Beton br.78
Utorak 25. avgust 2009.
Piše: Đerđ Serbhorvat

Nova nepismenost

STANJE NA PUTEVIMA

Prerušen u mađarskog turistu, gledao sam vaterpolo utakmicu između Srbije i Hrvatske u dalmatinskoj konobi u Mlinima kod Dubrovnika. Otkad nam više ne trebaju vize za Hrvatsku, par puta sam bio tamo, između Cavtata i Dubrovnika, gde mi je inače drug iz razreda iz osnovne škole poginuo pre 17 godina. Bilo je to u julu 1992, gušteri i džombe Vojske Jugoslavije (koji su počeli kao gušteri u JNA) ručali su negde gore na planini iznad Staroga Grada, a granata je pala između mladih i nedužnih u vreme kad najnovija Jugoslavija zvanično uopšte nije ratovala. Šta je tamo tražio zalutali korpus (čini mi se da se još uvek zvao crnogorski), više niko ne pita. Dabome, u julu 1992. godine i sam Đukanović više se bavio unosnim poslovima, nego oslobađanjem Raguze.
Brat blizanac mog druga iz razreda pričao mi je da je u onom trenutku, kad mu je brat poginuo „na pogrešnom ratištu“, pao sa skele na gradilištu u Budimpešti, gde je radio kao tesar. A ker u porodičnoj kući prestao je da jede dok nije izdahnuo. Za to vreme fotografija mog školskog druga je polako bledela... Život je čudo, ali barem ide dalje: u Mlinima i u okolnim mestima na svakoj zgradi stoji novi krov, mada ima još dosta ruševina, pogotovo hotela. U ruševinama je i Titova vila u Kuparima – kao čeka na obnovu, niko to ne kaže, ali čovek jednostavno oseća miris korupcije.
A u konobi mladi čekaju utakmicu, evo, svi su optimisti, čovek koji se ponaša kao da je vlasnik kafane (možda i jeste) viče „Srbija, Srbija“, a ostali se ironično smeju na „gazdino“ navijanje. Svi naručuju gemišt, i ja ga pijem pozadi u ćošku, a Hrvati dobro stoje, već na početku vode sa dva nula. Meštani samopouzdano komentarišu „tekmu“, al’ onda krenu tzv. „naši“, i džabe piju po dva gemišta ili piva u svakoj četvrtini kad „naši“ pobeđuju. Samo jedan mladić, otprilike dvadesetogodišnjak, psuje Srbiji i sudijama majku četničku – on verovatno u životu ni Srbina, a kamoli četnika, uživo nije video. A sigurno nije čuo ni vest da se nedaleko odande, preko brda, u Trebinju osniva četnički univerzitet, sa doktorima, poznatim profesorima i akademicima. Pošto su nauka i obrazovanje u „pravnoj“ državi nedodirljivi i imaju zakonom zagarantovanu široku autonomiju, naravno, niko ne dira ni taj Univerzitet za Mržnju, Odsek Klanje, valjda zbog poštovanja principa iz Bolonje.
Dok putujem kući, gledam table na ulazu u naseljena mesta. Sve do Mostara natpisi na ćirilici su „uredno“ precrtani, ali u Mostaru već uočavam toleranciju, mada, verujem, više zbog toga što su table postavljene previsoko, i što u Mostaru nije problem ćirilica, nego vehabije, a vehabijama su problem Bošnjaci, koji piju i slave pobedu nad neprijateljem. Kao što posle Pala bilbordi pozivaju na slavlje nekakvih srpskih brigada koje su isto tako „pobedile“ u prošlom ratu (očito: svi su pobednici). Naravno, u Sarajevu nigde ne piše kako da stigneš do Beograda, eh, ko hoće u Srbiju, neka se snađe. A jedva možeš naći i granični prelaz za Srbiju. I obrnuto: ako pređeš Drinu kod Loznice, nigde ne piše u kom pravcu je Sarajevo – ipak si u Republici Srpskoj, jebeš turiste, strance i sve ostale koji ne znaju put.
Zato mi izgleda skroz normalno što su u Vojvodini na mnogim mestima prefarbani natpisi na jezicima manjina. A kod Bačke Topole, ako hoćeš da skreneš na tzv. autoput, svi natpisi su na ćirilici – „говори српски да те цео свет не раѕуме.”

