Beton br.127
Utorak 18. septembar 2012.
Piše: Tomislav Marković

Ministarstvo kulture zločina

Činjenica da je novi ministar kulture Bratislav Petković, poznat po tome što nije poznat, u prethodnom, predportfeljnom životu promovisao knjigu Milana Lukića „Ispovest haškog sužnja“ u svojoj Modernoj garaži, raduje svakog iskrenog ljubitelja otvorenih karata. Sklonost „patriotskoj umetnosti“ (u koju, logično, spada i ispovedna Lukićeva proza) takođe uliva nadu. Izbor najbližih saradnika dodatno ohrabruje, pogotovo imenovanje Dragana Kolarevića za savetnika, za šta se dotični kvalifikovao uređivanjem ključnog instrumenta Miloševićeve propagandne mašinerije, TV Dnevnika, u periodu od septembra 1994. do oktobra 1997. godine, kao i friškim logističkim pripremama za Prvi srpski kulturni ustanak. Tamne boje na ovu idiličnu sliku nanosi Petkovićeva kolebljivost i spremnost za posipanje pepelom po glavi, koju je ispoljio odricanjem od intervjua „Politici“ (u kojem se založio za pomenutu koncepciju patriotske umetnosti), kao i brzometnim prihvatanjem titule koju mu je vazelinski prišio Jovan Ćirilov („ministar svih tendencija“). A taman smo se ponadali da će se kulturna politika najzad zvanično uskladiti sa vlažnim snovima političara i mentalnim stanjem nacije, te da će otvoreno raditi na poricanju zločina koje je Srbija počinila devedesetih godina prošlog veka i promovisati isključivo pregaoce i stvaraoce artističke ratne akcije. To je najmanje što se moglo očekivati od ministra koji preporučuje za čitanje pisanije čoveka koji se u oštroj konkurenciji izborio za mesto jednog od desetak najvećih monstruma među srpskim zločincima, čoveka koji je organizovao masovno silovanje bošnjačkih zarobljenica u motelu „Vilina vlas“; spaljivao žene, decu i starce; oteo putnike iz voza u Štrpcima i streljao ih na obali Drine, i uopšte ispoljavao sklonost ka raznim oblicima „patriotske umetnosti“ u krvavoj praksi.

betonbr127_strafta
Ukoliko ministar ipak ostane veran svom lukićevskom svetonazoru, bilo bi logično da Ministarstvo kulture forsira kulturu zločina, koja ionako dominira scenom u različitim oblicima – od otvorenog zagovaranja estetike krvi i tla, pa do raznih varijanti eskapizma i srodnih kvaziumetničkih formi moralne ravnodušnosti. Sve pod sloganom „Nijedne nema bolje od naše kurobolje“. U tom smislu, ministru će od velike pomoći biti neke pomalo skrajnute umetničke prakse nastale u vreme ratova. U kreiranju nove kulturne politike ključnu ulogu bi mogli da igraju sledeći modeli.
Za revitalizaciju srpskog pozorišta u skladu sa patriotskom dogmom od velike koristi bi moglo da bude delo gotovo nepoznatog (ako ne računamo Tužilaštvo za ratne zločine) reditelja Darka Jankovića Pufte. Janković je tokom juna 1992. godine u Domu kulture u Čelopeku postavio nekoliko remek-dela, spojivši eksperimentalni teatar sa rodoljubljem. Reditelj je radio isključivo sa naturščicima, zarobljenim civilima koji su završili u logoru jer su nosili imena koja se ne uklapaju u patriotsku estetiku. Usredsređen na ispitivanje limita tela i granica ljudske izdržljivosti, smatrajući tela zarobljenika svojim umetničkim materijalom, Janković je izvođače dovodio u ekstremne situacije – od međusobnog šamaranja do besvesti, pa do provere koliko je meso otporno na sečivo noža ili metak. Tokom workshopa ispostavilo se da je ljudsko telo prilično trošna građevina, pa su mnogi nevoljni učesnici u projektu završili u masovnoj grobnici na Crnom vrhu, ali nijedna žrtva nije prevelika za umetnost. Pogotovo patriotsku. Ispitivanje granica ljudske volje takođe je bitan segment Jankovićevog teatra. Tako je 10. i 11. juna na sceni Doma kulture primorao očeve i sinove na oralni seks, a 12. juna jednom zarobljeniku je odsekao penis, a drugom uvo i naterao ih da pojedu odsečene delove svog tela. Srušivši sve tabue, Janković je osetio kreativni zamor, pa se posvetio klasičnom batinanju, klanju i streljanju. Uticaj njegove estetike vidljiv je u performansima pozorišne trupe „Navijači“, ali je njihov rad ipak lišen Jankovićevog radikalizma.

