Saga o Merlin KVZ Digital Music (u daljem tekstu KVZ), bugarskoj firmi registrovanoj u Beču, započinje, na prvi pogled, krajnje neprimetno. Formiran da štiti autorska prava svojih klijenata, naročito na internetu, KVZ je za kratko vreme prešao veliki put koji će ga dovesti u direktnu vezu sa cenzurom u Srbiji. Tako je 2013. godine, primera radi, KVZ, fokusirajući se pre svega na balkanske zemlje, uticao svojim žalbama na kanal Youtube da skine preko pola miliona videa. Ono što je izazvalo veliki odijum bila je činjenica da su najviše bili pogođeni autori koji nisu potpisali ugovor sa KVZ-om ili s nekim od KVZ-ovih partnera kao i pojedinci koji su slobodno, neprofitno, razmenjivali muziku i spotove. Otkud to?

KVZ  je pribegao cluster-taktici bombardujući Youtube sa zahtevima da skine spot koji, po KVZ-u, nije autorski već je „ukraden” što je, samo po sebi, u velikom broju slučajeva, netačno. Neprofitno objavljivanje spotova vaših omiljenih bendova na internetu nije krađa već popularisanje, razmena. Youtube ima veoma permisivne propise. Dovoljno je da neka firma, u ime zaštite autorskih prava svojih klijenata, zahteva da se spot ili video snimak „skine”. Youtube će u velikom broju slučajeva, pristati na to. Teško je, s obzirom na veliki broj žalbi, proveravati da li je u pravu firma ili objavljivač a firmama se, zbog komplikovanih i skupih sudskih procesa (ukoliko kanal stane uz autora klipa tj. onog koji ga deli), u principu ne treba zamerati. I tako dolazimo do paradoksalne situacije: brojni umetnici, muzički fanovi, autori smešnih klipova i ini su podelili svoja iskustva s KVZ-om, koja se manje-više svode na isto: bili  su „pod zabranom” nekoliko meseci a onda bi ta zabrana, merlinovski, nestala. Mnogi umetnici su tumačili ove poteze KVZ-a kao pokušaj primoravanja autora da distribuira svoj materijal preko ove firme. I to materijal na koji KVZ  ni po jednom osnovu nema prava.  Bilo je naravno dosta kontratužbi, pisanja iscrpnih pisama Youtubeu, objašnjavanja, preganjanja po elektronskim forumima i zvaničnim medijima. Na ovo je stari KVZ Merlin odgovarao kao pravi druid: novim zagonetkama.

Jedna od velikih misterija je ona vezana za „slučaj Feketić”. Da podsetim: mediji su, u februaru 2014. godine, bili prepuni snimaka premijera Aleksandra Vučića koji je navodno pomagao spasavanju zavejanih na autoputu kod Feketića. Naravno, niti je premijer bio adekvatno obučen za tu priliku (odelo, elegantan kaput) niti je njegov posao da spasava građane iz smetova a jevtini samopromotivni trik je, podrazumeva se, privukao pažnju velikog broja vickastih  komentatora među kojima je najpopularnija parodija bila ona glumca Srđana Miletića. Youtube je preplavljen  duhovitim „varijacijama na temu”. I tad, kad se činilo da će Vučićev renome biti ozbiljno ugrožen, doleteo je KVZ  mag i počeo da razgoni „internet- kradljivce“ na buljuke. Zašto? RTS je napravio famozne snimke izbavljanja u Feketiću a KVZ  štiti njegova prava. Kako? Bugarska firma ima svog zastupnika u Srbiji, firmu Matricon d.o.o. i tako štiti autorska i distributerska prava velikog broja televizijskih stanica, diskografskih kuća kao i najvećeg broja domaćih filmskih studija.

