Beton br.105
Utorak 16. novembar 2010.
Piše: Adriana Zaharijević

Mera bezdomnosti

(uz čitanje knjiga Nikole Petkovića Identitet i granica.

Hibridnost i jezik, kultura i građanstvo 21. stoljeća,

Jesenski i Turk, Zagreb, 2010,

i zbornika Feminizmi u transnacionalnoj perspektivi.

Promišljanje sjevera i juga u postkolonijalnosti,

ur. Renata Jambrešić Kirin i Sandra Prlenda,

IEF i Centar za ženske studije, Zagreb, 2008)

Kada u kritičkom duhu postmoderne teorije definiše subjekt kao nomadski (Nomadic Subjects, 1994), Rozi Brajdoti nalaže epistemološku i identitetsku paradigmu „postajanja“, bivanja u procesu, strateškog relociranja koje uzima iz prošlosti onoliko koliko je neophodno da bi se utabale putanje preobražaja za nas sada i ovde. Biti nomad znači, dakle, ne biti nikad tu gde jesi, premeštati se preko mahom nevidljivih granica, kako prostornih, tako i onih vremenskih: otkidati od vremena ono što doprinosi transformaciji hic et nunc, transformaciji koja se u nomadskom životu nikada potencijalno ne okončava. Nomadska paradigma, prema tome, proteže ovo „moje“ „ovde i sada“ u jedan nepregledni, fluidni pastiš pejzaža prostora i vremena. Nomad je onaj „tip subjekta koji odbacuje svaku ideju, želju ili nostalgiju za fiksiranošću“ i, kao takav, nomadski subjekt predstavlja formu političkog otpora hegemonim i isključujućim shvatanjima subjektivnosti.
Taj „identitet kojeg nema“ jer ne poznaje granice, koji nije ni antiteza okućenosti, jer nije beskućan, ni prinudnog izmeštanja (odnosno raskorenjenosti), opstaje kao zapadni kolonijalni san od onih prvih nomadskih avanturista koji su mogli da budu na svim krajevima sveta, koji su imali moć da ga ocrtaju, da ga kartografski ili narativno predoče drugima, da ga egzotizuju i na taj način preobraze. Postkolonijalna paradigma zaslužna je, pored ostalog, i za to što pokazuje da se nomadi ne kreću u međuprostorima i da ne prekoračuju imaginarne granice; često su upravo njihovim prekoračenjem negranice postajale opipljive, fiksirane i svakako nefluidne granice. Postkolonijalna teorija nedvosmisleno je ukazala na to da neki imaju mogućnost da budu nomadi, dok drugi mogu imati samo pravo na nostalgiju za fiksiranošću. Nomad može hteti da čuje drugog u sebi, starosedelac je na to prisiljen. Nomad može ne želeti dom kao prostor ograničenja, može mu se opirati kao izvoru saznanja da čovek ipak jeste drvo, ali on ne oseća nostalgiju za domom, jer ga poseduje (na zamišljen način autentičnosti) i jer nema dijasporu. O korenima brinu oni koji više ne rastu iz svoje zemlje.
Zbog čega je načinjeno ovo sučeljavanje teritorijalno bezinteresnog i epistemološki nefiksiranog nomada, i egzotizovanog starosedeoca čiji je dom ili negde drugo ili je zasićen tuđim matricama udomljenosti (dakle, nipošto nije dom u „autentičnom“ smislu)? U poslednjih nekoliko godina, posebno otkako se na regionalnom teorijskom nebu pojavljuje takozvani postjugoslovenski diskurs, postavlja se i pitanje adekvatne (epistemološke/identitetske) paradigme koja bi odgovarala prostoru Balkana, bivše Jugoslavije (s posebnim naglaskom na BiH) ili Srednje Evrope. Rečima Nikole Petkovića, „dinamike naše postkomunističke potrage za identitetima gotovo su identične dinamikama postkolonijalnih traganja za identitetima u vaneuropskim zemljama“ (Identitet i granica, 2010, 25). Moje je pitanje da li postkolonijalna paradigma može i treba da posluži kao mustra za promišljenja identiteta ovdašnjih prostora, što implicitno vodi pitanju kakav je pogled insajdera na sam taj prostor: nomadski (koji je, rečima Čandre Mohanti, uvek već zapadni) ili dijasporični čak i onda kada se koreni nisu premeštali na neko drugo mesto?
