Nijedan fenomen u srpskoj kulturnoj i političkoj istoriji nije bio toliko virulentan kao fenomen Kosovske bitke koji se tokom dugog vremena kreiranja kosovskog kulta transponovao u svakodnevni život kao mit o inverziji zemlje i neba, života i smrti, poraza i pobede. Ovo transponovanje najpre je učinjeno preko epske predaje, da bi se nastavilo radom istoriografije sve do kreiranja školskog obrazovnog sistema koji je kosovski kult postavio kao temelj nacionalne pedagogije.
Sve činjenice govore da je kosovskom fenomenu posvećena ogromna pažnja, te da je naposletku kolektivno sećanje na Kosovo podignuto na nivo nerazrešivog „metafizičkog čvora“, kako je to imenovao istoričar Radovan Samardžić. Pomenuti istoričar je u više navrata tokom jubilarne 1989. godine besedio o ovoj temi, navodeći da nije reč „ni o mitu ni o legendi“, već o „kosovskom opredeljenju“ kao duboko „hrišćanskoj ideji koju je prihvatio jedan istinski pobož an narod“. Naravno, treba uzeti u obzir i to da je istoričar Samardžić sve ovo počeo da govori posle javnog odricanja od naučne odgovornosti, čime je obelodanio javno angažovanje za rešavanje srpskog pitanja na Kosovu. Kao posledica tog angažmana nastalo je više knjiga i zbornika s kosovskom tematikom, uglavnom u rasponu između Memoranduma SANU 1986. i Kosovskog opredeljenja 1990. Poklapanje ovog angažmana s periodom „događanja naroda“ i birokratske revolucije nije slučajno. Kosovo je tih godina u javnom govoru funkcionisalo kao političko opredeljenje, odnosno kao tema oko koje nema spora. Istoričarka Olga Zirojević ističe da je reč o periodu najjačeg kosovskog talasa u novijoj srpskoj istoriji (Dimitrije Bogdanović, Milan Komnenić, Ljubomir Simović, Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo, Slobodan Vuksanović i mnogi drugi).

Slične stvari događaju se i danas: Kosovo i dalje u javnosti funkcioniše kao nesporni znak koji lako mobiliše javnost, ujedinjuje različite političke orijentacije i uspostavlja konsenzus oko najvažnijih državnih pitanja. No, postavlja se pitanje da li je baš tako lako čitati kosovski znak u političkom i kulturnom diskursu. Mnogi će odgovoriti potvrdno, ili će uložiti primedbu na postavljanje ovakvog pitanja. Stvarno, da li nam je ovakvo pitanje potrebno kada je dvesta četrdeset i dvoje poslanika nedavno jednoglasno manifestovalo ovu lakoću čitanja kosovskog znaka. Međutim, upravo zbog takve reakcije postavlja se pitanje kako je to moguće. Da li je reč o vanserijskim piscima ustava koji su uspeli da zadovolje sve političke aspiracije, ili možda o vanserijskom „pobožnom narodu“ koji je još jednom u svojoj istoriji manifestovao svoje „kosovsko opredeljenje“? Lideri najvećih političkih partija su u noći izglasavanja predloga ustava pokušali da nam objasne zbog čega su tako složno, tako bratski pritisnuli „jedini pravi taster“. Ali njihova objašnjenja su ostala na razini dnevnopolitičkih fraza. A jedan od mogućih odgovora nalazi se možda u fenomenu koji se u teoriji zove „izbleđivanjem sećanja“ (blanching of memory). Ovaj fenomen je bio karakterističan za meditativne prakse srednjevekovnih monaha koji su nastojali da „pozitiviraju svoja sećanja na grešnu prošlost“ tako što su sećanja na grešno prekrivali sećanjima na čedno, a sećanja na svetovno onim na religiozno. Tu je zapravo reč o svesnom potiskivanju zabranjenih sećanja.
Kakve sad to ima veze s Kosovom? Naravno da ima. Kosovo u našoj svakodnevici funkcioniše kao ambivalentni pojam: s jedne strane kao geografska činjenica (teritorija kojom trgujemo, pregovaramo, kamo odlazimo da snimimo nove epizode „48 sati - svadba“), a s druge strane kao konstrukt sećanja koji je prošao sve filtere obrazovnog sistema (koji podrazumeva permanentno stanje ugroženosti, rata, srpske nesloge i želje za osvetom). To znači da je reakcija poslanika u vreme izglasavanja predloga ustava bila više posledica pedagoškog rada na nacionalnom sećanju, nego svesti o konkretnoj topografiji, regionu, njegovim stanovnicima i njihovim problemima. Kako se to zapravo dogodilo? Osvrnimo se samo na sudbinu nekanonskih tekstova o Kosovu i na njihov pedagoški tretman. Reč je zapravo o sistemskom brisanju onog dela pisane tradicije koja je tokom svih decenija nastojala da ponudi drugačiju sliku o Kosovu. Počev od rasprave Ilariona Ruvarca „O knezu Lazaru“ i Ljubomira Kovačevića o Vuku Brankoviću, koje su izazvale gnev patriota u vreme petstogodišnjice Kosovske bitke, preko avangardnih pesama Miloša Crnjanskog (naročito ciklusa „Vidovdanske pesme“), ili tekstova Dimitrija Tucovića (Srbija i Arbanija) i Milovana Đilasa, pa sve do knjiga kakva je Svedočanstvo o Kosovu Svetlane Đorđević, uočljiva je tendencija aktivnog kulturološkog potiskivanja ovakvih tekstova i njihovog naknadnog prekrivanja kanonskim štivom. Takva nacionalna strategija sećanja na Kosovsku bitku dovela je do kreiranja čvrste alogičke matrice prema kojoj postoji samo jedan pravi taster kada se pokrene kosovska tema u Srbiji. S druge strane, srpsko društvo je pored obrazovnog sistema mobilisalo i fizičke „izbleđivače“ sećanja koji su Svetlanu Đorđević, jednu od poslednjih osoba koja je iznela krucijalne protivargumente o Kosovu, naterali da emigrira iz zemlje. Da li to znači da se o Kosovu ne sme razmišljati/pisati drugačije?
Gest poslanika nam upućuje upravo takvu poruku: da smo Kosovo odbranili, a da će se svima drugima, koji to opredeljenje ne slede, presuditi prema principu koji je jedan književnik izneo na radikalskoj književnoj tribini¹