kneza Lazara i knjeginje Milice, ispričanu u dokumentarno-igranom filmu snimljenom sa blagoslovom Srpske Pravoslavne crkve. Realizovan je i pod pokroviteljstvom fondacije „Princeza Olivera“, koja okuplja „srpski kreativni potencijal u cilju negovanja duhovnosti, istorijske i kulturne baštine Srbije“, ali i očivanja dostojanstva „srpskog ženskog bića“. Kažu, pre nego što se pristupilo snimanju filma, urađeno je temeljno arhivsko istraživanje, te je ovaj dokumentarac sa igranim segmentima u potpunosti istorijski utemeljen i kao takav bi se trebao puštati osnovcima, kao deo časova iz istorije.


Sve što nama treba, postoji u ovom filmu: i Kosovo, i Kosovski boj, Srpstvo – koje je, kako saznajemo iz istorijski utemeljenog filma, postojalo i u 14. veku, daleko pre nego što su se neki tamo evropski pametnjakovići setili da izmisle koncept nacije – mučeništvo, Pravoslavlje, hrabri muškarci, smerne žene, a sve je to začinjeno proročanstvima i natprirodnim pojavama, kišom varnica, seljanima koji po putu bacaju latice ruža itd. Posebnu „aromu“ ovom filmu, daje činjenica da je ulogu pripovedača dobio Milan Caci Mihailović – u narodu poznat i kao Jelenče Vilotić (pročit'o ga je Radovan III još onda), čiji je lik sam Dušan Kovačević opisao rečima „da nije takav kakav jeste, možda bi bio pesnik onakav kakav nije“.


Po koncepciji i sadržaju ovaj film – čudna li čuda – ne donosi ništa spektakularno novo, već iznova utemeljuje stare dobre, tradicionalne vrednosti, što se i dâ očekivati od filma koji je blagoslovila lično SPC. Posvećen je nepresušnoj temi gubitka Kosova, smrti kneza Lazara i pada Srbije – na šta god se ovaj termin odnosio u srednjem veku – pod osmanski teror. U centar zbivanja je, makar samo formalno, postavljena najmlađa ćerka poginulog vladara koja je, nakon poraza njenog oca na Kosovu, data sultanu Bajazitu kao zalog mira. Ono što svakako upada u oči jeste konstrukcija ženskosti koja je u ovom filmu začinjena na poseban način, a koja jeste simptomatična za šizofreno društvo u kome živimo.


put-ruzama-posut-1


Nema veze što si pametna


Ono što je moglo predstavljati izvestan problem kreatorima filma, jeste činjenica da je princeza Olivera bila obrazovana i pametna žena i kao takva poprilično moćna i uticajna. Kao sultanija jednog od najmoćnijih carstava tog vremena, videla je sveta i naučila štošta, te bi bilo izuzetno problematično pretvoriti je u poslušnu, pasivnu ženu koja radi šta joj se kaže. Ili možda ne bi? Put ružama posut je prikazuje kao mučenicu, a njen život je povod da se isprede „istorijska“ priča čiji su centralni likovi knez Lazar, sultan Bajazit I i despot Stefan Lazarević. Odnosno, da se afirmiše već dobro poznati mit, koji će biti začinjen po nekom istorijskom činjenicom, kako bi se osigurala njegova verodostojnost. Poenta filma bi u tom smislu bila: Olivera se žrtvovala i predala u ruke Bajazitu – koga je zatim, svojim ženskim čarima zavela i zaludela – a pošto je bila obrazovana i mudra, koristila je svoj uticaj na sultana da pomogne bratu. Svoju pamet, stavila je u službu srpstva i tako ga spasla, žrtvovala se za svoj narod i bog ju je zbog toga nagradio. Iliti, da citiram pripovedača koji, opet, citira Konstantina Filozofa, žrtvovala se kako bi bilo spašeno „hristoimenito stado, od vukova koji su ga klali“. Potresno.