 

BILINGVALNI POŽAR

Nekako stižem nazad u Mađarsku, ovde saobraćajni znaci nisu toliki problem – više to što nadležna služba kosi travu pokraj autoputa baš kad je najveća
gužva, kad Turci, Srbi, Rumuni i Bugari, sav taj gastarbajterski svet, odjednom pohrle prema granici. Ali košenje trave ne može da se odloži, valjda postoji neki poseban propis donet u Briselu s ciljem da ti radnici izgube još koji dan, da im se još malo skrati odmor, jer umornog, iscrpljenog čoveka lakše je kontrolisati.
A u Slovačkoj su doneli novi zakon o jeziku i pismu. Po njima, treba sačuvati slovački od propadanja, i svaki Slovak ima pravo da sve može da pročita i na slovačkom na čitavoj teritoriji Slovačke, uključujući i mesta gde žive uglavnom ili isključivo pripadnici manjina. Naravno, radi se o mađarskoj manjini. Ali poenta nije u samom zakonu, imaju takav i Francuzi, skoro svaka zemlja čuva svoje pismo, jezik i neke svoje izmišljene tradicije, kako bi rekao Hobsbaum. Slovački zakon je poseban po drakonskim kaznama. Tako na javnom skupu, npr. u jednoj školi, gde inače nema nijednog Slovaka, čitav program mora da se odvija i na slovačkom, ili bar pozdravni govor... Na svakoj spomen ploči mora da stoji i natpis na slovačkom. I na maturantskim panoima. Inače sledi kazna – do pet hiljada evra. Pa sad Mađari i Slovaci opet psuju jedni drugima mater, naravno, svako na svom jeziku, jer nivo takvog govora još ne spada u domen zakona. Pravnici uživaju u temeljnom manipulisanju zakonima, pa neki tumači kažu da ako Mađar u Slovačkoj u mađarskom selu javi vatrogascu da je izbio požar na mađarskom jeziku, dakle, vatrogascu koji je takođe Mađar i kojeg zna još odmalena, vatrogasac po pravilu mora i na slovačkom jeziku vikati da je izbio požar, jer je na državnoj telefonskoj liniji (a vatrogasac naravno, obavlja državne zadatke) i obavezan je služiti se državnim jezikom - inače sledi kazna. Moram još da spomenem da istoričari u Slovačkoj – Slovaci i Mađari - rade na novim, multikulturalnim udžbenicima iz istorije. Pošto će u njima Slovaci koristiti izraz Praslovak, Mađari će moći da kažu za sebe da su na ove prostore stigli kao Pramađari...
No, ne brinu samo male nacije i države na ovaj način o svojim manjinama. U ukrajinskim osnovnim školama – čitam u novinama – trebalo je napisati sastav na temu Jedan dan ukrajinskog pračoveka. Pošto su neke ostatke „ukrajinskog pračoveka“ upravo pronašli na nekim mestima gde žive Mađari, odmah je došlo do prepirke - kako je moguće da je pračovek Ukrajinac, a ne Mađar?! Srećom, naučnici su na nekim kostima iz tog pra-vremena našli geografsku kartu Ukrajine, neko je već onda sve to znao i nacrtao, pa je dilema rešena, osnovci su morali da pišu o pračoveku Ukrajincu (za divno čudo, niko nije forsirao da taj pračovek bude pravoslavac, ili bar hrišćanin).
I onda me zbilja ne čudi što se u Srbiji opet, po ko zna koji put, otvaraju rasprave o odbrani ćirilice. Ja sam za to: da, treba braniti ćirilicu, treba braniti pismenost. Ali dok vlada ovakva nepismenost, smatram da bi prvo trebalo naučiti pisati i čitati, pa tek onda krenuti u odbranu. To što neko u blizini Bačke Topole misli da će ćirilicu sačuvati tako što će zbunjivati Turke i turiste iz Zapadne Evrope, neminovno me tera da pomislim kako ovu zemlju u prvom redu treba odbraniti od potpuno nepismenih, kojima bodu oči sva druga pisma, jer ih ne znaju.

