Peva: Goran Cvetković

Kako god stereotipno zvučalo, Bitef je uvek bio mera Beograda. Ali i vice versa, Beograd je preuzimao na sebe mere Bitefa. To je od nastanka ovog Festivala internacionalnih pozorišnih trupa, koje se po pravilu bave novim pozorišnim tendencijama (kako stoji u podnaslovu Bitefa od osnivanja), postao usud Beograda. I šta god Beograd radio i svi selektori, Bitef bi redovno imao dve dobre predstave. Ostalo je bilo - svašta. Od pokrivanja troškova nametnutim izvođenjem neke druge predstave iz neke (onda) socijalističke zemlje, koja bi njome uslovljavala dolazak neke prve predstave, doista potrebne Festivalu, preko glamura svetskog trendi pozorišta, pa do loše procene ili direktno prihvaćenog saveta nekog velikog svetskog stručnjaka da se pozove ta i ta predstava, koja razočara i publiku i kritiku. Zatim smo uvek, ili skoro uvek, imali problema sa žirijem. Retko se događalo, kao u slučaju Martalera iz Nemačke ili Kristijana Lupe iz Poljske, da se ono očigledno sa scene - ko je stvarno najbolji - odrazi i na odluke žirija.
Na žalost gledalaca i kritičara Bitefa, informativni materijal uvek je bio kriminalan. To su bukvalno bile gomile praznih reči o stilu i vrednostima predstave, tako da zaista ništa niste mogli da saznate o bilo kojoj predstavi koju inače sami niste ranije videli. Te isprazne rečenice između reklame i reklakazala informacija o rediteljima, piscima, predstavama, često su dovodile brojnu publiku na minorne predstave, a velike bi bar na premijerama bile igrane pred polupraznim gledalištem. Naravno, posle bi se svi gurali da vide reprizu dobrih stvari, ali kasno, elita ih je propustila. Poznata određenja novim podnaslovom za svaku godinu bila su toliko proizvoljna i toliko isprazna, da bi jedva mogla da pokriju i polovinu predstava.

