Beton br.97
Utorak 01. jun 2010.
Piše: Milica Jovanović

Nauka je srce Srbije

Pored ostalih uspeha, aktuelna posada u Nemanjinoj 10 ovih dana hrabro je oborila još jedan rekord – od svih koji su nas u poslednjih dvadeset godina zamajavali, nikad niko nije obećao toliko novca za nauku, povratak stručne emigracije u zemlju i rodoljubivo restruktuiranje društva na naučnim osnovama. U igri su već stotine miliona evra, stanovi za povratnike, o polutkama preko sindikata vode se tajni pregovori, a biće i svetskih priznanja, ne nužno ovim redom.
U zemlji u kojoj je, tvrde nepouzdana istraživanja, gotovo 70 odsto stanovništva funkcionalno nepismeno, u kojoj je postotak onih sa pristupom internetu znatno manji i od tih preostalih tridesetak odsto, krajem prošle godine održana je „javna rasprava“ o Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja u periodu od 2010. do 2015. godine, i to - posredstvom interneta. Strategiju je na tzv. javnu raspravu iznelo Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, pa ju je potom i usvojilo, iako čak ni malobrojni učesnici ne znaju ko je i šta na toj raspravi sve govorio (odnosno pisao, u svojim privatnim elektronskim pismima).
Kontekst treba razjasniti odmah na početku - Srbija je na začelju regiona po budžetskom izdvajanju za nauku i to se u dogledno vreme neće promeniti (oko 0,3 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), naspram preporuke Saveta Evrope da članice, do ove godine, povećaju izdvajanja za istraživanja i razvoj na celih 3 odsto BDP). Umesto realnog keša, u „naučni i tehnološki razvoj“ Srbije ulupaće se, između ostalog, i 40 miliona evra evropskog kredita. Ko će biti zadužen da ih troši zasad je nejasno, jer stratezi Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj nemaju ingerencija za razradu plana praktične primene Strategije. Kao ni za nadzor trošenja novca. Te će teme možda doći na red kada se utvrdi, na primer, koliko je novca izdvojeno a koliko otuđeno iz fonda već zaboravljenog Nacionalnog investicionog plana. Možda posle ulaska u Evropsku uniju.
Osim što nema uhodane sistemske mehanizme za finansiranje iz privatnog sektora, pa uglavnom zavisi isključivo od dobročinstva stranke koja trenutno poseduje resorno Ministarstvo, naučna zajednica u Srbiji i dalje oseća teške posledice devedesetih, kada je - prema usmenim predanjima i ponekim pokušajima utvrđivanja tačnih podataka – oko 20 hiljada ljudi sa fakultetskom diplomom otišlo da se više nikad ne vrati. I autori Strategije se, zanimljivo, osvrću na ovu činjenicu, konstatujući uzgred da su najčešći uzroci emigracije naučnika devedesetih bili - veća zarada i bolji uslovi za naučnoistraživački rad. Srbija, uostalom, nikad nije bila u ratu. Slepa mrlja za političku odgovornost devedestih licemerno je nasleđe koje smo prihvatili, u skladu sa nacionalnim interesima. Konstataciji iz Strategije kako „Srbija nema nijednog naučnika u prvih 5000 najcitiranijih naučnika sveta, kao nijedan univerzitet u 500 najboljih na svetu“, osim, možda, lektorske intervencije, nema se šta dodati.
„Vizija naučnog i tehnološkog razvoja Srbije“, kako je Strategija definisana u podnaslovu, oslonjena je na sedam nacionalnih prioriteta. To su, redom: biomedicina, novi materijali i nanonauke, zaštita životne sredine i klimatske promene, energetika i energetska efikasnost, poljoprivreda i hrana, informacione i komunikacione tehnologije te unapređenje donošenja državnih odluka i afirmacija nacionalnog identiteta. Teško je i pretpostaviti kako su autori Strategije zamislili da se u narednih pet godina realizuje, recimo, prioritet broj dva, „novi materijali i nanonauke“, s obzirom na to da u Srbiji nema ni naučnika obrazovanih za ovu oblast, ni institucija koje bi ih obrazovale. Slična manija veličine nesretno proviruje i iz trećeg prioriteta - zaštite životne sredine. Kada bi se organizovali javni radovi za sistematsko skupljanje smeća po Srbiji, možda bi se za pet godina nešto i postiglo u pravcu zdravije sredine. O državnim kompanijama koje su i dalje među najvećim zagađivačima vazduha, zemlje i vode u Srbiji, da i ne govorimo. Umesto toga, dakle, Srbija puca visoko, na klimatske promene.
No, o tome neka brinu prirodnjaci, radnici i seljaci. Zadnja rupa na svirali nacionalnih naučnih prioriteta - unapređenje donošenja državnih odluka i afirmacija nacionalnog identiteta – tiče se društvenih nauka. Evo kako ih razumeva Vlada Srbije, odnosno resorno Ministarstvo u svom ključnom dokumentu započete petoljetke: „Uloga društvenih nauka i humanistike u očuvanju i jačanju srpskog nacionalnog identiteta je od vitalnog značaja“ (Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije, str. 39).
„Modernoj Srbiji, koja je nedavno obnovila sopstvenu državnost je potrebna snažna naučna podrška zarad afirmacije na međunarodnoj sceni i odbrani svih njenih nacionalnih interesa. To se naročito odnosi na miroljubivu, pravnu i diplomatsku borbu za teritorijalni integritet i suverenitet nad Kosovom i Metohijom“ (Ibid). Biće zanimljivo videti koji će segmenti društvenih nauka biti zaduženi za projekte miroljubivosti odbrane nacionalnih interesa, ali da su lingvisti izostavljeni iz ove vizije, očigledno je već i iz navedenih citata.
Pretnja, koju je svojevremno izneo Vojislav Koštunica, da će svako Ministarstvo u Vladi Srbije dobiti tajni plan za odbranu Kosova, očigledno ima obavezujuću snagu i za Vladu Mirka Cvetkovića. Budući da je u samom tekstu Strategija definisana kao ključni dokument kojim će se, između ostalog, određivati „način i prioriteti u finansiranju naučnih i tehnoloških projekata“, smisleno je zaključiti da će prioritet za finansiranje - iz skromnog razreza od 0,3 odsto BDP, namenjenog za društvene nauke – imati oni projekti koji se uklope u viziju Ministarstva nauke o odbrani nacionalnih interesa, a naročito onog interesa koji se tiče teritorijalnog integriteta, tj Kosova u Srbiji, realnosti uprkos.
Vizije, uostalom, i služe da bi se realnost nekako prebrodila.

betonbr97_strafta

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.