I tu nastaje borba ravna onoj ispred zidina Gondora u poslednjem delu Gospodara prstenova: KVZ, koji odavno operiše na Sarumanovoj strani, štiti od građana Srbije nešto što je njihovo. Naime, građani Srbije su vlasnici RTS. Samim tim, imaju pravo da konzumiraju sadržaje ove televizije, koja je opšte dobro, dele ih besplatno i, ako žele, na duhovit način, komentarišu. Da ne govorimo o tome da snimak iz Feketića niko pri zdravoj svesti i savesti ne želi da potpiše kao svoj. Naprotiv, žele da ga prokomentarišu, oneobiče, kreativno iskoriste. Jednom rečju, i po Zakonu o autorskim pravima i po opšte prihvaćenoj međunarodnoj praksi, snimak iz Feketića dobija nešto što  po svojoj prvobitnoj nameni nije imao – originalnu autorsku, pa ako hoćete i umetničku vrednost. U ime odbrane prava na slobodno mišljenje i autorstva stala je SHARE fondacija koja je uložila tužbu protiv KVZ a svoj protest je uložila i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM). Na društvenim mrežama se tako, kao virus, raširilo razrešenje merlinske/sarumanske zagonetke – KVZ  je skraćenica za Kako Vučić Zapoveda.  KVZ je demantovao da ima ikakve veze s cenzurom, ali nije objasnio situaciju da RTS nije ni tražio od ove firme da traži zabranu hiljada snimaka RTS Dnevnika na Youtubeu ili celokupni serijal gibaničarske ćeranije po Ravnoj gori. Sve u svemu, jasno je da KVZ pored komercijalnih (s gledišta poslovne etike krajnje dubioznih) odrađuje i cenzorske poslove za vladajuću garnituru. Inostrana kompanija, sa strancima na njenom vrhu, predstavlja idealnog partnera koji na internetu obavlja „prljave poslove“ s kojim, naravno, Vlada nema nikakve veze.

Naravno, borba protiv internetskog Sarumana se nastavila i traje i dan-danas. I na tom polju se ništa nije promenilo. KVZ je postao youtube certified company 1. marta ove godine. Zid KVZ-a na Facebooku (videti pod: https://www.facebook.com/media/set/?set=a.602250116506827.1073741832.131974196867757&type=3) pretvorio se u svojevrstan zid muzičkog plača. Autori iz Srbije, Bugarske, Makedonije, kao i korisnici youtube naloga ostavljaju brojne primedbe na koje, pogodili ste, niko ne odgovara. U svojoj drskosti, KVZ  je, iako teži komercijalnijim žanrovima, počeo da se meša i u rok muziku.

Tako je iz zaumnih razloga skinut spot šabačkog pank benda Goblini Bolje soko u ruci nego guska u krevetu. Nedavno je blokiran i video bošnjačkog pop-sevdah muzičara Boža Vreća, iako je Vrećo autor muzike i nije potpisao ugovor s ovim bugarskim „druidom”. Isti je slučaj bio i sa alternativnim beogradskim rok bendom Crvi, kojem su „skinuti” spotovi: Sestra, majka, ja i Kost i koža. „Oboren” je i spot Budalo pop pevačice Ane Milenković. Ni Crvi ni Ana Milenković nisu potpisali ugovor s KVZ-om ili njegovim partnerima. Napomenuo bih, što bi rekao Nušić, i „svoj slučaj”. Moj spot Svako ima svoj bol blokiran je zbog tzv. kršenja autorskih prava. Reči i muzika su moji a sam spot sadrži snimke koje smo nebrojeno puta videli na RTS-u: deo snimka atentata na Zorana Đinđića i snimke lidera političkih stranaka. Pesma na ciničan način tretira „istorijsko” pomirenje SPS i DS i parafrazira  izjavu Borisa Tadića da „svako ima svoj bol“ (čitaj: DS  Đinđićevu a SPS Miloševićevu smrt). Slučajnost?

Neko bi rekao da ne treba koristiti dokumentarne snimke ili kombinovati postojeći materijal ali, da je tako, ne bi postojao ogroman broj spotova na internetu, eksperimentalnih filmova, kreativnih dramskih minijatura, a u krajnjoj liniji ne bi bilo ni hip-hopa, repa, kao ni dobrog dela rok muzike. Jednom rečju – pasivnim pristajanjem na ograničenja, postajemo saglasni s otimanjem naših ne samo kreativnih, već i političkih sloboda.