Beton br.156
Sreda 18. februar 2015.
Piše: Aleksandar Novaković

LUDILO POLITIKE ILI POLITIKE LUDILA


Sedam veličanstvenih je festival dugometražnog dokumentarnog filma koji već jedanaest godina opstaje tamo gde su mnoge domaće fešte sličnog tipa podbacile. Uvek aktuelan, bilo da je reč o društvenim, političkim ili umetničkim temama, obezbedio je stalnu publiku koja posvećenički, iz godine u godinu, dolazi u Sava centar i oduševljava reditelje koji, gotovo svi odreda, nikad nisu videli tako brojnu publiku na svojim projekcijama. Direktori festivala, Svetlana i Zoran Popović, sa skoro nepojmljivim entuzijazmom a uz pomoć svojih inostranih kolega, pre svega uglednog danskog dokumentariste i selektora Festivala Tue Stin Milera, uspeli su da Beograđanima ponovo otkriju dokumentarni film koji je, opšte je poznato, već dugo na margini u odnosu na igrani film. Često se zaboravlja da je prvi javno prikazani film bio dokumentarac Ulazak voza u stanicu Braće Limijer, te da je razvoj dokumentarnog itekako uticao na razvoj igranog filma, od italijanskog neorealizma preko filmova Kasavetesa, Janča, Louča pa do Dogme i sve popularnijih „mockumentaryja“. Aktuelnost festivalu su ove godine obezbedili tretman problema nezaposlenosti u Francuskoj (Pravila igre), borba za elementarna ljudska prava u Zimbabveu (Demokrate) ili bolnice za duševno obolele kao metafore društvenog sistema (Iznenada moje su misli stale).


USTAVNI DANI U ZIMBABVEU


Demokrate, ostvarenje danske dokumentaristkinje srednje generacije, Kamile Nilson (1973), tretira neobičnu političku situaciju: vlada Roberta Mugabea je pod pritiskom međunarodne javnosti primorana da pregovara s opozicijom oko donošenja novog Ustava. Mugabe, koji je slavu u svojoj zemlji stekao kao borac protiv režima aparthejda Jana Smita u Zimbabveu (nekadašnja Rodezija) pretvorio se, kao što to neretko biva, u svoju suštu suprotnost kada je preuzeo vlast. Represija, nasilje, rasizam prema belačkoj manjini, homofobija, jednopartijska država, militarizam, hiperinflacija, sve su to odlike današnjeg Zimbabvea. Pobeda opozicije na parlamentarnim izborima je, gle čuda, poništena a mnogi glasovi pokradeni. Ono što posebno iznenađuje u ovom filmu je činjenica da su Nilsonova i njena ekipa bez većih problema snimali dvojicu glavnih protagonista koji vode tim koji treba da donese nacrt ustava: Daglasa Mvonzoru, opozicionara i advokata po profesiji, iz stranke MDC-T, koju vodi Morgan Cvangirai, i Mugabeovog predstavnika iz ZANU-PF, Pola Mangvanu, bivšeg ministra informisanja.


Mangvana se pritom hvališe svojom korumpiranošću i podsmeva političkim protivnicima bez zazora, govoreći o opoziciji kao o ljudima koji se zanose da svojim glasovima mogu nešto da doprinesu, jer se zna kako se vlast menja (čitaj: oružjem), otvoreno napada novinare, jer su sebi dozvolili „previše slobode“ i bavi se raznim mahinacijama „na terenu“. O kakvim mahinacijama je reč? Kako su javne debate o Ustavu organizovane u svim oblastima zemlje, vlasti su, preko agenata zimbabveanske varijante DB-a i policije, vršile pritisak na građane da izjavljuju kako im promene nisu potrebne, te da Mugabe treba da vlada doživotno. Na površini, kaže Mvonzora, sve deluje normalno. Zimbabvenanci deluju opušteno, smeškaju se i plešu na političkim skupovima (i lideri s njima, što je svojevrsni deo protokola) i sve je skoro pa idilično. U srcu opozicije, prestonici Harareu, pojavljuju se brojni ljudi iz unutrašnjosti koje Mugabeovi ljudi autobusima dovoze na javne skupove i tako stvaraju utisak da je i prestonica za Velikog Vođu. Naravno, u pojedinim gradskim četvrtima dolazi do nasilja i ljudskih žrtava.