Elem, lik princeze Olivere iz ovog filma jeste upravo predstava idealnog, dostojanstvenog „srpskog ženskog bića“. Mi obične smrtnice, ipak, nikada nećemo dostići njenu veličinu – jer nas, valjda, nikada neće dati Turčinu u harem, niti će našim očevima biti odrubljene glave, ali uvek možemo da se potrudimo. Olivera je mladost „darovala“ svome narodu i državi, uradila je kako joj je naređeno. Bila je obrazovana, pametna i snalažljiva, ali je te svoje osobine stavila u službu muškaraca koji su je okruživali i kojima je sa radošću služila. Jedina želja joj je, kažu, bila da ne ostane kod Bajazita doveka. Bog ju je za žrtvu nagradio time što je osnažio Tatare koji ubiše sultana, a Oliveru pustiše da se vrati u zabitu domovinu i tu živi mirno i povučeno. Kao takva se nikada nije ponovo udala, niti rodila decu, dakle Bajazitu nije podarila naslednika, a nikada nije prešla ni u islam.

Drugim rečima, u priči princeze Olivere, jasno vidimo u kom smeru se kreću pravoslavno-tradicionalistički diskursi, odosno na koji način se otupljuju oni koje bismo nekada zvali feminističkim. Naime, jedan od temeljnih zahvata takozvane feminističke istorije, jeste svakako i osvetljavanje života žena koje je mainstream istorija zaboravila, što bi razmatranje života ove princeze svakako bilo. Na taj način, pokazano je, između ostalog, da je istorija veoma krhka stvar, i da bi bila mnogo drugačija da su u nju bile uključene i priče o ženama koje su na nju nesumnjivo uticale. Ipak, ono što je bio primarni cilj ovog filma i fondacije koja se zalaže za očuvanje dostojanstva (pravoslavnog) „srpskog ženskog bića“, bio je da se snaga, pamet i hrabrost jedne žene – te potencijalna opasnost koju mogu imati za prihvaćenu verziju istorije našega naroda – u potpunosti otupe i podrede narodu, državi, vlasti i crkvi koji su sjedinjeni u jednom. Pošto zvanični udžbenici iz istorije princezu Oliveru ne pamte – ili barem nisu u moje vreme – na ovaj način joj je dozvoljeno da se u srpsku istoriju upiše, ali pod uslovom da svoja „emancipatorska“ svojstva stavi u službu šovinističke, nacionalističke, ksenofobične, homofibične..., nacije.


Пут_ружама_посут


Put ružama posut je još jedan u nizu primera negativnog odnosa države i crkve prema obrazovanim ženama. Neki su govorili o tome kako obrazovane žene – dakle, feministkinje (?!) – mrze porodicu, brak i crkvu, pa samim tim slave „homoseksualizam“ i satanu, jedu malu decu i valjda lete na metli (ili usisivaču, pošto ih, tako obrazovane, mrzi da metu podove, kako se to radilo u stara dobra vremena). Onda pređu tridesetu, ne odazivaju se na reč 'mama' i ne rađaju srpčad, tako dragu bogu i patrijarhu. A ima i onih koji su spremni da nam – kao i Oliveri – tu pamet oproste (kad smo već toliko zapele, ipak dogovor kuću gradi), ukoliko je iskoristimo u korist tradicije, naroda, a na sopstvenu štetu. U svakom slučaju će nam bog platiti za našu žrtvu. Na onom svetu, po svemu sudeći.


Tako se mi, u suštini, vrtimo u krug. Tradicionalistički diskurs uporno jača, u njega se u integrišu elementi diskursa koji su nekad smatrani emancipatorskim i svi zajedno se postepeno vraćamo u srednji vek. Jedan od ključnih zahteva feminizma – pravo žena na školovanje i obrazovanje – stavljen je u službu Tradicije. Sada možemo biti i obrazovane, pametne, hrabre i snažne, a istovremeno moramo biti smerne i povučene. Pogledajte samo princezu Oliveru.


[1] Film je režirao Marko Novaković, dok scenario potpisuje Olivera Šaranović

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.