Beton br.99
Utorak 29. jun 2010.
Piše: Robert Alagjozovski

Koreni naši nasušni

Makedonija u kulturnom ratu

Najveće iznenađenje makedonske aktuelne politike je transformacija premijera Nikole Gruevskog, veoma popularnog lidera, od tehnokrate – izbore je dobio na bazi ekonomskih obećanja – u populističkog nacionalistu. On je uveo politiku nacionalnog identiteta u centar svoje vladalačke prakse, investirao dosad neviđene pare u kulturnu politiku i zaoštrio spor o imenu i identitetu zemlje sa susednom Grčkom.

 

BUKEFAL PROTIV STEČAJA

U tom smislu, preporuke evropskog eksperta Simon Mundy-ja kako da ministri kulture u Vladi u doba recesije brane pravo na budžetska sredstva za kulturu sasvim je irelevantno u makedonskom slučaju. Makedonska vlada kofama sipa pare u kulturu. Ali, u kakvu kulturu? U kulturu radikalne revizije makedonskog nacionalnog identiteta. Dosad se makedonski identitet bazirao na slovenskom identitetu, pravoslavlju i na antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu. Vlada premijera Gruevskog je uvela novu identitetsku filozofiju koja se bazira na pravoslavlju, ali i na onome što su kritičari njegove politike nazvali antikvizacijom. Gruevski je promenio udžbenik istorije za osnovnu školu. Sada se tvrdi da je slovenska masa bila neznatna i da su se starosedeoci, dakle, potomci antičkih Makedonaca, samo blago stopili sa slovenskim doseljenicima, sačuvavši pritom strukturu svojih gena. U jednom intervjuu, ideolog gruevističke antikvizacije, arheolog Pasko Kuzman, pokušao je da pragmatički i diplomatski opravda celu operaciju. Rekao je da ako mi Makedonci ne dokažemo svoje antičke korene i direktu vezu sa Aleksandrom, onda ćemo izgubiti spor oko imena sa Grcima i izgubiti pravo na svoj makedonski identitet.
Zato je ova vlada sprovela politiku masovne muzeologizacije i monumentalizacije u kulturi. Pasko Kuzman otkriva lokalitete i diči se arheološkim pronalascima koji potvrđuju njegovu tezu (u strumičkim srednjevekovnim zidinama su iskopali lanternu Aleksandrovog lika, ali je kritička javnost tvrdila da je to lik Atene). Vlada je pokrenula projekat ulepšavanja skopskog glavnog trga koji će krasiti skulptura Aleksandra na njegovom Bukefalu visine 32 metra. Opozicija je tvrdila da bi se samo od bronzanog odlivka Bukefalovih jaja rešio problem nekoliko stotina radnika u stečaju koji traže minimalac od osamdesetak evra do penzije.

 

