Beton br.141
Subota 12. april 2014.
Piše: Aleksandar Novaković

MENTALNO RAZGLIBAVANJE

Sjaj i beda srpske satire

 

 

 

 

Kineska poslovica kaže: „Kakva  muzika – takva i država“. Dodao bih da su satira i humor još bolji pokazatelji od same muzike.  Negde ga, navodno, uopšte nema (Nemačka, Skandinavija, Japan), drugde se izvozi od Monthy Pythona naovamo (Velika Britanija) ili koristi u satiričko-političko-marketinškoj kombinaciji (SAD – s posebnim osvrtom na show-ove Stephena Colberta i Jona Stewarta), ili, ogrezao u najljućoj satiri i sarkazmu, provali iz knjige (videti pod Sorokin) koja se javno spaljuje u putinovskoj Rusiji. Smejati se vlasti u današnjoj Rusiji je grešno, subverzivno zadovoljstvo. A kako stvari stoje s bratskom Srbijom?

 

 

SMENA NOĆNE STRAŽE

 

Što se tiče televizije, satira je ušla na mala vrata. Naime, na TV Vojvodini su, u okviru zabavnog programa, Nikola Škorić  i Dejan Ćirjaković vodili od 2009. godine emisiju Noćna smena koja je, prvobitno, bila tematska emisija prošarana skečevima koji su svojom strukturom podsećali na montipajtonovce, strip Alan Ford i sarajevsku Top listu nadrealista. Docnije im se pridružio i Dimitrije Banjac. Skrajnuta, u skromnom studiju, u gluvo doba, ova trojka je (diplomirani istoričar, muzičar i tehnolog za preradu ulja), upravo zbog toga, imala veliku kreativnu slobodu. Jednom rečju, mogli su da prave žestoke skečeve o aktuelnoj političkoj i društvenoj situaciji a da “nadležni” ne obraćaju mnogo pažnje. Simbol sveopšte pljačke i licemerja je bio večiti ministar u svim vladama, Marinko Magla kojeg je maestralno odigrao Banjac. S TV Vojvodine se novosadska trojka docnije premestila na B-92. Tu je, s razrađenijim scenarijem i u boljim uslovima, nastala serija Velika Srbija, inspirisana serijom Little Britain. Iako se trojka nije dugo zadržala na B-92 zbog nedovoljnog rejtinga Velika Srbija je, upravo zahvaljujući youtubeu stekla kultni status što važi i za Noćnu smenu.  

 

drzavni-posao-07

 

Ono što je indikativno je da je popularnost došla sa serijom Državni posao na RTV Vojvodina. Koncipirana kao komedija naravi s refleksijama na aktuelne društveno-političke odnose, ova serija je skrenula pažnju ne samo ekstremno brojnog gledališta (neke epizode imaju preko 400 000 gledanja na youtubeu), već i Ivana Ivanovića koji je više puta bio u satiričnom fokusu novosadske trojke. Rezultat je segment Srbi u svemiru koji se emituje u okviru šoua Veče sa Ivanom Ivanovićem. No, satirične oštrice koja je nekad postojala u Noćnoj smeni i Velikoj Srbiji nema u toj meri. Akcenat je na humorističnom i paradoksalnom i stereotipima. Tako u Državnom poslu kancelariju dele Torbica, “dođoš” sa granice Bosne i Hrvatske, Čvarkov, zadrti “autonomaš” i Boškić, “guzonjin sin” sa pseudoevropskim tendencijama. Političari se spominju u naznakama, usput, Crkva se taktički zaobilazi u širokom luku dok je glavni zaplet baziran na niskosti i ograničenosti tri aktera. Sabijeni u maloj kancelariji, sa preko tri stotine epizoda iza sebe, Banjac, Škorić i Ćirjaković su stigli do popularnosti, ali i do granice koju postavljaju mediji: sve je dozvoljeno osim onog što se prećutkuje.

 

Komičar i scenarista Zoran Kesić je, nakon Fajront Republike emitovane na Prvoj televiziji, odlučio da potpuno promeni svoj stil i preseli se iz imitacije mehane u “kulturiška”  studio B 92. Koncept 24 minuta sa Zoranom Kesićem neodoljivo podseća na emisije Colbert Report Stephena Colberta i, naročito, Daily Show Johna Stewarta koje se emituju na njujorškoj Comedy Central. Naime, dok Colbert igra fanatičnog pripadnika desnog krila republikanaca i često odlazi put paradoksa i sarkazma, Stewart je više prijateljski raspoložen, fini liberal s povremenim “napadima” satiričnog ludila. Samim tim, Kesić, uz par satiričnih opaski čini da se njegovi gosti iz javnog života osećaju prijatno i ne toliko prozvano. Što se spomenute satirične oštrice tiče ona je oštrija nego u slučaju Državnog posla i okrenuta kako prema vlasti tako i prema opoziciji, čak i u vreme predizborne tišine. Naravno, ne smeje se na račun uređivačke politike B-92 a Igor Brakus je, za vreme predizborne kampanje, kao zaposlen na B-92, gostovao kod Kesića u ime svoje izborne liste SVEjeDNO. Postoji još jedna začkoljica: granica određenih tema se ne sme preći za šta je dobar primer ukidanje emisije radija B-92 Mentalno razgibavanje.  Povod je, navodno, bilo spominjanje svadbe Aleksandra Vučića. Inače, ovo nije bio prvi put da je neka emisija “povučena” zbog nezgodnih komentara. Setimo se samo sudbine Retrovizora, Ljubomira Živkova iz davne 2009. godine.