04_Demokrate_2

"Demokrate", scena iz filma


SRPSKA POSLA…


Ovaj „miloševićevski scenario“, za razliku od „petooktobarskog metoda“ koji je uspešno primenjen u Obali Slonovače, neodoljivo podseća na SPS-JUL-SRS strahovladu 90-ih, krađe na lokalnim izborima i kontramiting iz 1996. godine, ali i na odnos aktuelnih vlasti prema slobodi medija koji oličava, gle čuda, nekadašnji ministar informisanja a sadašnji premijer. Nilsonova naizmenično prikazuje putešestvija opozicionara i Mugabeovih ljudi po unutrašnjosti, otkrivajući postepeno, deo po deo karaktera pregovarača sukobljenih strana. Pretnje nasiljem, prozivanje izdajnika (koje je u Zimbabveu smrtonosno koliko i u Srbiji), potraga za prisluškivačima po spavaćim sobama i pasivno držanje naroda prate opozicionare od prvog dana. U ovoj mučnoj storiji, čiji se dobar deo zbiva u sterilnim konferencijskim salama, ono što privlači pažnju je da, bez obzira koliko se smejali i pomalo teatralno pripovedali, pregovarači iz oba tima kriju isto osećanje: strah od tiranina.


Do preobražaja kod lidera Mugabeovog tima dolazi u trenutku kad ga režimski mediji bez ikakvih osnova optuže za unošenje klauzule u Ustav po kojoj predsednik koji je vladao u dva mandata, ne može da se kandiduje za istu funkciju što je, kao što znamo, Mugabeov slučaj. Iako to nije njegov stav, Mangvana više ne može da se odbrani i od progonitelja postaje progonjeni. Sateran u ćošak, on počinje da drugačije posmatra Mvonzoru koji trpi šikaniranja, hapšenja i izrežirana suđenja. S vremenom, on razvija skoro prijateljski odnos s opozicionarom. Konačni produkt, Ustav, je napisan i predstavlja, gle čuda, jedan od najslobodnijih Ustava na svetu. Zemlja će konačno imati mir i stabilnost. No, zanimljiv je jedan detalj koji je prilično ominozan: na početku i pri kraju filma, Nilsonova snima vojni orkestar koji u Parlamentu svira nacionalnu himnu. Raštimovan, neujednačen, trom, u pompeznim uniformama, on zvuči i izgleda baš kao i sama država. Nakon intoniranja himne, Robert Mugabe, tobože žovijalnim tonom koji redovno prati poltronsko smejanje hora državne kamarile, upozorava okupljene političare, i to na samoj ceremoniji proglašenja Ustava, da ne zaborave odakle „stvarna moć dolazi“. Ustav, pogađate, nikad nije faktički primenjen. Mugabe je pobedio na nameštenim izborima a demokratija je jednako daleka kao i pre donošenja famoznog Ustava.


GALOP SVESTI


Portugalsko ostvarenje Iznenada moje misli su stale Žorža Pelikanua (1977), reditelja koji ima dva dugometražna dokumentarca iza sebe, je potresna storija o štićenicima duševne bolnice Konde de Fereira u Lisabonu. Pelikanuov pristup je specifičan: jedna nit naracije je ispovednog karaktera i povezuje sudbine ljudi smeštenih u bolnici, njihove „pređašnje živote“, dok je druga nit ona koja se odnosi na rad na pozorišnoj predstavi. Koncipirana da animira duševne bolesnike, ova predstava govori o istorijatu ustanove i sudbinama onih koji su boravili u njoj a bazirana je na istorijama bolesti onih koji su krajem 19. veka smešteni u tada novootvorenu bolnicu. Zanimljivo je da pacijenti igraju i doktore i pacijente, kao i tadašnje portugalske uglednike, pa i kralja lično. Samo je jedan od njih, Migel Boržeš, profesionalan glumac.