Pre svega, ako se izuzme unutrašnja emigracija, na ovim je prostorima već nekoliko decenija unazad bilo izuzetno problematično govoriti o sopstvenom nomadizmu. Granice svakako nisu bile, niti su mogle biti, fluidne, rastočive, politički upotrebljive u dekonstrukciji global(izovan)og sistema. Ono što je stvorilo identitete ovih prostora jesu bile granice, kako one koje su odvajale ove piratske prostore od uređenog kopna (tvrđave Evrope), tako i one imaginarne (poput pograničja Karlovac-Karlobag-Virovitica, ili ne/određenja Makedonije kao države s pravom na sopstveno ime/jezik/identitet). S druge pak strane, formiranje identiteta unutar tih utvrđenih i zamišljenih granica nije rezultat davnašnjeg mešanja paradigmi kolonizatora i kolonizovanih, hegemonih propisa o tome kako valja misliti i delovati, i pretpostavljenog odsustva koordinata za moć mišljenja i delovanja među egzotizovanim domorocima.
Postjugoslovenski prostor nije prostor čiji se identitet/i definišu izvana, niti se oni određuju prema kvalitetu mešavine koja je posledica istorijskih prelivanja moći i nemoći. To je prostor kojim dominira upravo granica, kao nepreskočiv zid, kao zid koji se niti može niti želi preskočiti. S one strane granice nalazi se tuđin, jedan koji je monolitan (onaj koji sebe može da doživljava nomadski), i „naš tuđin“, čiji je kulturni identitet hibridno uvezan s našim, čiji je jezik neprevodiv jer ga razumemo, čija je stranost naša sopstvena stranost, koji je iza granice koje nema, pa se i najradikalnijim putem – ratom – mora uspostaviti.
Ta priča o našem koje je istovremeno strano, koje nikada nije izvan ili unutar granica već je granica sama, deluje kao mogući putokaz. U svom izvanrednom tekstu „Kuća i mučnina: teskoba mesta“, Elizabeta Šeleva govori o sličnoj „poetici granica“ koja dom ne čini mestom pripadnosti, zaštićenosti (koju možemo hteti i da napustimo, nomadski), ni mestom čežnje za autentičnom udomljenošću (koju nismo prisiljeni ni da izmišljamo ni da napuštamo), već mestom nelagode, mestom „neugodne granice“. U toj svojevrsnoj udomljenosti koja je unheimlich, ukorenjenosti koja se ne može iščupati, a čiji koreni nisu ni rizomi ni koreni moćnog stabla, nego su i jedno i drugo i nešto sasvim treće, u tom domu koji je hibridizovan i zatvoren svojom graničnošću, možda treba tražiti svojevrsnu postjugoslovensku paradigmu.
Nikola Petković u tom smislu u knjizi Identitet i granica postavlja ključno pitanje: zbog čega nova perspektiva subjekta koji se promišlja, „ta rubna vizura margine koja propituje hegemonije, mora pripadati ne-Europljaninu?“ Kakav bi mogao da bude pogled koji svakako nije pogled Zapada, koji opstaje u granici i kao graničan, a istovremeno je hibrid koji u nelagodi udomljen opstaje u svojoj hibridnosti? Da li bi s tim na umu mogla da se konstruiše treća paradigma, koja bi bila u stanju da pronađe neke drugačije odgovore na kontekst koji u tekstu „Feministički aspekti postkolonijalnog imaginarija Bosne“ razlaže Jasmina Husanović, a koji jeste kontekst postjugoslovenskih prostora: „Identitarni projekti i relevantni narativi pripadanja određenom prostoru/vremenu vezani su za bolnu prošlost i razbijena zajedništva... no odgovori na njih uglavnom plutaju između retorike historije (istine), teologije (oprosta), prava (kazne, kompenzacije i sprečavanja), terapije (izlječenja), umjetnosti (komemoracije i uznemiravanja) i obrazovanja (učenje lekcija)“.

betonbr105_strafta

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.