Beton br.141
Subota 28. februar 2015.
Piše: Saša Ćirić

MUČNINA, PONOS I PREDRASUDE


Ako bih sveo recepciju filma Klinta Istvuda Američki snajperista (2014) na jedan utisak, to bi bila mučnina. Mučnina nije preterana reč i reč je o složenoj a ne jednostavnoj mučnini.


Nije nepoznato ni sporno tvrđenje da je Klint Istvud otvoreno desničarski nastrojen reditelj. Prvi sloj recepcijske mučnine tiče se right wing Istvudovog tretmana američkog patriotizma. U tom tretmanu smešani su tradicionalna epika i savremeni fašizam. Rat je neizbežni poligon za ispoljavanje najsublimnijih rodoljubivih osećanja, viteške veštine ratovanja, najviše žrtve u vidu rizikovanja vlastitog života i vrhunske nesebičnosti i principijelnosti, jer se rat vodi miljama daleko od kuće a vlastiti dom nije neposredno ugrožen. Istina, ideologija američkog neoimperijalnog militarizma je u Istvudovom filmu u drugom planu, što ne znači da nije prisutna u jednoj redukovanoj formi.


U savremenom holivudskom filmu o ratu, možda je to najupečatljivije postulirano u filmu ovenčanom brojnim oskarima Spasavanje redova Rajana, prisustvujemo fenomenu koji bih nazvao nova iskrenost ili nova brutalnost na filmu. To je vrsta predstavljačkog verizma koja je u isto vreme vizuelni spektakl i rušenje tabua, približavanje autentičnoj stvarnosti na terenu uprkos efektima gađenja i odbojnosti koje scene ratnog užasa izazivaju u gledaocima i pomicanje korak napred ka fiziološkoj brutalnosti mimezisa, drugim rečima, oblikovanju žanra ratnog filma kao vrste verističkog snaf filma.


0,,18264562_401,00

scena iz filma "Američki snajperista" (2014)


Treći sloj mučnine je više intelektualan, proizvodi ga poimanje prethodna dva sloja, onog ideološkog i onog fiziološkog. I ovaj sloj je složen. Prva komponenta je kulturno-istorijska: nalazimo se u fazi otvorene desničarske glorifikacije ratne brutalnosti koja je u navodnoj službi zaštite nacionalnih interesa. Nacionalni interesi se u političkom diskursu često maskiraju apstraktnim idealima, recimo zaštite mira ili uvođenja demokratije, rata protiv terora ili rata protiv diktature. Očuvanje monopola svetske moći, unilateralnost delovanja, kršenje pravnih normi i potpuna indiferentnost prema nacionalnim interesima neprijatelja i političkim opcijama dugoročne stabilnosti su stvari koje se ne pominju. Klintu Istvudu, ako šta, treba priznati da nije hteo da bude licemer, kamuflirajući ratne operacije recimo borbom za demokratiju ili održivi mir u Iraku. Ipak, i njegov snajperista veruje da ubija ljude ne samo zato što to taktička situacija na terenu nalaže, da bi zaštitio drugove u borbi, već zato što se bori protiv Zla (biblijskog, sa početnim velikim slovom) i da bi na tuđem terenu štitio svoje sugrađane (nije paradoks, dom je ceo svet a svet je jedinstveno polje ratnih operacija).


Eto sledeće komponente ovog trećeg sloja mučnine: instrumentalizacija hrišćanstva i protestantski prozelitizam u svrhe opravdanja američkog vojnog liderstva u svetu. Preuzeta je pozicija izabranog naroda a protivnik je sveden na starozavetnog neprijatelja i legitimnu metu za odstrel. Mnogo više od broja ustreljenih iračkih vojnika, u filmu iritira ova sakralna samoizabranost i robusno deljenje pravde. Istina, Klint Istvud je i ovde sasvim eksplicitan i iskren: rat je gadan posao, kolateralne žrtve su česte, moralne dileme stalne, ali suština je poraziti neprijatelja i dobiti rat; to je suština vojničke veštine, američke spoljne politike i američke dominacije. Istvud je u tom smislu, u pomenutom kontekstu novog brutalizma, razorio još jedan tabu: deca i žene su sasvim legitimna meta ako koriste oružje. Američki snajperista, Kris Kajl, u stvari, iako mu nije svejedno kad ustreli dečaka i ženu na početku filma, postaje još veći heroj jer je smogao snage da potisne moralne i verske norme, da suspenduje figuru oca u sebi i ostane pravi ratnik i vrhunski profesionalac koji štiti svoje drugove. Zaštita je čarobna reč koja čuva neranjivom njegovu savest i može da posluži kao geslo celog filma: zaštita drugih kao vrlina i oblik samozavaravanja. Ipak, domet zaštite je grubo etnički redukovan: štite se američki interesi i američki građani time što se pripadnici terorističkih pokreta koji su izvršili napade 11. septembra 2001. hvataju svuda po svetu.


