Beton br.141
Sreda 03. februar 2016.
Piše: Aleksandar Novaković

NEČISTA SAVEST EVROPE

Lampedusa In Winter (2015), režija: Jakob Brossmann


U filmu mladog austrijskog reditelja Jakoba Brosmana (1986), Lampeduza zimi, prikazan je život starosedelaca i migranata na udaljenom italijanskom ostrvu Lampeduzi, smeštenom između Malte i Tunisa. Lampeduza je najjužnija tačka Republike Italije i, samim tim, utočište ilegalnim migrantima koji beže u pravcu Evrope, i to uglavnom iz zemalja podsaharske Afrike. Od početka veka do danas je, pokušavajući da se domogne „obećanog sveta“, stradalo preko 23 hiljade migranata. Jedna od crnih tačaka Mediterana, s velikim brojem stradalih migranata jeste Lampeduza. Tačan broj nastradalih nikad nije utvrđen. Inače, pre projekcije ovog filma u punom Sava centru, Brosman je, u kratkom uvodnom govoru, optužio EU da ubija emigrante i da će nastaviti da ih ubija dok ne dođe do promene na kontinentu na koju će uticati njeni građani, oni koji ne prihvataju evropsku politiku prema migrantima i oni koji će na izborima oboriti vlasti koje sprovode takvu politiku. Brosmanov kritičan i direktan govor propraćen je aplauzom otprilike polovine prisutnih gledalaca.


maxresdefault


ZEMLJA NEDOĐIJA BEZ PETRA PANA


Ono što je usledilo je bila priča o malom ostrvu i njegovim, voljnim ili nevoljnim, stanovnicima. Lampeduza jeste deo Evrope, ali se nalazi na njenom obodu. Ovo ostrvce od dvadesetak kvadratnih kilometara i s pet hiljada stanovnika je upućeno na jedan trajekt koji doprema namirnice i druge potrepštine a otprema ribu, najznačajniji izvozni artikl, i otpad. Konstantan problem ostrva je u tome što stanovnici žive izolovanim i siromašnim životima u odnosu na njihove zemljake na Apeninskom poluostrvu. Prepušteni na milost i nemilost privatnih prevoznika koji na izanđalim trajektima prebacuju tovar, Lampedužani su češće u minusu nego u plusu. Trajekti kasne, kvare se, riba propada a ekonomija ostrva je u rasulu. Da sve bude još gore, regionalne vlasti na Siciliji, kojoj Lampeduza administrativno pripada, ne pokazuju ozbiljnu nameru da pomognu ostrvljanima koji su zaboravljeni i potcenjeni, pomalo kao i Afrikanci koji su se dočepali ostrva. Valja napomenuti da je, snimajući zimi, reditelj mogao da se fokusira na malu grupu migranata, uglavnom iz Eritreje, njih dvadeset i pet. Razlog ovako malom broju je u tome što je zimi, zbog snažne bure, mnogo manji broj onih koji pokušavaju da pobegnu u Italiju. Zapravo, zimi su, u velikoj meri, i meštani i migranti odsečeni od sveta.


Ćerka jednog od ostrvljana, dok se obavljaju pripreme za karneval, kaže ocu prerušenom u Petra Pana: „Lampeduza je zemlja Nedođija. Mislim da sam letos, na plaži, videla Petra Pana“. Otac se, uz osmeh, složi s njenom konstatacijom, naročito sa njenim prvim delom. Ipak, Lampeduza, s obzirom na: korumpiranost regionalnih vlasti, nerazumevanje problema ostrvljana od strane EU,  agresivne policijske vlasti koje brutalno pretresaju migrante, na prazne prodavnice i smeće koje se gomila po improvizovanim deponijama, pre liči na Nedođiju u kojoj je zacario strašni Kapetan Kuka. S druge strane, uteha postoji u naporima malobrojnih lokalnih pripadnika obalske straže da pomognu migrantima. No, oni imaju malo brodova koji pokrivaju veliki sektor. Njihova nemoć je očita na početku filma kad iz radijskog razgovora saznajemo da je brod pun migranata udaljen nedaleko od broda obalske straže. U migrantski brod, koji je napravljen od drveta, prodire voda. Obalska straža traži brod krstareći sektorom celu noć, ali ga ne nalazi. Šta se dogodilo s migrantima? Ne znamo sa sigurnošću, ali se jezivi zaključak nameće.