betonbr127_strafta2

Patriotska renesansa muzike može komotno da se osloni na DJ Maxa, koji je prijateljima i rodbini poznat kao Srđan Golubović, a svima ostalima kao „arkanovac“ sa fotografije Rona Haviva, koji udara nogom mrtvu ženu na trotoaru, 2. aprila 1992. godine u Bijeljini. Ritam cokulom-u-glavu, kao i ritmovi rafala, topa i haubice bili su presudni za kasniju muzičku karijeru DJ Maxa. Pretočivši ratne ritmove u razne trance varijante (future, cyberdelic, goa, ex-goa, organic, psychedelic, schamanic, techno, funked-up), DJ Max je zacrtao pravce razvoja patriotske muzike u modernom dobu. Četničke pesme i pokliči tipa „Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće“ ili „Naše vreme ide, već kuca na vrata, klaćemo od Nemca pa sve do Hrvata“ totalni su retro koji nepovratno pripada prošlosti. Budućnost patriotske muzike je u jednostavnosti, jednoličnosti i ritmu monotonom poput Arkanovih uniformisanih „Tigrova“ na jutarnjem postrojavanju.
Autentičnost, istinitost, leševi inovernika u krupnom planu, nestabilne, neizoštrene slike sa zrnastom fakturom i treperenjem – osnovne su odlike pravog patriotskog filma. U ovaj opis savršeno se uklapa klasik nastao u produkciji filmskog studija „Škorpioni“, remek-delo sineaste Slobodana Medića na kojem je zabeleženo streljanje šestorice golobradih Bošnjaka. Moglo bi se reći da je u ovom snuffu realizovana esencija patriotske umetnosti, te da se od filma kao najdemokratskije umetnosti (usled razvoja tehnologije kamera je postala dostupna svakom Srbinu, Srpkinji i Srpčetu) može najviše očekivati u budućnosti. Snuff je naša izvozna šansa, jer je ovde ljudski život jeftiniji od mobilnog telefona s kamericom, što je idealna situacija za razvoj ovog filmskog žanra.
Poseban problem nove kulturne politike je ubrizgavanje patriotizma u obeležavanje raznih kulturnih jubileja, godišnjica, praznika i ostalih svečarskih datuma. Proslava svetog Save promocijom knjige Milana Lukića nije loša ideja, ali na ovom polju Ministarstvo kulture ipak može da uradi mnogo više. Zgodan model pronašlo je rukovodstvo logora Omarska u leto 1992. godine. Povodom posete visokih zvaničnika Republike Srpske, uprava logora organizovala je hor živih kostura koji su danima uvežbavali patriotske pesme poput „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala“ ili „Od Topole, od Topole, pa do Ravne Gore“. Članove hora ništa nije moglo da spreči da savršeno izvedu svoju muzičku tačku. Na generalnoj probi jedan starac je pogrešio reči, pa je umesto „svud su straže đenerala Draže“ otpevao „svud su straže Mihailović Draže“. Dirigent je dohvatio dasku sa ekserom i opaučio starca, kojem se ekser zabio u glavu. Iako ranjen i sav krvav, starac je pravilno otpevao pesmu, i na generalnoj probi i na svečanosti. Nema umetnosti bez patnje i bola. Neka to bude ideja-vodilja svim menadžerima u patriotskoj kulturi.
Uvođenje nove kulturne politike u književnost je bespredmetno. Literatura je već patriotska umetnost u najvećoj mogućoj meri, uz malobrojne izuzetke. Književnosti nije neophodna nikakva patriotska reforma, jer je upravo ona generator kulture zločina. Za bliža obaveštenja pogledati 127 brojeva Betona.

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.