 

corax-vucic-vs-djindjic                                                       Između (zarđale) kašike i (progresivnog) čekića

 

TI SLATKI ZLIKOVCI

 

Što se stripa tiče, najpopularniji u mainstream medijima je svakako Marko Somborac, karikaturista Blica. Kao najzapaženiji predstavnik satirične devete umetnosti Somborac ima zavodljiv pristup. Njegove opaske vezane za političare su duhovite, ponekad i reske, ali one blede pred vizuelnim identitetom. Naime, svi akteri, bez obzira kakvi zaista bili, pa čak i ratni zločinac Ratko Mladić, deluju simpatično i, samim tim, bezopasno do te mere da možete da ih stavite kao zaštitni znak na pakovanje neke čokolade ili po njihovom “liku” napravite neku igračku za decu. Na taj način svi oni postaju Toma, Aca, Ivica, ljudi iz komšiluka a ne političari čije poteze osećamo na sopstvenoj koži. Zapravo, postavlja se pitanje da li se, na ovaj način, njihovi postupci kritikuju ili se, posredno, reklamiraju. Slična dilema se devedesetih nametala kad su, u radijskim emisijama i predstavama, članovi Indeksovog radio pozorišta imitirali Šešelja, Miloševića, Draškovića.

 

U filmu Nixon Olivera Stonea, glumac Anthony Hopkins, koji igra jednog od najgorih predsednika SAD, Richarda Milhousea (da, po njemu je nazvan jedan od junaka Simpsonsa) Nixona, kaže za Johna F. Kennedyja: „Njega vole zbog toga što im je pokazao kakvi mogu da budu a mene mrze zbog toga što ih podsećam kakvi su u stvari“. Ova rečenica se može primeniti na reakcije šire javnosti na karikature Predraga Koraksića – Coraxa. Oslikavajući lidere u svoj njihovoj grotesknosti, razotkrivajući njihove unutrašnje mrakove i poroke tako što ih prikazuje kao izobličene, deformisane pojave u Danasu, Corax je, jedno vreme, za vreme Miloševića i do prvog mandata Borisa Tadića, bio najpoznatiji domaći karikaturista dočim je njegova popularnost izbledela (iako satirično pero nije izgubilo na snazi) sa Somborčevom popularnošću. Razlog za to je jednim delom u tiražnosti i čitanosti Blica ali i u težnji šire publike da političke lomove i tranziciju proguta kao gorku pilulu omotanu šećerom. No, s vremenom, ta pilula je, a to nam Somborčevi stripovi poručuju, izgubila svoju gorku srž i postala saharinski placebo lek.

 

 

pot-astrophe-colbert-report                                                                                                Stephen Colbert

 

GERUZIJA TUPIH PERA

 

A šta bi sa našim vrlim satiričarima, navodno najboljim na svetu? U suštini, postoji jedan, elektronski časopis, Etna u kojem se može naći dobra satira što je utešno u odnosu na tzv. večeri satire. Mnogi od aforističara koji na njima nastupaju su ili učlanjeni u desničarske stranke ili koketiraju s jevtinim desničarskim populizmom. Aforizmi su im često na nivou kafanskog humora sa sve čačkalicom u zubima. Ko god, naivno, veruje da su Srbi duhovit narod, ostaće bez ijednog jedinog argumenta ako samo jednom ode na takvo okupljanje. Omiljene teme? Novi svetski poredak, nepravedni i degenerisani Zapadnjaci, žal za Kosovom, neprijateljske, susedne nacije, opake liderke nevladinih organizacija, gej parade, bračne nesuglasice i seksualne disfunkcije precvalih govornika. Tu i tamo se pojavi poneka opaska na račun srpskih nacionalnih karakteristika koje su  autorima koliko smešne toliko i simpatične. Prosto dođe čoveku milo kad shvati koliko je zatucan, ksenofobičan, alkoholisan, lud i seksualno opterećen. Da, to sam ja! Oduzmite mi mane i ostaću bez nacionalnog identiteta!