chris_kyle

Kris Kajl, prototip


Kris Kajl je takođe mirnodopski heroj, čovek koji je po povratku u SAD nastavio da se druži sa teškim ranjenicima i veteranima rata u Iraku. Istvud opet otvoreno prikazuje njihovu osakaćenost, ali ne problematizuje uzroke njihovog stanja. Činjenica da je Kajl nastradao od ruke jednog dementnog veterana predstavlja ironijski apsurd, koji je mogao da pojača povremene iskaze skepse i rezignacije o smislu i svrsi rata američkih vojnika, uključujući i one rođenog Kajlovog brata, takođe regrutovanog i poslatog u Irak, ali sa manjkom ratnog entuzijazma. Međutim, kraj filma, sa dokumentarnim snimcima, gde obični građani okićeni zastavama odaju poslednju poštu ratnoj legendi, cementira patriotsku poruku filma koji masovnog egzekutora slavi kao nacionalnog heroja. Ne čudi što je nesrećni veteran, ubica Krisa Kajla u okolnostima kojima se film ne bavi, ovih dana dobio doživotnu robiju za ubistvo čoveka sa oreolom legende.


I završni sloj mučnine – Istvudov film kao groteskna lakirovka. Moloh američkog vojnog intervencionizma živi od dobrovoljne i manje dobrovoljne žrtve samih američkih građana. Umesto traženja politike koja neće radikalizovati protivnike da posežu za terorizmom, slave se navodnim patriotizmom sluđeni pojedinci koji polažu svoje živote zarad makabričnog braka vojne dominacije i kapitala.


A nekad je bilo drugačije. Neprijatelj je bio fašizam, saveznici pregaženi ili u ozbiljnoj opasnosti, vrednosti slobodnog sveta i otvorenog društva dovedene u pitanje, masovni zločini protiv Jevreja, Roma, Slovena i drugih nižih naroda i degenerisanih grupa počinjeni ili u toku. Iako je, istorijski gledano, američko učešće i trijumf u Drugom svetskom ratu označilo početak svetske dominacije SAD, barem među silama zapadno od gvozdene zavese, čije se pozicije grčevito brane i dan danas.


Brad-Pitt-and-Logan-Lerman-in-Fury-2014

scena iz filma "Bes" (2014)


U tom smislu, smislu istorijske reminescencije koja je uvek i tumačenje prošlosti iz današnjeg ugla, indikativan je film Bes Dejvida Ajera, takođe iz prošle godine. I on ima svoje junake, ratne heroje, posadu američke tenkovske jedinice; i on baštini tradiciju novog brutalizma. Neprijatelj je neprijatelj a ne ljudsko biće čiji je život neupitna vrednost, Ženevska konvencija nije čak ni parče papira o kome bi se eventualno posprdno govorilo, ona je nepostojeći ili iščezli pojam, moralne norme ili, ono što je bitnije za američkog vojnika, hrišćanski postulati nešto što je brutalnost samog rata obesmislila i svela na evokativni ukras u svesti ratnika. Štaviše, vojnik koji nije u stanju da likvidira neprijateljskog vojnika, makar ovaj nemoćno klečao pred njim, pobeđen i razoružan, ne samo da je dostojan podsmeha i prezrenja, on je opasnost po svoju jedinicu, jer nije u stanju da izvrši egzekutivna naređenja. Srećom po rat, i nevini regruti, golobradi gušteri, brzo se priviknu na imperativ ubistva pod žrvnjem nagona za opstankom i masovnom histerijom poslušnosti.


Drugi primer skidanja vela romantičnosti s ratnih sukoba, čak i kad je reč o snagama antifašističke koalicije, tiče se prakse prava prve noći (ius primae noctis) ili slobodnog raspolaganja imovinom, životima zarobljenika i ženama oslobođenih gradova. Ali, za razliku od Istvuda, Ajer ne glorifikuje svoje ratnike, tačnije ne glorifikuje ih van bojnog polja. On ih gotovo lalićevski izlaže unutrašnjem preobražaju, pokazujući kako je rat delovao na njih, kako je borba za golu egzistenciju i kontinuirano ubijanje od njih načinilo automate i zveri, koji jedva da se sećaju zašto su krenuli u rat i za koje ciljeve se bore, mada ih od pune bestijalizacije spašava razmera i grozota fašističkih zverstava.


S druge strane, učešće u Drugom svetskom ratu u Ajerovom filmu je neka vrsta datosti, ne dobrovoljnog izbora ili propagandnog trijumfa slobodnog sveta. Žrtva koju polažu članovi tenkovske posade više je vid vojničkog inata i ustaljene prakse, profesionalne časti, pa i umora od rata, nego egzemplarna žrtva koja šalje poruku. U Spasavanju redova Rajana ta poruka je mogla biti vrednost discipline i izvršavanja naređenja, kao i briga američke vojske za jadnu majku kojoj su trojica sinova poginuli na frontu. U filmu Bes reč je o automatizmu otpora, o ratovanju kao takvom, čiji ishod, čak i ciljevi, deluje manje važno od degradacije čoveka na delatni privezak za oružje. Otuda možemo slaviti čin žrtve a prezirati i gnušati se rata, pritom ne relativizujući ratne ciljeve i ne izjednačavajući učinke fašista i saveznika.


Ratni filmovi uvek su jednim delom sredstvo propagande, ideološke manipulacije ili antiratne frustracije; oblik tumačenja prošlosti ili dodatak političkoj agendi. Stalno između patosa pošte palim herojima, rasvetljavanja uzroka sukoba i osude ratne dehumanizacije.

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.