Posebno je zanimljiva Boržešova pozicija koji, kao svojevrsni agent provocateur, živi s pacijentima i svoja iskustva koristi u dva pravca: s jedne strane se trudi ne da pronikne u razloge koji su ih doveli u ovo stanje, koliko da ih zaista upozna, i s druge, da uđe u ulogu Anžela De Lime, velikog portugalskog pesnika i boema koji je bio smešten u ovu ustanovu. Naziv filma je, nimalo slučajno, De Limin stih. Ono što je zadivljujuće u De Liminoj poeziji je upravo autorova sposobnost da, u retkim lucidnim intervalima, potpuno objektivno i s distancom, sagleda sopstveni položaj i opiše, na iskren i potresan način, stanje svoje svesti. Posebno je upečatljiva scena u kojoj Boržeš, u bolničkom krugu, pokušava da, uživljavajući se u ulogu konja koji u De Liminoj poeziji predstavlja mozak koji sumanutim tempom galopira, pravi krugove na travi, fingirajući trans uz monotonu pratnju raštimovane gitare jednog od štićenika.


05_Iznenada_moje_su_misli_stale_3

"Iznenada moje misli su stale", scena iz filma


ANGAŽMAN ILI EGO-TRIP?


Portreti samih duševnih bolesnika su često puni kontrasta i paradoksa: s jedne strane oni, naravno, imaju svoje fiksacije, manije i psihoze ali, s druge strane, iz nekih od njih izbiju zraci produhovljenosti, svesti, čak i poezije. Tako jedan od njih, slepi „gitarista“, ima viziju svojih problema koja ga podseća na hladan, nedostupan Mont Everest. On, udarajući po žicama, pokušava da pređe tu kamenu, preteću prepreku. Spas u umetnosti nalazi i njegov sapatnik, nekadašnji bankarski činovnik, koji je posvećen apstraktnom slikarstvu. Jedan od štićenika, veliki poznavalac pop i rok muzike, svestan je ironije sudbine: u „prethodnom životu“ je radio kao vozač kamioneta obližnje kasapnice i redovno je dovozio meso baš u duševnu bolnicu. Ove storije, same po sebi, sasvim su dovoljne za dobar dokumentarac. Osnova za dobru društveno-političku storiju, pogotovo u osiromašenoj zemlji kao što je Portugal, takođe postoje. U bolnici stanovništvo, kao i u samoj državi, prima sitniš koji troši na tikete za lutriju, puši sledovanja cigareta, pije kafu, besposleno gubi vreme. Ovaj aspekt priče je načet, ali nažalost nije iskorišćen u punoj meri.


Glavni problem filma nastaje u vezi sa samom predstavom o istorijatu bolnice. Naime, neko bi pomislio da je u pitanju samo terapeutska uloga predstave koja na kreativan način socijalizuje i relaksira štićenike. Drugi bi storiju o duševnoj bolnici povezali sa sugerisanom analogijom u programu festivala sa Manovim Čarobnim bregom i Formanovim Letom iznad kukavičjeg gnezda. Ono na šta pripremanje predstave i njena realizacija najviše podsećaju je drama Petera Vajsa Mara-Sad koja se odvija u duševnoj bolnici u kojoj slavni markiz režira predstavu koja za temu ima ubistvo francuskog revolucionara Žan Pol Maraa. Sama predstava u predstavi, u društvenom kontekstu restaurirane monarhije, predstavlja usamljen i izolovan revolucionarni čin. No, to je Vajsova pozicija. U Pelikanuovoj priči te subverzivnosti nema. Osim predvidljive zamene uloga pacijenti – doktori (ali ne i doktori – pacijenti, što bi bilo i zanimljivo i subverzivno) ovaj segment ne nudi ništa novo.


Portugalski filmski kritičar Žoao Miranda, sa sajta www.c7nema.net,  mišljenja je da je svojom „kul“ pozom i tobožnjim saživljavanjem sa štićenicima Boržeš progutao film i pretvorio ga u svojevrsni ego-trip.


Činjenica je da razgovori između „glumaca“ i glumca često deluju izrežirano i da kamera prečesto počiva na glumčevom licu punom saosećanja, kao i to da predstava koja se igra, rigidna i nezanimljiva po svojoj suštini, nije podvrgnuta nekom ironijskom ili kritičkom osvrtu što, u neku ruku, čini teatarsku storiju bespredmetnom. Mnogo bi bilo bolje da je, primera radi, napravljen dokumentarni film o glumcu koji, oslanjajući se na tzv. method-acting boravi u duševnoj bolnici i počinje da gubi veru u svoj razum. Sasvim je sigurno da bi tako film Iznenada moje misli su stale bio mnogo zanimljiviji, kraći i jezgrovitiji da epizode s pozorišnom predstavom nije bilo i da su oni, koji žive na „tamnoj strani Meseca“, ostali u fokusu od početka do kraja.

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.