betonbr78_strafta

ZABRANJENO ČITANJE

Meni je taj slučaj kod Bačke Topole, gde sam inače službeno rođen, posebno interesantan, jer iz Bačke Topole je predsednik Skupštine Vojvodine, koji se izborio da baš u njegovom gradu bude kamp tolerancije. Dolaze tamo i stranci (ako pronađu put), ali pogotovo mladi iz Srbije, pa tamo igraju košarku i ostale sportove, mada ja mislim da sport uopšte ne doprinosi prijateljstvu, to je više filter za agresivnost. Jer, ako se vratimo vaterpolu, meni je baš nekako užitak da gledam utakmice kad igraju Srbija, Hrvatska, Mađarska, a odnedavno i Crna Gora. U svom selu sam u mogućnosti da pratim utakmice iz sve četiri zemlje, a uz to razumem i „domaće“ komentatore, i moram da kažem da takve jednostrane, agresivne, a samim tim glupe i štetne komentatore, tzv. sportske novinare, nigde drugde nisam čuo. Nije sporno da su sportski uspesi važni za lični i kolektivni identitet, ali takvi komentari su smešni i istorvemeno odvratni: nije lako suditi na vaterpolo utakmicima, ne možemo ni mi, gledaoci, videti tačno šta se dešava u vodi.
Po uhodanoj šemi, u prvoj četvrtini komentator još psuje sudije, ali u drugoj to je već i njemu dosadno, obećava nam da se više neće baviti suđenjem. A onda na red dolazi vređanje protivnika: „E, ovi su baš takvi“. Ovi: Mađari, Hrvati, Srbi i Crnogorci – kaže mađarski, hrvatski, srpski i crnogorski „novinar“. Njihovo izveštavanje je ispod svakog profesionalnog nivoa. To je poslednji, deveti krug pakla – nisam to video ni na fudbalskim utakmica, tamo se po pravilu mržnja ipak jače oseti. Zato su za mene vaterpolo utakmice simbol te nove nepismenosti, zato su mi ovi sportski komentatori mrskiji nego izveštači sa ratišta koji su onomad rekli da će Dubrovnik odmah biti oslobođen, a ako ne, razrušen pa sagrađen da bude još lepši i stariji.
Zato i ne mislim da treba sankcionisati samo te novinare, koji su huškali na ratištima, nego i ove, sportske. Ili ih bar treba upisati na neki fakultet i doškolovati, naravno, ne na onaj četnički. Jer se sećam onog „davnog“ leta, kada je poginuo moj prijatelj - bio sam vojnik, i gledali smo Olimpijadu u Barseloni, na kojoj smo „mi“ nismo učestvovali, samo pod nekakvom međunarodnom zastavom. A jedna mađarska plivačica, Kristina Egersegi osvajala je zaredom zlatne medalje. „Tvoja Kristina“, rekao mi je jedan iz Novog Bečeja, sa kojim sam pre toga bio u dobrim odnosima, jer sam mu ispričao kako je moja majka rodom iz te varoši sa Tise. Ali zbog „moje Mađarice“ toliko me je počeo mrzeti, naravno sve uz „dušebrižno“ bodrenje komentatora koji su uvek napominjali da ovi „drugi“ pobeđuju, jer su nama nametnute „neopravdane i ničim izazvane sankcije“, da sam se ja počeo moliti da Kristina prestane sa osvajanjem medalja, jer me je već bio uhvatio strah. Ali moje molitve nisu uslišene, i ona nije stala do svog četvrtog zlata.
Drugi moj greh na „onoj“ karauli, odnosno ono što je nerviralo druge vojnike, bilo je čitanje jedne knjige koju sam tamo našao, romana „Na Drini ćuprija“. Ali nije im smetalo to što je knjigu napisao neki Andrić, koji je bio Jugosloven, svojataju ga i Srbi i Hrvati, ili što je pisao pozitivno o Turcima, o Bosni. Problem je bio što ja - čitam!
Bez obzira što je knjiga bila štampana ćirilicom.

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.