PRAOCI FILIP I ALEKSANDAR I NJIHOVA DECA

Gde su problemi ovakve politike? Pitanja identiteta su obično povezana sa manjinskim grupama i najčešće su u funkciji ostvarenja njihovih prava. Ali, kako nauka tvrdi, čim se prava manjina ostvare, onda politika identiteta postaje noćna mora za samu grupu, jer se parcijalni identitet ne može integrisati u demokratsko društvo a da se ne rasprši u masi emancipovanih i individualizovanih građana. Prava opasnost ipak dolazi onda kada većinska grupa ili vladajuća elita da sebi za pravo da sprovede identitetsku platformu koristeći oruđa sveobuhvatne državne moći. U državama sa autoritarnom vlašću ili kratkom demokratskom tradicijom, to često dovodi do masovne tragedije ili raspada države. Afrički kontinent je pun primera država koje su uništili njihovi narcisoidni vladari. U Evropi, javnost je sa podsmehom i borbi, makedonski premijer Nikola Gruevski zapleo se u potpunom kulturnom ratu. Taj rat ruši ionako slabe makedonske pozicije na međunarodnom planu, a na unutrašnjem ostavlja duboke ozlede na krhkom građanskom tkivu.
Kulturni rat kao metafora proizlazi iz politike stalnog suprotstavljanja kulturnih vrednosti. Ta politika izdvaja jedan set takvih vrednosti i pokušava da ih nametne celom društvu. Pri tome ruši bazičnu pretpostavku demokratske državne mašine da miri, objedinjuje, da stvara zajedničke okvire, a ne da nameće. Rezoniranje Paska Kuzmana nas vraća u jedno odavno prevaziđeno organicističko shvatanje nacije, koje se ne može dokazati zbog toga što antičko makedonstvo kao esencija ne postoji. Makedonska kulturna politika sva je u dokazivanju nedokazivog. Ubrzana je arheološka aktivnost, izgradnja statua Aleksandra i Filipa, i promena imena javnih prostora i institucija.
Jedan diplomata cinično je primetio da je sišao na aerodrom koji se zove „Aleksandar Veliki“, da se vozio autoputem koji se zove „Aleksandar Veliki“ i da je odseo u hotelu koji se zove „Aleksandar Veliki“. Dodajemo da je mogao da pogleda i neku utakmicu u areni „Filip Drugi“, onda da testira svoje zdravlje u bolnici „Filip Drugi“, te da se na kraju relaksira u kafiću koji se zove „Filip Drugi“. Koliko je ta politika nerazumljiva za strance, toliko je opasna za makedonsko društvo jer unosi turbulenciju u dosadašnju poziciju Makedonije kao multikulturne zemlje, konstituisane preko demokratski izražene volje građana, a ne putem etnogeneze iz drevne i imaginarne državne tradicije.
Želimo li biti cinični, možemo postaviti pitanje legalnosti ovakve kulturne politike. Naime, Makedonija prema sadašnjem zakonu (planiraju da i to promene u predlogu novog zakona koji je u proceduri) ima jedno od najograničavajućih (ali zato i najliberalnijih i najneutralnijih) shvatanja pojma kulture. Prema članu 1 Zakona o kulturi, kultura je stvaralaštvo, objavljivanje, zaštita i afirmacija stvaralaštva. Kultura za aktuelnu vlast u Makedoniji nešto je sasvim suprotno. Za nju, kultura su identitet i ideološki nazori, set generiranih simboličkih značenja koja učestvuju u borbi političke i društvene moći, sila koja formatira celu naciju.

 

BUNAR APOSTOLA PAVLA

Naučnici kao Marija Todorova i Anastasija Karakasidu slažu se da u našim naukama i našim institucijama, koje treba da preuzmu ulogu etičkog stožera i objektivnosti, dominira retorika esencijalizma. Umesto da su kritičke, one su polemičke. Svako proglašava drugoga za uzurpatora i šovinistu. Karakasidu kaže da se nacionalna istoriografija piše prema kolonijalnom modelu, s ciljem da se opravda političko vladanje. Istoriografi ne prihvataju fundamentalni truizam da je realnost konstruirana. Oni kažu da su nacionalna svest i identitet postojali vekovima i da države nacije danas legitimišu sebe preko teleološkog rekonstruisanja navodne prošlosti. U makedonskim selima, kao što su Paljurci, ljudi znaju bunar u kojem se sveti apostol Pavle okupao kad je prolazio tim krajem pre dve hiljade godine. Na tu priču se naročito „primio“ makedonski presednik Đorđe Ivanov. Karakasidu daje sličan primer kako stanovnici Asirosa, blizu Soluna, znaju humku gde je Aleksandar Makedonski razvio šator. Prema njenom istraživanju, na toj teritoriji nijedno od familijarnih stabala stanovnika sela nije postojalo pre više od stotinak godina.
Čudno je da makedonska etnička grupa redefiniše svoj nacionalni identitet u jednom relativno mirnom kontekstu. Politika nacionalnog identiteta instalira se u situaciji kada je na neko vreme zatvoren problem sa Albancima, kad je zemlja postala kandidat za prijem u Evropsku uniju i NATO i kad su investicije počele da stižu u Makedoniju. To na paradoksalan način dokazuje primarnu važnost kulturnih politika za celi društveno-politički sistem.

betonbr99_strafta

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.