Beton br.93
Utorak 06. april 2010.
Piše: Robert Alagjozovski

Makedonska literatura u ćošku

I ove godine je Makedonija propustila šansu da dostojno predstavi svoju literaturu na Sajmu knjiga u Lajpcigu. Prvobitni entuzijazam koje je Ministarstvo kulture pokazalo prilikom kontakata sa predstavnicima Sajma iznenada se ugasio kad je objavljen tzv. Godišnji program za ostvarivanje nacionalnog interesa u kulturi. Prema ovom programu nije podržana inicijativa da se na Sajmu u Lajpcigu predstavi nekoliko vrhunskih pisaca iz Makedonije. Umesto toga rešili su da ostanu na minimalnom programu Udruženja albanskih izdavača. Ova je odluka pogrešna sa nekoliko aspekata. Nadam se da će ova godina biti poslednja u odnosu na magareće držanje „strategije“ (ko li je samo smisli?) da se Makedonija treba predstaviti na samo četiri svetska sajma: Frankfurt, Istanbul, Moskva i Beograd.

 

LAJPCIG KAO UZOR

Priča o lajpciškom Sajmu može da posluži i kao primer kako stvoriti uspešnu strategiju razvijanja svog identiteta nasuprot onog velikog brata – Frankfurta. Ona je poučna za sve makedonske manifestacije koje su unapred osuđene na inferiornost zbog blizine metropola iz susedstva: Soluna, Sofije, Beograda, Zagreba. Pošto ne može biti deo svetske književne industrije koja se okuplja u Frankfurtu, Lajpcig se orijentisao na književne a ne na industrijske vrednosti literature. Što ne znači da Sajam nije mogućnost poslovnih susreta i saradnje. U samo jednom uglu sajamske hale 4 neki izdavači su sebi obezbedili dogovore za celu godinu. Ali Sajam u Lajpcigu je pre svega jedna velika kniževna manifestacija. U toku četiri sajamska dana svuda po gradu vrvi od promocija, čitanja, razgovora, debata i raznih drugih manifestacija. U svakoj od četiri sajamske hale ima po nekoliko prostora gde se tokom celog radnog vremena ređaju događaji kao na filmskom platnu, za razliku od Sajma u Skoplju koji je sveden na vašar gde su se prošle godine organizovale čak dve promocije.
Ipak, bitno je da je interesovanje u Nemačkoj za literaturu Jugoistočne Evrope stalno i strateško poslednjih nekoliko godina. Nekoliko fondacija germanofonih zemalja (Austrija, Nemačka, Švajcarska) udružile su se u Traduki, zajednički projekat međusobnog prevođenja autora iz zemalja nemačkog govornog područja i našeg regiona. U saradnji sa lokalnim poznavaocima književnosti, Traduki poziva autore koji se predstavljaju na sajmu. Tako ove godine, iz Makedonije su to bili Igor Isakovski, kao učesnik festivala Kikinda short, i Vladimir Martinovski, koji je svojom vizuelnom poezijom, maestralno prevedenom na nemački, oduševio nemačku publiku. Etno bend „Baklava“ održao je egzaltirajući koncert u prepunoj sali „UT Konevic“, koja je najstariji bioskop u Nemačkoj, otvoren 1912. godine.

 