get

Scena iz filma


NEIDENTIFIKOVANI LJUDI TAMNE KOŽE


Obalska straža ponekad i uspeva u svojim nastojanjima i tako, na kraju filma, spasi jedan brod pun migranata a zatim ih preveze na Siciliju. Ipak, postavlja se pitanje šta će dalje biti s njima.  Okruženi su ljudima u zaštitnim odelima s maskama, službenicima koji ih klasifikuju i zavode u knjige i daju im plastične identifikacione narukvice a potom ih pošalju u kampove ograđene žicom. Ali, da li je to „sortiranje“ i slanje u „kontumac“ jedini problem u odnosu prema izbeglicama? Brosman tvrdi da je priča mnogo složenija.


Počnimo od načina na koji izbeglice stižu do mediteranske obale, Afrike, Tunisa ili Libije. Brosman je za to iskoristio dnevnik jednog koptskog sveštenika koji je našao jedan od Lampedužana koji godinama sakupljaju stvari koje su izbeglice ostavile iza sebe. Reč je o svojevrsnom muzeju u kojem posetioci mogu da vide delove odeće, predmete za svakodnevnu upotrebu koje su koristili migranti: suknje, pantalone, cucle, igračke, knjige, mobilne telefone. Ove predmete su pažljivo izvlačili iz velikog broja olupina migrantskih brodova nasukanih na obali. Elem, spomenuti sveštenik je bezbedno putovao od Eritreje do Sudana gde je prošao kroz oblasti zaraćene ratom. Njegov stil pisanja postaje sve nervozniji, rečenice kraće. S ulaskom u Libiju, u sveštenikovom pisanju se već oseća zamor, nesposobnost da se orijentiše u vremenu i prostoru, jer su datumi i teritorijalne odrednice pogrešni. Za njegovu sudbinu se ne zna, ali je sigurno da je proveo nekoliko dana na brodu koji je sporo klizio prema Lampeduzi. Putnici nisu imali dovoljno vode ni hrane. Na kraju je u postavi njegovih farmerki, bačenih u ćošak raspale barke, pronađeno pismo.


Možda je koptski sveštenik preživeo kalvarijski put i poslat je na Siciliju na oporavak? Ukoliko nije imao sreće, njegovo se telo nalazi u grobnici neidentifikovanih migranata na gradskom groblju. Migranti ni u smrti nisu imali mira. Bivši gradonačelnik Lampeduze je postavio skarednu nadgrobnu ploču koja liči na kičasti foto-tapet s palmama na kojoj piše: „Ovde leži šest neidentifikovanih Afrikanaca tamne boje kože“. Ovaj rasistički gest ispravljaju nove vlasti i stavljaju brojeve na mesta zajedničkih migrantskih grobnica kao privremeno rešenje.


KRIV JE SVEDOK


To ne znači da su sami ostrvljani ksenofobični. Mnogi od njih saosećaju s migrantima i pomažu im. Nezadovoljstvo Lampedužana okrenuto je pre svega prema italijanskim i evropskim vlastima, koje uporno, kroz medije i političke odluke, bacaju lopticu u lampedužanski deo igrališta. Paola, jedna od ostrvljanki koje se staraju o migrantima, primetila je: „Ako se u jednoj ulici konstantno događaju ubistva, onda ne treba kriviti onog ko živi na trećem spratu zgrade u toj ulici, nego onog ko je zadužen da tu ulicu čuva“. Nerealno je očekivati da se malo ostrvo sa siromašnom infrastrukturom pretvori u neku vrstu raja za migrante. Esencija problema je u tome da su  glavne, sigurne morske rute između Evrope i Afrike dobro kontrolisane. Nimalo slučajno, one opasnije, sa snažnim morskim strujama i čestim olujama, obalske straže mediteranskih zemalja kontrolišu mnogo manje. Migrantski brodovi, samim tim, plove opasnim rutama i velika je verovatnoća da će, stari, trošni i pretrpani na tom putu i potonuti. Ono što gledaoca koji je svestan bogatstva zapadnog sveta šokira, jeste to kako je EU toliko teško da odvoji novac za više patrolnih čamaca i spasilačkih brodova. Gledalac može, kao i Brosman, zaključiti da je birokratama na vrhu EU u interesu da što manji broj migranata stigne u Evropu, te da oni koji razmišljaju o bekstvu preko Mediterana, odustanu zastrašeni brojem utopljenika do kojih je moćnicima stalo kao do lanjskih snegova.

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.