U trenutku dok ispisujem ovaj tekst FB grupa Boemski sindikat broji 1627 članova, simpatizera i podržavalaca nečega što smo mislili da je odavno bačeno u ropotarnicu i svetske istorije ali i istorije Beograda. U pitanju je jedno prevrednovanje ne samo pojma boem i njegove istorije već i sindikalnog rada i shvatanja sindikalne borbe.
Prva sindikalna praksa je bojkot, kako se tamo navodi - klubova, brendova, promotera, sponzora, buking agenata, DJ-eva; zatim štrajk, gde se objašnjava kako su „zabavljanje i afirmativna komunikacija najsubverzivniji oblici štrajka i sindikalne borbe u Beogradu“; lock out -odbijanje da se napusti klub, sve do ispunjenja zahteva; lobiranje; edukacija - kultuno-politička; kućne žurke - za odabrane. I na samom kraju stoji da DJevi i klubovi ne postoje bez njih, publike. Odmah odatle možemo se uputiti na njihov blog boemskisindikat.blogspot.com, na kome su ne slučajno okačeni tekstovi Tristana Care Dadaizam i Manifest dekadentne akcije, Manifest Luthera Blissetta, kratak svrt na Zenit, kao i 15 teza o savremenoj umetnosti Alana Badijua. Oni su dakle prva organizovana samosvest srbijanske klupske scene i prva značajnija kritika celokupnih klabing dešavanja od početka devedesetih. Jedna vrsta istraživanja odgovornosti za elektronski muzički ukus generacija koje su tu vrstu muzike slušale tokom devedestih, pa i dvehiljaditih. Posebno instruktivan tekst, koji nas iz prve ruke može uvesti u skrivenu stranu izgradnje srbijanske klupske scene jeste DJ-intervju koji su zajedno napravili Gordan Paunović, sound artist, novinar i doajen beogradske klupske scene i Vlada Janjić, veteran bg klabinga, naporedo postavljajući jedan drugome pitanja. Intervju nosi naslov Krv,suze,znoj i amfetamini. Informativan je iz više uglova, jer nam otkriva ne samo ključne aktere i graditelje scene, već i kontekst društva i kulturne istorije.
Ovaj neobični poduhvat beogradske urbane scene podsetio me je na moje prvo elektronsko iskustvo u novosadskom klubu Contrast, koji je zaista u to vreme bio avangardni ambijent iz koga će izaći neki od vodećih aktera klabinga u Srbiji. Ono što je tada krasilo taj klub bio je upravo taj plemenski vibe, minimalizam i po pitanju prostora i po pitanju same publike koja je dolazila da sluša house iskovan na licu mesta, dok su se smenjivali mladi DJ-evi iza čijih su leđa stajale stotine uredno posloženih ploča koje su nabacivali, obično završavajući svoje setove sa nekom pesmom Faithless-a ili Prodigy-a.
U Contrastu rađala se zaista jedna drugačija muzička kultura, nešto što će tek doći u svom punom obliku, ali se nikada ne može zaboraviti avangardnost tog prostora i posvećenički izrazi lica DJ-eva koji su tek stasavali za veće i probranije muzičke ukuse pred kojima će se predstaviti.
Uvek sam nekako bacao odgovornost za muzički ukus savremene Srbije na miloševićevsku kultur-političku grupaciju koja je sasvim svesno promovisala i uzdizala trubo folk i sve moguće metamorfoze tog muzičkog ogledala devedestih. Nikada nisam slutio da su odgovorni i oni drugi, oni koji su itekako mogli i umeli da koriste ekstremnu zatvorenost srbijanskog kulturnog prostora i promovišu svoje konstrukcije šta je to aktuelna svetska elektronska ili metal, punk, rock and roll scena. Uvek postoje ti kerberi koji umeju da profitiraju na našem muzičkom neobrazovanju i neobaveštenosti. Postojali su dakle pioniri posvećeni i požrtvovani koji nisu padali na keš već su imali jedan vizionarski pogled na muzički prostor i na uši koje su se rađale, dovoljno mlade da se deformišu svakakvim muzičkim smećem. Intervju sa Paunovićem nas vraća u istoriju ali nas provocira da identifikujemo današnje aktere muzičkog establišmenta u Srbiji, moćne pojedince koji imaju dovoljno znanja i lukavstva da i danas iskoriste naivne uši, bez obzira što je Srbija otvorila sve svoje granice. Muzičko more je nepregledno i roniti po tom moru i izvući ono najbolje je jedna ogromna odgovornost, baš kao i jednog izdavača koji će iz miliona naslova koji su se u međuvremenu pojavili izvući baš taj i njime osvežiti fond knjiga.
Iako nekome može da izgleda da je ovo jedan egzotični skup ljudi koji se bave jednim uzaludnim poslom, u pitanju je ipak jedna od možda najbitnijih kulturnih pojava u novijoj urbanoj kulturi Beograda. Pronašli su ključnu reč, postavili ciljeve koji su dovoljno izazovni ali i zabavni i sada samo treba da krenu u prvu razgradnju Beogradske klabing scene. Poželimo im srećan lock out i srećan štrajk, štrajk koji ni Beograd, ali ni nijedan sindikat u Srbiji još nije doživeo.