 

Ima i drugih tema i visprenijih aforističara ali oni, jednostavno, ne izmamljuju tolike salve smeha i utapaju se u mediokritetskom mnoštvu. Oseća se prepoznatljivi bazd malograđanskog Beograda. Ne pada im na pamet da otvore prozore, provetre svoje plesnjive i steničaste stanove, okreče malo, istuširaju se, obriju. Istina je da oni VOLE da se inhaliraju kužnim palanačkim zadahom. Veoma im je stalo do dalekih naroda koji grcaju pod američkom čizmom, ali ih se jecaji onih koji su stradali od isparenja srbijanske mehane „Kod trovača i Balkanskog Kasapina“ ič ne tiču. Nije im bitno što na tim skupovima nema mladih, pa ni „mlađih“. Ni do medijske pažnje im nije stalo. Samo da se oni lepo zabave i da verglaju predvidljive ježevske opaske.

Nasuprot ovoj storiji stoji moderna, elektronska, vezana za Njuznet sajt. Uzor za ovu fabriku lažnih, banalnih vesti je američki sajt The Onion. U poslednje tri godine njuznetovci su plasirali veliki broj vesti koje su često preuzimali veliki i ozbiljni mediji. Samim tim se potvrdilo ono što svi znamo – uticajni mediji su jednako neozbiljni (ako ne i neozbiljniji) od satiričarskih portala. Pored toga što Njuznet zabavlja svoje čitaoce podstiče ih da pišu za ovaj sajt i tako budu kreativni i subverzivni on predstavlja i neku vrstu društvenog ventila. Naime, nakon čitanja netovskih vesti čitalac se oseća opušteno, deli linkove sa svojim frendovima na društvenim mrežama, prepričava vesti u kancelariji ali, da li nakon što prelista jedno dnevno izdanje sa ovog sajta, krcato duhovitim vestima i slatko se nasmeje, zapamti ijednu od njih i poželi da nešto promeni? Iako su dostupni širokoj publici, elektronski mediji kriju u sebi veliku zamku: da bi se rejting održao potrebno je nizati vesti, skečeve, intervjue, songove kao na fabričkoj traci. Tempo političkih zbivanja je sve teže ispratiti a životni vek skeča je kraći od životnog veka leptira. U prolaznosti vesti, jednom rečju, leži i zaborav satirične kritike.

 

the-onion-front-page-001

 

SMRT SATIRE?

 

Srpski humor i satira nisu mrtvi, mada gadno zaudaraju. Pa, gde su? Danas se oni nalaze izvan krutih granica satire koje su, gle čuda, prećutno iscrtali sami satiričari. Preselili su se u drugu dimenziju i egzistiraju u malim, urbanim džepovima. Možete ih naći u radovima „mlađih“ (nemaju još 40 godina ili su tu negde) i mladih satiričara koji, po „cluster-sistemu“, seju svoje reske opservacije po malim elektronskim časopisima i portalima. U nešto, u poslednjih desetak godina, objavljenih, kvalitetnih knjiga aforizama, priča i pesama. Satirični roman je, u zemlji Domanovića, i dalje na nivou kurioziteta.  Standup komedija je kod nas u usponu pa se tu može očekivati pojava nekih originalnih, buntovnih glasova. Zaferceralo je i, nakratko, par pozorišnih predstava od kojih je jedna Da nam živi, živi rad, sećate se, bila cenzurisana u Ateljeu 212. Današnji pozorišni Festival komedije u Jagodini je u ozbiljnoj krizi, s malim brojem predstava u konkurenciji od kojih su neke tezga uradci. O domaćem filmu, koji vrvi od jevtinih pošalica koje se nazivaju humorom ne treba trošiti reči. Angažovane rok-grupe su, možda po prvi put, nadigrale pisanu satiru što se itekako može čuti u pesmama Klopke za pionira, Ah, Ahileja, Varvarogenija, Piknika, Trashery Inc., Bolesne štenadi, kao i nekih bendova sa dužim stažem (Atheist Rap).

Nasmejati se, inteligentno, promišljeno, u lice sistemu  postalo je pitanje stava i protesta protiv ludila. Budućnost satire leži u undergroundu, u subverziji, u novoj umetničkoj revoluciji koja će pomalo ličiti na onu koja je izrodila punk i new wave. U zemlji u kojoj medijske i političke slobode, čak ni na nekom formalnom nivou tipičnom za Zapad, ne postoje, sigurno nećete naći na TV-u nekog našeg originalnog pandana Colbertu ili Stewartu, kao što u „zabavnim“ rubrikama Blica ili Politike nećete naleteti na novog Domanovića, dok ćete na predvidljivim, monotonim tribinama sve starijih satiričara „srednje generacije“ otkriti jedino par muva koje će vam, s ispucale tavanice, pasti pravo u krilo.

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.