U utorak 14. januara 2020. građani Beograda zamoljeni su da pripaze kako i koliko dišu, sa obrazloženjem da je na snazi “ljubičasti alarm”, zagađenje od 229 PM 2,5 čestica, što znači da je na skali od 1 do 6, Beograd došao u fazu 5, što je “veoma nezdravo”. Kako mediji (na primer Blic) prenose saopštenje nadležnih: “čitava populacija će verovatno biti pogođena, odnosno svi mogu da osete zdravstvene tegobe”. Slede saveti kako da se ponašamo, pa uz molbu da se čuvamo spoljašnjosti, vazduha, kretanja, otvorenog prostora, za one koji baš moraju da se kreću, u nedostatku nano-maski koje se u Beogradu ne mogu kupiti “jer je mala potražnja”, stručnjaci tvrde da treba disati kroz vuneni šal (klikbejt najava je koristila naslov: “narodni lek”) jer on filtrira 80% čestica.

 

Dok sam se vozila trolejbusom u žurbi da stignem na razgovor u Kulturni centar Beograda, stariji čovek je pao u nesvest kod zadnjih vrata. Putnici su molili vozača da stane, zvali hitnu pomoć, svi smo se uznemireno pitali da li je bolje da se čovek iznese napolje ili ostane u vozilu (šta vi mislite da je bilo bolje? Da smo obične novine, napravili bismo onlajn anketu), s obzirom na to da je ljubičasti alarm, ne znamo uzrok, i tako dalje.

 

Zbog čega smo onda nas par desetina rizikovali toliko da stignemo u Kulturni centar Beograda? U Galeriji Podrum, umetnik Oliver Resler (Oliver Ressler) iz Beča je zajedno sa kustosom Dejanom Vasićem otvorio izložbu pod naslovom “Okupljanje oko olupine”, uz vođenje i razgovor sa umetnikom. Na izložbi se mogu videti projekcije video radova iz ciklusa “Sve se slaže dok se sve raspada” (“Everything’s coming together while everything’s falling apart”), nastalih u saradnji sa pokretima globalnih aktivista za klimatsku pravdu, akcijama i intervencijama angažovanih grupa, kao i fotografske instalacije iz serije “Kakav je vazduh tamo gore?. Urgentno aktuelni, ako se može tako reći, umetnički doprinosi refleksiji naše stvarnosti. Kao da je Beograd samo čekao da ljubičastim alarmom pomogne naš doživljaj izložbe, možda nam je omogućio i privilegovani razgovor u kojem poseban uvod o relevantnosti nije bio potreban. Drvo sa fotografije “Kakav je vazduh tamo gore?” okupilo nas je, postalo je pravi kulturni centar grada, kako bismo shvatili da mišljenje budućnosti kao terminalne faze upravo jeste poželjno da nas umrtvi i spreči akciju i borbu za budućnost. Oliver Resler objasnio je svoj metod, učešće u ekološkim akcijama i protestima i njihovo transponovanje u dokumentarni, umetnički rad, međutim ono što je još važnije, ustvrdio je da ne treba da podlegnemo opštem sistemskom radu na tome da se obeshrabri samoorganizovanje, primeri koje je osvetlio svojim radovima upravo svedoče o mogućnosti zajednica, grupa, pokreta da zaustave mašineriju fosilnog kapitalizma, makar suspendovali na dan, da sprečavaju godinama devastirajuće planove klijentelističke izgradnje, da dekonstruišu maskaradu “održivosti” i kvazi-zelenih projekata koji reprodukuju morbidnu eksploataciju. Beznadežnost je željena destinacija ovog nekrokapitalističkog spektakla, ali aktivisti koji nam se obraćaju u ovim radovima, dok okupiraju fabrike, opiru se policiji, ostavljaju poruke na zemlji, upozoravaju: ”pokušaće da nas sahrane, ali ne razumeju da smo mi seme”. Zapravo, ova izložba nas inicira u drugačiju budućnost, koja će osuditi magnate “fabrika krvi”, koji zbog profita eksploatišu fosile, spaljuju ih, i time svakodnevno spaljuju i budućnost planete, ali ovaj trenutak treba posmatrati iz te tačke budućnosti, koja će uslediti i osuditi sisteme koji čekaju “povraćaj vrednosti, a čini se da će doći kao anđeo uništenja”. Ova poezija, pisana akcijom, koja se govori u samoj borbi, razvija se u snažnim kadrovima planina uglja i pepela, brodova koji razvoze ugalj, fabrika i zagađenih crnih tačaka planete. Vizuelno i dramaturški nas uvodi u borbu korišćenjem kontrasta: zajednica i pokreta ekoloških aktivista u njihovoj solidarnosti i ozarenosti, nasuprot nakostrešenim i surovim snagama represije sa druge strane.

 

Zato smo u ovom rizičnom danu bili “okupljeni oko olupine”. Da izaberemo stranu, a ova izložba nam osvetljava put: jedina prava strana je borba, ma koliko lokalna, svaka je važna, svaka je moguća, i od svake zavisi budućnost.