Lični utisak pisca ovih redova je da se u trenutnim javnim raspravama o privatizaciji „Prosvete“ premalo licitira konkretnim imenima koja bi na kraju mogla da se late rukovođenja „Prosvetom“. Naravno da je trenutno najbitnija zakonska regulativa kojom bi unapred bila sprečena svaka zloupotreba u privatizaciji „Prosvete“. Ali, zašto bi smetalo da se već sada pomene bar nekoliko osvedočenih prosvetitelja koji bi, bez obzira na to kakav svojinski model na kraju bude uspostavljen nad „Prosvetom“, njome mogli da upravljaju u punom skladu sa njenim imenom? I vice versa: džaba je Srbiji najbolja zakonska regulativa ovoga sveta - i Evropske Unije - ako u njoj u svakom trenutku nema bar dva-tri višestruko potvrđena prosvetitelja.
U tom smislu, mislim da je za novog glavešinu „Prosvete“ moguće unapred - i to čak mirno i komotno - predložiti Vidu Ognjenović. Iako je ambasadorka Srbije u Danskoj, ona stiže i da koordiniše nastupima Srbije na sajmovima knjiga u Beču i Frankfurtu. A osim što učestvuje u prosvetiteljskim misijama u inostranstvu, Vida Ognjenović ne zanemaruje ni one, domaće. S druge strane; to što je potpredsednica Demokratske stranke nije joj prepreka da bude i predsednica Srpskog PEN-kluba.
Kao što Srpskom PEN-u ne smeta da unutar svojih prostorija smesti jednu privatnu izdavačku kuću. Ako si član Srpskog PEN centra pa odeš tamo, možeš da se iznenadiš prizorom izdavačke kuće u međuvremenu instalirane u Srpskom PEN-u. Uđe tako član Srpskog PEN-a u prostorije Srpskog PEN-a i može da pomisli: nisam znao da u Srpskom PEN-u postoji i „Arhipelag“. Padne mu na pamet da se na primer okrepi kafom, kad ono - nije u pitanju nikakav bar „Arhipelag“ nego izdavačka kuća „Arhipelag“. Privatna izdavačka kuća u jednom PEN centru!
Pisac ovih redova je član i Katalonskog PEN-a ali ništa slično tamo nikada video nije. Iskustvo članstva u beogradskom i barselonskom PEN-u nudi vrlo raznolike ideje o PEN-u. Možda Katalonci nisu dovoljno prosvećeni? Iskreno, pomišljao sam da se kao član i jednog i drugog PEN-a nekome požalim na sopstvenu zbunjenost različitim praksama Srpskog i Katalonskog PEN-a. Na primer, da pošaljem pismo Centrali Svetskog PEN-a i eventualno pitam da li je uobičajena praksa da u jednom PEN-centru bude smeštena jedna privatna izdavačka kuća? I da jedan visoki politički funkcioner bude predsednik jednog PEN-centra?
No, sigurno nije lako u isti mah biti ambasador u Danskoj, potpredsednik najznačajnije srpske političke partije i predsednik jednog metodološki verovatno inovativnog PEN-kluba. Bilo bi gotovo nemoguće uz to se i latiti „Prosvete“. S druge strane, svestan sam ja da je moja ideja o apriornom predlaganju Vide Ognjenović za novu šeficu „Prosvete“ možda ipak račun bez krčmara. Ali, niko nije rekao da bi to bilo najizvodljivije, nego samo najpoželjnije rešenje.
No, ako ona ipak ne bi imala dovoljno vremena, volje i prostora da se bavi prosvećivanjem i iz okvira „Prosvete“, možda bi toga mogao da se lati Gojko Božović, glavešina „Arhipelaga“ instaliranog sred PEN-a. Značaj te izdavačke kuće bio je apsolviran još pre nego što je bio ustanovljen. Ako „Arhipelag“ za njegovo sprovođenje nije preporučivao sopstveni staž, jeste predlog Srpskog PEN-a da se taj poduhvat poveri „Arhipelagu“. U sazivu Vojislava Brajovića, Ministarstvo za kulturu Republike Srbije je odobrilo zamašna sredstva „Arhipelagu“ za sprovođenje izdavačkog poduhvata pod naslovom „Sto slovenskih romana“. Uzgred, član komisije za izbor deset srpskih romana za međunarodnu ediciju „Sto slovenskih romana“ objavljenih posle pada Berlinskog zida bio je, neverovatno, i Gojko Božović. Kao što je bio član saveta Sajma knjiga kada je apsolvirano da njegova izdavačka kuća treba da dobije mesto u srcu partera Sajma knjiga. Unapred se može reći da bi najprirodnija moguća slika bila da, ko god o tome odlučivao, na sledećem sajmu knjiga Božović nastupa na jednom te istom štandu, i kao glavešina „Arhipelaga“ i kao glavešina „Prosvete“?
No, možda on uopšte ne bi želeo da bude i glavešina „Prosvete“. Moje ideje se u tom slučaju iscrpljuju: na to mesto sam, kao poslednje rešenje, unapred spreman da predložim samo još jednog potvrđenog prosvetitelja. U pitanju je, na kraju krajeva, čovek dovoljno upućen u tekuće javno apsolviranje principa privatizacije „Prosvete“: Žarko Obradović koji je ovih dana uostalom dao sijaset izjava o poželjnom modelu privatizacije „Prosvete“. Osim toga, posredi je bezuslovno najuspešniji mogući domaći prosvetitelj: taj je postao ministar prosvete čak pre nego što je valjano savladao srpski.