Ranijih godina Bitef je imao i političku pobunjeničku crtu. Pobune protiv establišmenta i strahovlade u bilo kom smislu. Krejča je tek u Beogradu zasijao sa svojim antisovjetskim Ivanovim. „Living teatar“ je dobio pravu evropsku potvrdu. Tu su bile i razne opasne japanske trupe sa surovim pozorišnim izrazom koji je tek ovde stvarno viđen i gde su ga mnogi gledaoci osetili direktno.
U vreme sankcija, Bitef je bio kaćiperni otpor svetu koji je kažnjavao Miloševića izolacijom. Tada je Bitef predstavljao surogat međunarodnog festivala. Jedne godine su igrane samo predstave Ljubiše Ristića, pa smo nekoliko godina plivali u poluprojektima iz bugarskih ili ne-znam-ti-ja-sve-kojih provincija. To je trebalo da bude protest, umesto da se protestovalo zatvaranjem sa idejom da umetnost treba da ćuti dok je Miloševićeva okupaciona hunta na vlasti. Taj mračni deo istorije Bitefa ne smemo da zaboravimo. Tadašnje i sadašnje rukovodstvo Festivala se pravdalo da, ako se bude ugasio, Bitef se nikad više neće roditi, pa se zato igralo po sistemu daj-šta-daš i krsti ga Bitef.
Sada, toliko godina posle sankcija, pitanje je iskustva i znanja, ukusa i informisanosti, sposobnosti i bogatstva fondova da se Bitef zaista organizuje. Ali postavlja se pitanje, šta se stvarno hoće tim festivalom? Uvođenjem drugog selektora pokušalo se neko inoviranje i podmlađivanje osnovnog odlučivanja u Bitefu, ali rezultat je opet bio - dve ili tri zaista dobre predstave. Pojam oko koga se formirao repertoar ove godine bio je Pozorišna margina, sa podnaslovom I to je pozorište. Nije baš jasno šta bi trebalo da bude pokriveno ovim pojmovima. Da li treba da vidimo sve ili najvažnije trendove, ili samo neke izabrane od strane selektorskog dvojca? Izgleda da je izbor pravljen kako je ko čuo i mogao da vidi, pa su dolazile predstave koje su se mogle dobiti i od njih je krojen repertoar.
Eto, da nije došla odlična Pijana (novembarska) noć 1918 po Krleži, u pripremi Tene i Ive Štivičića, u režiji beogradske Amerikanke Lenke Udovički, zaista bismo imali samo par dobrih stvari. A imali smo opet jednu belosvetsku prevaru - Magbet iz Diseldorfskog Glumačkog pozorišta (nemački bolje zvuči: Shauspielhaus). Ova glamurozna sprdačina sa Magbetom i Šekspirom u formi loše čitanog Kralja Ibija, što kaže jedna mlada studentkinja režije, ostavila je pravi negativan utisak i dokazala da se sve vrste prevara mogu u pozorištu ostvariti tako da i veliki znalci budu time omađijani. To je potvrdio i Žiri lista Politika i dodelio Jurgenu Grosu nagradu za režiju baš tog i takvog Magbeta.
Formalni teatar iz Sankt Petersburga prikazao je svoj drugi susret sa romanima Saše Sokolova (prvi je bio sa delom Škola za budale, za koji su dobili Grand Prix 2000), Između psa i vuka u režiji moćnog Andreja Mogućeg. Ovaj san o slobodi i samoironično čitanje prošlosti, sastavljeno u ogromnoj energiji samokritike, igre i preobražavanja sveta magijom ostavilo je žirije hladne, ali je zagrejalo publiku.
A publika je bila pogođena kao granatom u glavu predstavom Brisel#04 totalnog autora Romea Kastelučija i njegove trupe „Societas Rafael Sancio“ iz Ćazene. Oni se u sinkretizmu svih umetnosti, filozofije, istorije i tehnike, bave dubokim sondiranjem iskustava sveta, naročito Evrope, tražeći odgovore na ključna pitanja života i opstanka. Naravno, s obzirom na to da se radi o autentičnom umetniku modernog pozorišta, ništa nije kako na prvi pogled izgleda, pa je publika prinuđena da otvori svoje srce i um, e da bi bila u stanju da primi poruke koje sarkastično i više puta preobraćeno emituje Romeo Kasteluči. Ovo je, kaže on, jedan od deset projekata koje je već napravio i vezao ih za gradove u kojima su nastali ili kojima su posvećeni. U ovom projektu govori se jezikom nasilja i magičnih slika. Visoka poezija i dubina iskustva ne ostavljaju nikog hladnim i s pravom je žiri dodelio ovoj predstavi Grand Prix Bitefa - nagradu Mira Trailović.
A publika je ipak nagradila ono što je naše! To je bio jedan (ponovo) naš Krleža koji se u svom delu Pijana novembarska noć 1918 bavi političkim licemerjem, ali na sasvim savremen način. Materijal je bio razumljiv i trupi sa Briona „Ulysses“, ali najpre rediteljki Lenki Udovički koja je sa velikom snagom i istinoljubivošću sastavila ključni komad srpsko-hrvatskih odnosa danas. U komadu ulogu mladog i večnog Krleže duboko doživljeno igra Sreten Mokrović, a pored hrvatskih nastupaju i dva beogradska glumca, odlični Branimir Lečić i fascinantni Nebojša Glogovac. Ovu predstavu ovacijama pozdravlja duboko dirnuta publika i na Malom Brijunu u tvrđavi Minor i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu na Bitefu. Ovo pozorište nije sa margine, ali je velika i teška saga. Dobro je da je Bitef smogao snage da je prikaže. To i Beogradu i Bitefu služi na čast.