SEGREGACIJA NA RAVNE ČASTI

Za razliku od naših suseda, makedonski minijaturni štandić je bio smešten u obliku ćiriličnog slova g, u jednom ćošku na rubu hale 4 i čovek ga je mogao primetiti samo ukoliko udari u njega. Umesto reprezentativne i prevedene literature, bilo je poređano nekoliko prikupljenih knjiga, pola na makedonskom pola na albanskom, i samo par njih na engleskom. O nemačkim izdanjima nije bilo ni govora. Jedan poznanik je primetio da je iznenađen da je turska manjina tako zastupljena u Makedoniji. Pogrešnom utisku je pridodavala „odluka“ kolega iz Udruženja albanskih izdavača da hostesa štanda bude obučena u tradicionalni „dreskod“, sa šamijom preko glave.
Ovaj katastrofalan pristup je produkt dveju situacija. Prvo, kao i sve ostalo u zemlji, binacionalna struktura Makedonaca i Albanaca se ispoljava tako što Albanci u svemu dobijaju svoju trećinu. To nije deo participatornog sistema u kojem se odlučuje na osnovu procene vrednosti, gde Albanci i Makedonci zajedno raspravljaju i odlučuju o svemu a etnički mešan sastav garantuje fer odnos i učešće svih, već je u pitanju totalna segregacija. Albanci dobijaju svoj deo kolača, a onda im se niko ne meša u izbor ili raspodelu. Tako, obuzeti svojim, oni nisu ni zainteresovani za ono što se događa u „tuđem“ dvorištu.
Tako je teklo i predstavljanje na Sajmu u Lajpcigu. Paralelno udruženje albanskih izdavača je dobilo tzv. komesarijatstvo sajma u Istanbulu (i zato se kao krajnji efekt, turski autori prevode na albanski) i ovaj (ne)formalan nastup na Lajpcigu. Dakle, ne radi se o tome da svi stejkholderi, udruženja i izdavači u saradnji sa Ministarstvom usaglase zajednički nastup i pristup, pa da ga onda komesari samo operativno sprovode, nego je sistem podeljen po principu isključivosti. Kad ga organizuju Albanci, Makedonaca će biti veoma malo, daj šta daš; a kad su organizatori Makedonci, onda Albanaca neće ni biti. Tako se u Moskvi Makedonija predstavlja kao pravoslavna zemlja, a u Istanbulu kao muslimanska.

 

BUNDES LIGA NA BRANIKU KULTURE

Druga mana je to što ma ko bio komesar sajamskog predstavljanja, uglavnom posao odradi loše i totalno neprofesionalno. Da je bar bila smišljena dobra strategija prezentiranja albanskih pisaca. Da je neko poradio na promociji Luana Starove, Kima Mehmetija, Teute Arifi i ostalih dobrih albanskih pisaca. Da su bar oni bili pozvani na Sajam. Luanu Starovi je neki fragment preveden tek toliko da se predstavi, ali nisam čuo da je dogovoren bilo kakav prevod za nemačko govorno područje.
U suštini, bez postojanja strategije Ministarstva kulture ne može se postići bolji rezultat. Komesari za predstavljanje dobiju nekih pet do deset hiljada eura. Ove godine je neprincipijelni izuzetak bio Sajam u Frankfurtu kad je izdavač izuzetno blizak vlasti organizovao makedonsko predstavljanje. Umesto na literarni, akcenat je pao na turistički aspekt zemlje: deljene su brošure i monografije o Makedoniji a posetioci su animirani uz pomoć fudbalera koji igraju za tim iz Frankfurta. Kao da književna publika i izdavači u Nemačkoj, i u svetu, umesto da čitaju prate fudbalske prenose Bundes lige.
Ne kažem da nije bilo interesa za Makedoniju na Sajmu u Lajpcigu. Nemačka publika je pokazala da je posvećena i radoznala. Razne pripadnice Zelenih (starije i hipi orijentisane) su izražavale podršku Makedoniji. Ali bez prave strategije i dobrih priprema još kod kuće, Makedonija je osuđena da bude u grupi slučajnih i dezorijentisanih igrača. A u toj grupi izgleda da veličina ne igra ulogu. Ja sam se iznenadio da se i Rusija nalazi u toj grupi. Makedonski ambasador mi je pokazivao knjigu koju je uzeo sa ruskog štanda koja se na ruskom jeziku bavi pitanjem makedonskog identiteta i literature (nama u prilog, razume se). Kao da su baćuške računali da su u Lajpcigu svi bivši doušnici KGB-a koji su, osim što dobro znaju ruski, veoma informisani o problemima bivšeg komunističkog lagera. Ne ulazeći u lokalni folklor selekcije i igre moći, dobio sam utisak da su Hrvati, Srbi, Bosanci, daleko savremeniji, fokusiraniji i organiziraniji od nas. Svetlosne godine ispred nas i naše istočne braće.

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.