Beton br.4
Utorak 19. septembar 2006.
Piše: Marija Nenezić

Nije svejedno

Na pitanje gde će objaviti svoju knjigu, mlad i talentovan pisac odgovara: Svejedno.

Nedugo zatim, knjiga se nađe pod zaštitnim znakom jedne narodu sklone izdavačke kuće, a ono u šta je pisac uložio mnogo kreativnog truda odmah pored knjige Teodore Tare!?
Tada se seti svoje nehajne rečenice, ali sada bez poleta i s uverenjem da u izboru izdavačke kuće ne može biti svejedno.
Šta se kasnije desilo s njegovom knjigom prepuštamo vašoj mašti, ali svaka sličnost sa stvarnim likovima u ovoj maloj priči o slučaju mladog pisca je namerna. Doduše, pisac može biti i sredovečan, poznat i dobar, ali to stvar čini još gorom. Pristanak na..., sa svim onim što implicira tako uslovljena situacija, svakako nije isto što i složiti se sa...
Da li pojedini pisci koji jesu dobri, ili ih je marketinški potez čaršije evidentirao kao takve, pristaju da objave knjigu kod Narodne knjige ili se slažu s uređivačkom politikom te kuće, tajanstveno je i nesaznatljivo, jer je dobro poznato da su pisci osetljiva i sujetna bića. A i što bi bilo važno kada se knjige štampaju i ima ih, pitaće se neki. I to uglavnom oni koji uz primerak dnevnih novina redovno uzmu i pokoje delo domaćih ili svetskih klasika i redovno ga ne
pročitaju kod kuće, jer za to nemaju vremena, a ni navike.
I kad smo već kod kiosk-izdanja, nužno je podsetiti se apologetskih reči prvog čoveka Narodne knjige:
„Knjige na kioscima nisu nikakva posebna, niti propisima regulisana ponuda čitaocima. Između ostalog, zbog toga što još ne postoji zakon o izdavaštvu“. I dodaje: „Kome može da smeta što dobra književna dela dolaze do čitalaca na ovakav način? Da li izdavači kojima smeta, objavljuju bolje knjige nego Novosti i Politika?“. Ovakvom rečenicom najpre bi mogli da se pozabave psiholozi, a onda etičari, ili možda obrnuto, u zavisnosti od toga da li je atrofija moralnih poluga u čoveku posledica naopake psihičke strukture, ili je ova degradirana poremećajem etičke svesti.
Kako god, poruka gospodina Mijovića je jasna. Nema zakona, nema odgovornosti, a ako nema odgovornosti možemo sve, baš kao što je i Raskoljnikov nekada davno pomislio promišljajući postojanje Boga. Zbog toga je uzeo sekiru i ubio babu. Hteo je da se USUDI. Samo što se Raskoljnikov posle pokajao, gospodin Mijović nije. Ako neko zastupa tezu da u nedostatku zakona možemo da se poslužimo bilo čime da bismo ostvarili naum, lako je zamisliti na kakvom načelu ili poslovnoj politici Narodna knjiga gradi svoju imperiju.

betonbr4_straftaZamah je uzela još u ratnim 90-im kada je bilo profitabilno štampati jeftina štiva koja su pothranjivala naglo stečenu religioznost (jedna gospođa je tako menjala imena svetiteljki, zarad valjda umetničke slobode za koju je umišljala, i još uvek je u tom stanju umišljenosti, da joj pripada), zakržljalu maštu onih, spremnih na bilo kakvo instant izdanje, pa makar to bila i štampana verzija novootkrivenih latinoameričkih sapunica.
Nedostatak umesne kulturne politike, izobilje lošeg ukusa publike i makijavelistička logika omogućili su Narodnoj knjizi bogaćenje svake vrste, a kako je poznato da para vrti gde burgija neće, trebalo je izbeći zlurade komentare i obezbediti kakav-takav alibi iza nekog imena koje će takvoj kući priuštiti vrednosni kredibilitet.
Sve to nije greh da se kod nas stvari tako lako ne zaboravljaju. I nije reč o nekakvoj kazni, ovde se ni mnogo gori zločini nego što je pustošenje kulturnog poseda koje je Narodna knjiga obavila i oprala ruke ne kažnjavaju. Pre je reč o jednoj nesrećnoj i nesređenoj svesti, često i savesti.
Dobro, možda neki nisu želeli da se nađu u društvu pisaca koje lajkovačka pruga nikako da dovede do Nina, ili žestokih momaka sa žestokom krimi pričom i žestokim akcentom, ili sredovečnih gospođa koje štancuju bestselere, ili loših prevoda.
Tek, ne znamo šta neki uvaženi kritičari koji posluju u Narodnoj knjizi misle o talentu Milorada Ulemeka Legije, nisu se izjasnili, dok o profašističkim stavovima Nebojše Vasovića jesu, i to pozitivno!
Svejedno, univerzitetski profesori ili solidni pisci, ili oni koji bi mogli da budu dobri, pristali su da im se ime ili delo nađu u mnoštvu, u sredini koju ni najiskusniji hidrolog ne bi mogao da odredi. Mulj li je, šta li je...
Pristali su i na mnoštvo lektorskih i korektorskih propusta, papir koji kao da je produkt najgrubljeg procesa reciklaže.
Šteta ako u tom pristanku idu dalje pa se jednog dana nađu u nekoj edukativnoj emisiji televizije Pink.
Šteta, ako im je svejedno.
Ako nije, šteta je za ostale izdavače.
Trebalo bi da znaju da Đavo nikad ne spava.

Štrafta arhiva

2022.

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.