Beton br.10
Utorak 09. januar 2007.
Piše: Ivan Potić

Kulturna i druga uzdizanja

Sada, pošto sam postao otac i uverio se u to da sam emotivno biće, ovaj novembar mi i ne izgleda toliko loše. U drugačijim okolnostima pripremao bih se za nekulturnu zimu i čeznuo za kulturnim letom, jer se u toku leta dešavaju mnoge kulturne stvari u ovom gradu. I ne samo leti, u oktobru smo u Zaječaru, gradu kralja Ibija, tursko-srpskog piva i omatorelih rokera, imali i kulturnu manifestaciju pod imenom „Dani Zorana Radmilovića“, sedmodnevnu pozorišnu smotru uspelijih predstava pozorišne sezone. Za tu priliku pozorišna sala prefarbana je u boje morskih dubina, nešto između lonac i akvamarin plave, postavljena su udobnija sedišta jarkocrvene boje i uvedene su neke novine; nema više karata za stajanje, mog omiljenog „bisera“ iz ranijih Zoranovih dana. Naime, u vreme drugova i drugarica sa cvećem u kosi švercovali smo se na bolje predstave, mahom one iz Beograda. U kolonama se stajalo od scene do ulaznih vrata, i oni što su imali kupljene karte za stajanje, i oni što su prošvercovani od cepača karata ili glumačkog ansambla. Ja sam, moram priznati, bio i inovator, nosio sam stoličicu u ogromnoj kesi, pa kad se svetla ugase rasklopim ti ja ono čudo, sednem na hoklicu i osetim se ravnopravnim s drugaricama i drugovima koji sede na pravim stolicama. Tako sam gledao „Korešpondenciju“ ili „Ledu“, ne sećam se više. Beše mnogo bisera oko Zoranovih dana, sećam se da je nekadašnji predsednik opštine na jednom otvaranju s ponosom izjavljivao kako su herojskim naporom učinili sve da te godine sala bude zagrejana. Ove godine je komplet karata koštao 3.500 dinara. Morao si da pazariš celi komplet, ili nema šanse da gledaš najtraženije predstave. Za njih nije bilo pojedinačnih karata, njih su besplatno mogle da gledaju isključivo lokalne face, pripadnici političkih partija na vlasti, zaječarski krem butikaša, butikašica, kafedžija, sponzora i ostalih ljubitelja teatra, onih za koje je sinonim za pozorišnu umetnost Milica Milša.

Rad muve na mehanizmu kulture
Zaječarci se, dalje, osim Radmilovićem, ponose i Nikolom Pašićem, političarem koji je imao petlju da kaže : NARODE, STOKO GRDNA! Ovi danas skloni su drugačijim iskazima, recimo NAROD ZNA!, ili ŽIVELA SRBIJA! Takođe, prepoznatljiv simbol grada je i zaječarska Gitarijada, regionalni brend, tekovina naših rokera iz socijalističkih vremena, danas - najveća rok smotra na Balkanu (tako kažu), te smo se proteklih decenija, shodno imidžu, kotirali kao jedan od gradova koji neguje rokenrol i u kojem se sluša kvalitetna muzika. Potpisnik ovih redova je 1997. godine, pišući za tadašnji gradski magazin IN 019, ukazao na neprofesionalnost i autističnost ljudi koji su vodili festival, preteći da ga srozaju na nivo palanačkog prangijanja. Ljudi, jednostavno, nisu previše marili za aktuelna muzička dešavanja u Srbiji, pa su se partijski dosledno držali Riblje čorbe i još nekih dinosaurusa, a sve je kulminiralo pre dve godine, kada su Bosanci Tifa i Alen, Valentino i još „neki naši“ preko Drine, pokazali kako se, očas posla, od rokačine može napraviti sevdalinka, i obrnuto. To vam dođe isto kao s novom pozorišnom publikom s početka teksta, i ovde su klinci koji slušaju muziku ili ortodoksni metalci i pankeri, ili pritajeni fanovi Seke, Stoje i Amadeus benda. Promenila se klima, izvrnula se zemlja, publika, slušaoci i gledaoci, samo je sevdah ostao isti.
Moram da priznam da sam i ja dao veliki doprinos kulturnom uzdizanju u svom gradu. Prošle sam zime unapređivao kulturu i afirmisao skrivene čitalačke porive ruralnog naselja Kotlujevac, na periferiji Zaječara. U isturenom odeljenju zaječarske biblioteke, pored gotovo presahle reke, čekao sam da se pojavi neko od potencijalnih čitača, u pauzi njihovih redovnih stočarsko - zemljoradničkih aktivnosti, pratio pogledom ptice koje su sletale na ogromni silos preko puta i pisao svoje dnevne izveštaje; sve mi je ličilo na vojničke dane iz devedesetih, iste besmislene akcije, isti čučavac, isti kaplarski mentalitet pretpostavljenih, isti komunizam prefarban novom farbom. Izdavao sam uglavnom slikovnice dečici koja još uvek veruju u bajke. Ispalo je na kraju da nije moguće afirmisati kulturu, odnosno čitanje u kraju u kojem žitelji uglavnom razmišljaju o stočnoj hrani i kokama nosiljama. Ali, s druge strane bilo je poučno saznavati sve o komunalnim problemima žitelja V mesne zajednice, s kojom smo delili zajedničke prostorije, ili pratiti program čuvene „Masne sale“ u kojoj su se održavala veselja, probe KUD „Mladost“, treninzi karatista...
Sve je to kultura, mislio sam u sebi, hodajući kroz zavejani Zaječar, pored Silosa, preko železničke stanice, pored Otpada, pazeći da me kerovi ne ćape za nogavice, pored Buvljaka, razmišljajući o smrznutom izmetu koji se danima rastače tik do tezgi, pa preko ulice Ljube Nešića, naše Knez Mihailove, do naselja Kraljevica i zgrade u kojoj sam tada živeo. Tu sam mogao da se posvetim zamišljanju i da predahnem od višečasovnog kulturnog uzdizanja.

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.