Kad se sad setim koliko sam potcenio taj album, stidim se!... Sve tehničke manjkavosti tog projekta (rađenog, inače, u, malo je reći, lošim tehničkim uslovima!) su mi gotovo potpuno zaslepile pogled i realan uvid u to šta se zapravo tu sve desilo!... A bilo je i tog kompleksaštva u fazonu „ma, daj, gde može moj mlađi brat da napravi nešto u muzici“. Pa on nikada nije svirao u bilo kom bendu, čak ni onako podrumski, za svoju dušu. Zapravo je počeo da uči gitarske akorde  tek u 30. godini života! A kada je uradio prvi album Tehno muda već je zašao u 34. godinu života! A još kad dodamo da mu je pevač naš otac Boća koji je tada već bio u 71. godini života – kakav debitantski bend, ha,ha,ha... Dobro, ja sam odmah skontao koliko su dobre „Gusle u kosmosu“, recimo, ali sve u svemu mi se to učinilo kao tek ništa više nego dobro kućno, porodično zezanje. Nešto što može slušati pre svega naša ekipa iz našeg rodnog grada Vršca i još poneko, možda, sa strane. Vremenom se taj moj pogled na pomenuti „projekat“ menjao, evoluirao.

Međutim, najviše podstreka da napišem ovaj osvrt (koji bi trebalo da zapravo da široku, ako ne već i jasnu i preciznu sliku okolnosti koje su učinile da taj album bude baš takav) dao mi je Nikola Vitković (iz elektro-punk benda Ilegalne emocije) koji je pripremajući kompilaciju alternativne elektronske muzike iz Srbije (2000-2010) Električna post yu nebriga, uvrstio numeru „Sex&violence“ sa tog  prvog albuma Tehno muda. I ne samo to, nego nije ni razmatrao mogućnost da stavi pesmu sa bilo kog drugog albuma Tehno muda, već se samo dvoumio koju da stavi sa ovog, prvog!... U jednoj radio emisiji (nakon izlaska kompilacije) je izjavio da je interesovanje za kompilaciju znatno veće nego što se očekivalo, a većina njih se slaže da su im favoriti upravo Tehno muda! Dakle, da mi je to neko rekao 2001., ne da mu ne bih poverovao, nego... Štaviše, Nikola tom istom prilikom ladno i bez ustezanja reče da je to nešto najbolje što su Tehno muda uopšte uradila!... Pošto znam kakve je sve moguće i nemoguće zvučne, kompozicijske, idejne i kakve sve još ne vratolomije i eksperimente izveo na narednih 20 albuma moj brat DJ Zlikovac (on je zapravo Tehno muda, da se ne lažemo!), onda mi je prosto neverovatno zvučalo da neko potencira taj njegov, umnogome trapavi i nezgrapni početnički rad!... Očito je da oko ovog opskurnog gerilskog i „s neba pa u rebra“ projekta postoji neka posebna aura, da iz njega izbija neka posebna energija koja ne samo da transcendira velike tehničko-kreativne nedostatke, nego se čini da  upravo u nekoj neobičnoj sinergiji sa njima dobija uvećanu snagu!...

