Mali robot, naprava grupe Karkatag, dok se kretao na četiri točkića i svetlucao, repetitivnim pokretima „češljao“ je rese na podu Centra za kulturnu dekontaminaciju ispred učesnika razgovora o filmu „Duga resa“ autora Dragana Protića Prote. Bili su tu montažer Vladimir Šojat, zatim i neki od učesnika ovog dokumentarnog filma, i sam autor. On je s vremena na vreme ustajao, mrsio očešljane rese i robota vraćao na početnu poziciju da ih ponovo češlja. Bilo je neobično videti rese, osamostaljene, nezavisne od tepiha ili ćilima, same, kao traka (niz, niska), prilepljene na teraco i naizmenično mršene rukom, i češljane mašinom (zapravo češljem koji je zakačen na robota, pa ga ovaj ritmično pomera i precizno češlja kako se pravolinijski uz traku resa kreće). Ima u crtanoj seriji „Rik i Morti“ dirljiva scena (postala je i mim), kada mali robot pita svog tvorca „Šta je moja svrha?“, i dobija odgovor „Dodaješ puter na stolu.“ (naučniku Riku je dojadila ta radnja za doručkom i konstruisao je robota da je obavlja). Robot u crtanom filmu snuždeno spusti glavu (monitor) i polako se odveze na sredinu stola. Kako bi robot koji češlja rese doživeo ovakav uvid u svoju svrhu? Autor filma govorio je o disciplini koja je zahtevana od ljudi da ne prelaze preko resa na tepihu, da ih češljaju, da ih održavaju, da se njima bave kao da će izgled resa presudno delovati na neke važne posetioce (koji nikako ne dolaze), dakle kao o vidu neslobode, povinovanju očekivanjima spram nekakvog izgleda, stalnom radu na doterivanju prema zamišljenom pravom poretku.

I zaista, mnogi od učesnika filma govorili su o tom čestom motivu koji pamte iz detinjstva, kada ih preseče uzvik roditelja da ne gaze rese, da ih zaobilaze, da ih poprave. Čuli smo u filmu i o slučajevima da se neko dnevno morao time baviti, videli i neke dosetke kako se rese fiksiraju da uvek pravilno, ravno i vojnički ostanu uredne. Neki ih u svom odraslom životu izbegavaju, neki su ih prosto odsekli, da ne bi morali da misle o tome. Ono što film donosi jeste i jedna nit (resa) koja osvetljava i dom iz koje su mnoge rese potekle: kuću i kućni život i rad Mice (možemo to reći i – protagonistkinje filma). Osim na tepihu, rese rese navlakokvake, heklane navalake za kvake koje Mica pravi, kao što su uresile i tegle sa ajvarom, na originalan i veseo način. Njen je svet ispunjen ovim radom i širi se, dobija pisma, pohvale, narudžbine, pa nas je autor odveo i na druge krajeve tih dopisivanja, u momentu kada njeni paketi stižu. Autor je prati i u njenoj pankerskoj akciji kačenja navakokvaka na kapije po selu, da se rese lepršaju na ozbiljnom banatskom zimskom vetru.

Film je omogućio i specični dinamičan referentni sistem, kada bi se pomenula neka ličnost ili topos, nesebično bi „skoknuo“ i rasvetlio i tu referencu; na primer, na pomen pesme Arsena Dedića, i sam Arsen bi ispričao nešto o svom iskustvu sa resama. Jedan od važnijih toposa je svakako mesto Duga Resa, u kojem je film u obilasku istoimene fabrike tekstila, i društva penzionera koji nose sećanje na nju, danas napuštenu i propalu. Iz priča saznajemo i o veličini, značaju i dugoročnom uticaju ove fabrike na malo mesto, i o odzvanjanju nekadašnje zajednice kroz današnje penzionerske akcije i druženja. Danas se retko kupuju tepisi sa resama, svedoči stariji radnik u nekoj drugoj fabrici, dok osluškuje zvuk mašine koja pokreće velike rolne tepiha i itisona: „za mene je ovo muzika“. Ovde neizbežno razmišljamo o komplikovanoj temporalnosti filma pred nama: snimao se godinama, pratio neke od junakinja i junaka, ali isto tako kroz njegov razvoj tonemo u prošlost, kako bi oživela „muzika“ nekadašnje fabrike, rada, zajednice, estetskih načela i rituala.

Jedno od pitanja iz publike posle projekcije i bilo je da li su rese povod za razmišljanje o Jugoslaviji, a odgovor autora vodio je ka drugom pravcu gledanja kroz rese: mnoge od žena koje vidimo u filmu služile su rese i „rese“, bile su opterećene poslovima mišljenim da ispune nekakva očekivanja, i te nas rese i njihovo češljanje vode u priču o njihovom potčinjavanju i ograničavanjima. U filmu se i neposredno predočava ovaj motiv kada se tapiserija iz Sakare (ili tkanina? svakako umetničko delo), pred nama tumači, resu po resu, kao pismo žena koje su je stvarale, gde svaka od tih resa stremi svojoj specifičnosti, autentičnosti, jedinstvenoj priči; jer rese stiču slobodu koju ove žene nemaju. Vinjeta u filmu donosi jednu od domaćih priča: kada u spavaćoj sobi muškarac ustane iz kreveta i izađe iz kadra, ženske ruke nameštaju krevet, ćebe, jastuk, prekrivač; sledi zatezanje prekrivača, nameštanje velikih ukrasnih lutki u raskošnim haljinama, razmeštanje ukrasnih vezenih jastučića po unapred poznatom i jedino ispravnom redu, i ponosno ispravljanje resa na lutkinoj haljini, uz njihovo imenovanje. Kamera je možda bila i taj gost koga je soba u svom višedecenijskom nameštanju iščekivala, ili je prosto ovo razmeštanje ukrasa uživanje za same stanovnike ovog prizora…

Film nas je vodio u krojačke salone, u kućne salone, u kuhinje i sobe, kod nepredvidivog Marka Brecelja, kod jedne heroine Drugog svetskog rata i njenih odlikovanja, i doveo nas je do pitanja za sve: kada biste bili resa, kakva biste resa bili? Ni previše duga da je ne odrežu, ni previše mala da je ne primete, kaže jedan od učesnika filma. Neka koja se ne mora češljati, odgovor je u sali. Frćkava. Neka koja se otkačila i odletela daleko. Bili su inspirisani učesnici projekta „Gradoznalci“ tog dana u CZKD, i oni koji se sećaju opreza pred resama, i oni koji od njih nisu prezali. Film nastavlja svoje putovanje, obišao je festivale, dobio nagrade, stiže polako do vašeg mesta, spremite svoj odgovor, kakva resa biste bili. U međuvremenu: Mrsite rese! poručuje nam autor.