Peva: Aleksandar Novaković

Bio je Bitef, a na Bitefu svašta nešto i sve pod parolom I to je pozorište. Ne ulazimo u motive sloganopisaca, ali slogan jasno govori da se iza njega može sakriti sve i njime ne pokazati ništa. Na žalost, ono što smo videli uglavnom nije bilo Bog zna šta. No, u čemu je bio osnovni problem?

KO JE GLUP?

Ovo pitanje se samo po sebi nameće već nakon predstave Tri „Batsheva Dance Theatre Co.“ iz Izraela. Naime, podložnost snobizmu koji poriče da predstava može biti nesuvisla i ovde je prisutna kao i na drugim kulturnim feštama. Ugledne zvanice se prave da su razumele o čemu se radi i objašnjavaju „nestručnima“ da ne shvataju kodove u kojima predstava funkcioniše. A šta su stvarno videli na tom gala otvaranju? Samo pokret, sveden i repetativan, usklađenost desetak članova trupe i dve priče, nazovimo ih ljubavnim. Što bi rekli Darkvudi „nekontrolisano kretanje u više pravaca“. Pa, zašto je ovaj teatar otvorio Bitef? Zbog mladosti i lepote? Sigurno ne zbog snažne priče. Sa nedostatkom priče i bilo kakve sugestivnije naracije imala su problema i druga gostujuća pozorišta. Italijanski Brisel#04 nije bio ništa više od eksperimenta sa nervima publike - koliko se može izdržati neodređena, krvava priča o dvopolnom biću koje bez razloga dolazi na svet i umire. Bilo kakav narativ koji sadrži logiku u sebi ovde je negiran, ali ne zarad poruke ili specifične poetike. Njih nema. Reakcije publike, opet, bile su izrazito negativne, ali iz prilično površnih razloga - zgrozilo ih je nasilje na sceni. Lažno puritanstvo dobrog dela beogradske publike svakog Bitefa uvek nas iznova iznenađuje. Ne čudite se, dragi (pseudo)intelektualci koji samo za vreme Bitefa odlazite u pozorište jer je to „in“, brutalnosti ove predstave. Razmislite više o njenoj poruci koja je ovde ograničena na zvuk, svetlosne efekte i dejvidlinčovski šok, i ako joj to oduzmete dobićete vazdušastu neodređenost. To je teren na koji niste spremni da iskoračite jer će se pokazati da je Brisel#04 rob forme i ništa više.
Zaista, najsigurnije je zadržati se na sigurnoj kritici, pohvaliti dobru uvežbanost, inspirativnu muziku i rasvetu, kombinaciju videotehnike i pozorišta koja se pretvorila u svojevrsni fetišizam, gipkost i pelivanstvo glumaca (ovde se izdvaja uglavnom koherentna finska predstava Rasprave), dakle sve ono čega je bilo na izvoz na ovogodišnjem festivalu. No, ima li nekih ponavljanja, retrospektiva ili su to zaista sve same „nove pozorišne tendencije“? Možda bi bilo razumnije odbaciti tu etiketu koja se prilično iskrzala sa dovođenjem Pupilija, Papa, Pupilo pa Pupilčiki-rekonstrukcija pozorišta „Maska“ iz Slovenije. O da, vratila se 1969. godina i izabrala da umre u Srbiji, zaklana pored pileta u kofi na sceni. Fingirana brutalnost i nasilje imaju i te kako jaku podlogu u pozorištu, od antike pa nadalje, da ne spominjemo docnije manje poznate „surove pisce“ Šekspira, Vebstera, Bonda, Kejnovu. Ali samo ako nasilje ima smisla i ako, suštinski, ne ugrožava nijedan život i doprinosi katarzi. Pozorište antikatarze može biti nečija šolja čaja i 2007. godine, ali koliko je tih ljudi zapravo bilo u Centru za kulturnu dekontaminaciju na izvođenju ove predstave? Većina i dalje ne progovara. Plaše se da priznaju i nastavljaju da konzumiraju ono što se servira. Da ne ispadnu glupi.