Kakva je to energija i odakle je ona došla?... Da me je neko ovo pitao pre, recimo, 5 godina, možda i ne bih uspeo da formulišem nekakav suvisli odgovor... Ali, vremenom, moji uvidi o gomili detalja koji su doprineli da ovaj projekat bude to što jeste su bitno napredovali. Naime, ovde su osim trojice pripadnika „Klana Milošev“ veoma prisutni na razne načine i mnogi drugi pripadnici vršačke underground scene iz devedesetih – Lola, Opra, Peki, gospodin Kostić, deda Zira, Nabor Devolac, Red... Možda se pravo izvorište duha ovog albuma nalazi negde u vreme leta 1999. godine. To je bilo vreme nakon završetka NATO bombardovanja Srbije. Vreme čudno, halucinogeno, mutno, nedefinisano... Tačno se sećam jedne avgustovske večeri u kafiću Luna (koji je vodio naš ortak Đeka) kada me je Peki pitao (uzbuđen i iskolačenih očiju): Jebote, šta bi ti rekao da si pročitao ovakav oglas: „rado bih podmetnuo pozadinu uglednom brkatom gospodinu“?!... Ja, naravno preneražen, upitah gde se objavljuju takvi „erotski“ oglasi, a Peki mi objasni da postoji trash porno časopis Panerotika!... Kada smo Zlikovac i ja po prvi put otvorili Panerotiku bila je to ljubav na prvi pogled!... Očajan dizajn, loše karikature, konfuzna i haotična uređivačka politika, loša štampa, a ipak sve u svemu – neki veliki i pozitivni osećaj slobode od zdravog razuma i vesele imbecilne neodgovornosti... Sve u svemu, estetika Panerotike je presudno uticala na većinu tekstova koji se mogu čuti na mudashkom prvencu i to najviše kroz 3 teksta koje je napisao naš drug Opra – čovek koji je svojim bezočnim i vulgarno–psihotično-psihodeličnim stilom redefinisao desterac iz srpskog junačkog epa!... Šta reći za recimo stihove kao: „kokoške i patke obožavam glatke, kad ih očerupam tad ih lakše trpam, jer kada su žive, sve se nešto krive, zato svoje žrtve više volim  mrtve!“... Tog leta nas je Peki upoznao i sa individuom zvanom „gospodin Kostić“ – inače, čovek je 5 minuta nakon upoznavanja izjavio da je „imao penetraciju sa vanzemaljcima“. Čak 3 pesme Tehno muda su kasnije posvećene ovom osobenjaku kojeg možemo nazvati „vanzemaljcem među vršačkim homoseksualcima“!... Taj  suludi humor naše „ekipe“ prelio se i na omot CD-a koji sam uradio ja, a na kojem se vidi grupa nekrofila koja vrši „redaljku“ nad lešom najnesrećnijeg strip junaka svih vremena - Inspektorom Charlie-jem, dok druga, konkurentska grupa nekrofila razočarano posmatra iza brežuljka!... U sastavu prve grupe nekrofila su Drug Tito, Čika Boća i Nabor Devolac, a u sastavu druge grupe – Deda Zira, Red, Peki i Opra. Ovde treba reći da je Inspektor Charlie (najnesrećniji junak u istoriji stripa koji pogine već u prvoj epizodi, a u svim ostalim ga iskopavaju iz groba i seksualno zloupotrebljavaju opaki nekrofili!) zapravo proizvod jedne pijane večeri u kojoj su Red i Peki bolesno protumačili jedan mladalački i naivan strip Grabowskog. Istom nesretnom inspektoru posvećena je i poslednja, možda i najbolesnija pesma na ovom inače ne bas „zdravom“ albumu!...

Posebna priča je „tehnološki proces“ rada na ovom albumu. Naime, vokali su snimljeni najobičnijim walkmanom (koji zapravo nikad nije ni radio kako treba, ubrzavao je uvek traku, činio zvuke „tanjim“!), a ploča je u celini snimljena i miksovana na najobičnijem računaru pentijum 1 – što je dovodilo do toga da je Zlikovac morao da radi svaku pesmu iz tri dela (zbog veoma male memorije), pa da onda lepi sve te delove u celinu! Bilo je tu svakakvih scena, kao recimo ona dok ja držim walkman kojim snimamo kako Boća peva „gatala mi ciganka na travi“, a Zlikovac pokušava da se suzdrži da ne prsne u smeh, ali izdaje ga snaga volje i, da ne bi pokvario snimanje, zavlači se pod sto i tamo grokće od smeha, pokušavajući bezuspešno da priguši svoj brundavi glas!... Interesantno je da ti Boćini vokali koji zvuče neverovatno zabavno i smešno, zapravo nisu proizvod nikakvog pokušaja da se bude „duhovit“ ili tako nečega, naprotiv! Mi smo Boći puštali neke stvari Vudu Popaja, da ga malo uputimo u tu foru kako bi mogao da nešto otpeva ili ispriča, kao neki putokaz. A ovo što se čuje, to se Boća trudi svim silama da što bolje i ozbiljnije odradi posao!... Sećam se da je Zlikovac u leto 2001., praveći pesmu „Gusle u kosmosu“ stalno preslušavao i vrteo neke pesme gde se čuju gusle i onda mi je rekao: „Jebote, jadna Lola, misliće njeni drugovi i drugarice da živi sa totalnim primitivcima koji samo slušaju gusle!“