Beton br.141
Petak 13. januar 2017.
Piše: Saša Ćirić

MUĆAK

Ili o autocenzuri

 


O autocenzuri se mogu pisati eseji-reke i studije daleke, ali najbolje ju je izučavati in vivo. Bilo bi još bolje čitati ispovesti, međutim onaj ko zapati virus autocenzure, negira da ga ima ili pribegava samoopravdavanju. Kukavičko lice izgledalo bi isuviše odurno u ogledalu.


Primer za primer


„Zemlja gnojna“, „al’ na njoj samo štir visoko điko“, zemlja „čmalih pupoljaka“, zemlja kasnog cvetanja i preranih mrazeva, „ovo je zemlja gde se mnogo sanja/ a berbu misli tuča potamani“, pevao je, skoro ko jutros, pre 111 godina, u svojoj pesmi „Srpska zemlja“ Veljko Petrović. Stoje i stihovi da se na ovom zlosrećnom miljeu „otrovane krvi“, koji lirski subjekt ljubi iako je prema njemu surova maćeha, ginu orlovi a blaguju crvi, „gde se il’ kadi il’ pakleno kune“.

Ako ostavimo po strani romantičarski patos i zaklanjanje iza fatuma, odnosno uverenja da navodno ništa ne može da bude drugačije, osećanje pobunjenog pesnika koga razdiru dve suprotne sile, ogorčenost onim što vidi i emfatična filija za rodno tlo, ostaje blisko. Blisko kao osećanje da se ništa ne menja na bolje i da vladaju gori nad boljima. Da dobre ideje trunu u zametku. Da su ljudi dobri samo dok su mladi i utopijski misle o budućnosti, jer će kasnije napraviti niz kompromisa sa svojom savešću i kompromitovati svoje utopijske ideje. Da će retke primerke doslednih rebelijanaca i sami početi da smatraju budalama, da ih napadaju, jer se naspram aktivnih kritičara najbolje ogleda glib oportunističkog pakta koji su sklopili sa onima koje su prezirali. Da se i pobuna i udvorištvo svode na jalovost i na zavist koja kao poluprovidni veo pokriva čežnjivu spremnost da se zasedne u fotelju umesto onih koji se bilo proklinju bilo hvale.

U ovoj prilici imena nisu važna. Prvo sledi tekst koji je u rukama imao novinar ili novinarka Kulturnog dodatka Politike.


Dijagnoza-paradentoza


Ovde se postavlja kao ključno pitanje: da li je prostor književne kritike mesto isključivo namenjeno analizi i vrednovanju (novih) knjiga ili može biti i mesto gde se analitički legitimno komentarišu zbivanja na književnoj sceni. Bez obzira na odgovor, problem nastaje kada se niko, ni književna kritika ni redakcije za kulturu, ne bavi preispitivanjem rada žirija i kvalitetom nagrađenih knjiga, što je slučaj u svim mejnstrim medijima u Srbiji. Poseban tabu za uređivačke politike što redakcija za kulturu što književnih časopisa predstavlja veza ideologije i kulture, odnosno nacionalizam kao fiksna podloga kulturnog mejnstrima i načina na koji funkcionišu institucije kulture, kao i mehanizam književnih nagrada (izbor članova žirija i valorizacija njihovog rada). Nedostatak i uređivačko izbegavanje negativne kritike onemogućio je preispitivanje svetih krava nacionalne kulture (kakvi su za Politiku, recimo, Bećković i Kusturica), izbegavanje skeniranja ideološkog profila kulturne produkcije omogućava nesmetanu transmisiju konzervativne i nacionalističke kulturne matrice, koju su kao optimalnu forsirale sve partokratije i od 2000. godine naovamo. Izostanak polemika i prokazivanja autizma kuturne produkcije u Srbiji sistematski demotiviše pojavu i/ili procvat inovativnih i hibridnih poetika, izuzev ponekih strogo kontrolisanih incidenata, što posledično dovodi do traumatizacije scene i repetitivnog falša književne produkcije, ili drugim rečima, do sve manjeg broja dobrih knjiga, što je u Srbiji slučaj sa prozom (poezija bolje stoji) unazad nekoliko godina.


U zaključku, nije problem sa zadacima koje treba staviti pred književnu kritiku, ona može ali i ne mora da se bavi svim ovim pitanjima, mada ja preferiram kontekstualno osvešten književno-kritički pristup. Problem je u kukavičkim uređivačkim politikama svih mejnstrim medija koje idu niz dlaku matricama kulturnog nacionalizma, koje su ponekad benigne i uključe ponekog aletrnativca, ali su uvek na liniji državne politike. Nema nikakve razlike između očuvanja Kosova i nepriznavanja genocida u Srebrenici i recimo, da pomenem najbolje, neuočavanja da je Anđeo atentata Svetislava Basare i Tiho teče Misisipi Vladimira Tabaševića tužni promašaji, da je Veliki rat Aleksandra Gatalice izraz malograđanskog narcizma srpske palanke a Islednik Dragana Velikića konačni dokaz duboke krize srpskog romana, da ne pominjem sav žanrovski bofl Stojiljković-Kecmanović knjiga o Nemanjićima, Andrićima i slične koještarije. Mada, treba priznati, medijska Potemkinova sela ne bi mogla da opstanu bez autokastriranih kritičara i novinara.


Sada sledi šta je iz tog teksta odabrao/odabrala za svoj tekst. Za njega ili nju ovo je najbolji sažetak teksta.


Problem nastaje kada se niko, ni književna kritika, ni redakcije za kulturu, ne bavi preispitivanjem rada žirija i kvalitetom nagrađenih knjiga, što je slučaj u mejnstrim medijima u Srbiji.


Ali, ni ovaj izbor se neće naći u Politikinom dodatku, koji je jedan nacionalno duhoviti pisac pre izvesnog broja godina nazvao kulturnim odbitkom.


Nije problem u sažimanju, problem je u izboru.


srce problema


Šta vidimo iz ovog primera?


Da treba očistiti svaku polemičku subverzivnost i zadržati privid neutralnosti.

Ideal autocenzora je kliziti po površini, malograđanski načinivši naklon svima u čaršiji.


To je čuvena „Beneton“ uređivačka politika Politike: sve mi boje lepo stoje, al najlepše prorežimska.


Citirati svakog po malo, pažljivo izvukavši detonatore iz tuđih iskaza, uzeti ono najbenignije, čineći citat tako banalnim i irelevantnim.


Naravoučenije (šira slika)


Naša kulturna i medijska scena oslikavaju trulež ukupnog stanja društva u Srbiji. Stepen moralne korumpiranosti intelektualaca u Srbiji je izuzetno visok. Kontaminacija javne scene je toliko jaka da vrlo brzo mlade nade postaju animir-dame i uslužni potrčci mejnstrima. Dobijamo stoga retuširane ruine i beskonfliktne oportuniste kao članove žirija i otuda nikakve razlike u tribinskom programu Narodne i Gradske biblioteke, Studentskog kulturnog centra i Doma kulture Studentski grad – jedna te ista simulacija kulture i jadni pisci kao dobrovoljni statisti malograđanskog Matriksa.

Srbija se mora menjati. Ako ko će je menjati, kad je dominantna većina zatrovana šovinizmom i kukavičlukom?


Budućnost Srbije leži u njenim budućim konvertitima. Ovi sadašnji deo su istog Matriksa, loši glumci, škart-baterije.

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.