KO JE PAMETAN?

Ako se ikako može reći da je Goldonijeva predstava iz pratećeg programa Sluga dvaju gospodara, u režiji Andrea Pačota i u izvođenju NP Užice, bila inovativna, onda se to sigurno može primeniti i na srpsko pozorište. Dakle, ništa više do primer kako se i određene tendencije u evropskom pozorištu (koje nisu od juče) mogu primeniti i kod nas. To je ujedno i najznačajniji doprinos ove režije. Rečju, u pitanju je dekonstrukcija ovog na prvi pogled „hepiendičnog“ teksta.
Zapleli smo se u priči o ukletosti i zatvorenosti forme, ali onoj koja ne poziva na bilo kakvu vrstu pobune ili iritira i gazi vaša čula u istom pravcu već, naprotiv, samo konstatuje stanje. Ne ulazeći u korene sila koje upravljaju životom Rusije kroz vekove, Između psa i vuka Andreja Mogućeg spas nalazi u slovenskoj raspričanosti, sračunatom romantizmu i povremenim šalama, uz lepu muziku i efektna scenska rešenja. Neka, dovoljno je da posmatramo taj mikrokosmos Rusije i večitu misteriju stepe... Meta je pred nosom reditelja, ali on je svesno promašuje da bi pogodio sve ostalo plus slovenski sentiment koji je ovde kod mnogih poprimio oblike patologije.
Pametno odigrano, ali ne toliko eks-jugoslovenski blisko kao Pijana noć 1918 teatra „Ulysses“ koja je razvukla događaj od šest minuta na sat i po, plus bonus - razgovor Krleže sa srpskim oficirom Vesovićem. Poenta je jasna: trasnsformersi kao zloglasni Slavko Kvaternik preživljavaju lom „Tamnice naroda“ da bi zbog računice srpskih oholih pobednika došli do novih položaja. Postavljeni su temelji trošne države oličene u savezu nacionalnih elita koje su se međusobno prezirale. Poenta? Sa groteskno-slepstikovskim, verbalnim i raspevanim teatrom u zvaničnoj konkurenciji koja je listom posvećena fizičkom ili barem „skoro pa neverbalnom“ pozorištu nagradu publike dobija Pijana noć. Dakle, publika se može kriti koliko god hoće, ali kad glasa ona traži ono što joj srce ište.

GDE ZEKA PIJE VODU?

Šta znamo? Osećaj neprijatnosti koji imamo kad napuštamo pozorište nema nikakve veze sa predstavom ili našim dubokim mislima, nego s činjenicom da ne razumemo. Nije naša krivica.
Šta ne znamo? Princip selekcije i stvarnu ponudu pozorišta van naše zemlje. Retki su ljudi koji mogu u toku godine, a van Bitefa, videti barem jednu predstavu strane produkcije. I tako, mrgodan na domaće režije, naš auditorijum šeni na svaku stranu.
Šta nam treba? Treba nam priča, jasna i precizna koja može biti verbalna (ali ne mora), a najbolje bi bilo da bude kombinacija oba elementa. Manir i pravac po želji.
Šta nam ne treba? Pseudointelektualne žvake, komplimenti za svaku predstavu na festivalu, izmišljanje opravdanja i kalemljenje predstava koje apsolutno nemaju dodirnih tačaka, te kreiranje festivalskog monstruma koji je nit’ vamo nit’ tamo.
Šta želimo da čujemo, vidimo, osetimo? Pozorišnu predstavu u kojoj se ne zaobilaze glavni problemi koji muče današnjeg čoveka: dehumanizacija - tesno povezana sa društvenim sistemima, neokolonijalizam, ekonomska i duhovna kriza, ekološki pakao, suočavanje sa činjenicom da danas 9/10 sveta živi gladno i u lancima, ljubav, život. Skromni zahtevi, zar ne?